Касна порука

Један Јуркић

          Већ првих дана по његовом бијегу, у насељу се причало како се његове слике продају у бесцијење, а скице и цртежи његови, заједно са безброј илустрација које је радио за часописе и књиге, завршавају на сметљишту. Он није био боем, иако се вртио у том свијету, напротив, био је помало сноб и помодар, али све то није нарушавало његов истанчан укус; говорим то зато што су сликари углавном некако разбацани - не, не, он је био врло сабран. Куд ћеш даље кад мени, која сам толике године провела с њим, није поклонио ниједну своју слику. Намјењивао их је мени, то морам признати. Скоро на сваком његовом платну дискретно је негдје уписивао моје име, или само почетна слова имена. Aко ништа, на полеђини слике исписао би посвету, али до мене то није стизало.

        Слике је продавао, бивале су све скупље и све траженије. Деси се то у некој средини, у неко доба, због нечега; почну просто да грабе слике неког сликара чије име постане некако згодно за изговор, скоро као привјесак, скупоцјени украс.

      “Можете ли ми мало повољније набавит једног Јуркића, прича се да га има код неких обичних људи, пиљара, такорећи... који и не знају шта имају”, слушала сам не једном сличне разговоре. Дакле, то није Јуркићева слика, већ Један Јуркић, Један Лубарда, Једна Мица. Тако је и он одједном постао Један Едо. Е, чим је побјегао, по улицама, на ратној пијаци, будзашто се, кажу, могло купити разних вриједних ствари из његовог атељеа. Лустере, о којима се причало, скупоцјене вазе, резбарени старински намјештај; он је много путовао и са сваког путовања доносио вриједне, по свему посебне ствари.

Побјегли у задњи час

         Недуго иза њега, и ја сам побјегла у задњи час. Јеси ли примијетио да смо сви ми који смо бјежали, побјегли у задњи час, а тих задњих часова само код нас било је на стотине хиљада. Могла сам ја остати, нашла сам се тамо гдје сам и била, међу својима; није свако имао ту срећу, тако се бар чинило првих година. Aли је линија разграничења ишла одмах иза моје куће, а животе мојих родитеља нисам могла подредити никаквом другом циљу, до ли да њих сачувам; најмање томе да сачувам нешто њихове богате имовине, знала сам  да ће одмах бити разнесена.

         Застала сам на подужем ходнику између степеништа које се тешком муком нашло иза мојих леђа, и улазних врата његовог атељеа. Неког давног раног јутра баш ту сам се, лицем у лице, срела са Мели, младом, заводљивом глумицом пристиглом из неког провинцијског театра. Неке вечери знале смо проводити у позоришном бифеу, или у клубу новинара а понекад и у изложбеном павиљону послије отварања значајнијих ликовних изложби. Имала је стида та моја, могло би се рећи пријатељица, поцрвенила је нагло и видно, и постиђена оборила поглед. Била је и уплашена, чудо да јој мој драги, с којим је провела ноћ, с врата није слао опроштајни пољубац.

          Ти знаш, ја нисам хтјела да се удам за Еду, али када се он оженио, добио једно, па друго дијете, то нисам могла лако пребољети. Избјегавала сам сваки наш сусрет у јавности. Кључ ми није узео, у атеље сам могла банути у свако доба, увијек је био сам, али ја сам све рјеђе долазила. Треће године рата повремено се могло прелазити с једне на другу страну линије, из једног у други дио града. Тада су то била заиста само јадна насеља, подивљале настамбе. Тако сам тог трећег ратног љета дошла сама, без икаквог повода, вукла ме нека чиста чежња, знала сам да ћу од своје куће и од Единог стана наћи само жалосне трагове. Тешко је одмјерити колико сам стајала на том ходнику, чинило ми се да споро тече неко туђе вријеме.

          У познат ми, сада празан простор, ушла сам кроз отвор за врата, ни довратка није било. Зло је брзоплетно, силовито, брзо прође и остави трага. И голи зид је траг. И срушен зид је траг. И уништен сваки траг - је траг. Aли овдје се није жељело уништити трагове, напротив, остали су знаци који свједоче о сигурности оних који су отишли, увјерени да никоме неће бити од значаја оно што је остало иза њих - оно ништа. Била је то у првом реду огромна рупа, избијена у зиду према супротном, непријатељском насељу, а испод рупе хрпа празних чаура: СНAЈПЕР! Насупрот томе зиду, на чистој бијелој површи, краснописом, као да је неко намјерно ишао трагом сликарског умијећа, било је написано: Други пу не бјежи од куће!

Отворена коверта

            Из атељеа је изводио мањи ходник и спајао га с великом, управо огромном терасом према којој сам се упутила како бих дошла до даха. И управо у том ходнику, који је требало да ме доведе до зрака, под стопалом десне ноге нађе ми се неки папир. Помакла сам ципелу - коверта, отворена! Шта ли је у њој? Страх ме је било да је помакнем. Тих година, колико год да се отимало, пљачкало, вукло, људи су се плашили предмета на које би случајно наилазили. Опрезно и издаљег су их посматрали прије него ће их зграбити. Искрено ти кажем, прво сам помислила да је новац. Навикла већ на празнину, уплашила сам се те коверте, тог шушкавог знака некадашњег људског присуства. Пожутјелу, умрљану и поприлично згужвану, подигла сам је и чим сам је окренула бљеснуло је моје име исписано ружичастим фломастером који није изблиједио. Хеј, човјече, моје име исписано његовом руком, једино што је све те године боравило у његовом атељеу.

       Сада након толико година и догађаја, не могу ја улазити у то, да ли смо се ми вољели, Едо и ја. Aли ја сам чувала сва његова писма, чак и поруке које је качио на врата моје куће, цедуљице.

        Испод писама, и порука, у неколико потеза оловком, умјесто потписа знао је да нацрта своје лице. Тада бих и ја знала, љути ли се на ме, чезне ли сјетно, или му нека добра намјера бјежи да се оствари. Све то његово пренијела сам код брата, кад је Едо одлучио да се ожени. Срца нисам имала ишта да уништим.

        Кад сам се одважила, и потегла папир из коверте, и у заглављу писма било је моје име,  па “мила моја Aнчице”, онда, иза наслова “одлазим, морам. Овдје ми, изгледа, није ни суђено да докрајчим. Бојим се да ме не убију твоји, јер била би то двострука смрт, а чему и једна. У атељеу, гдје смо знали бити и сретни, остављам ти све своје слике, с надом да ћеш прва доћи и узети их јер нико други нема право на њих, моје слике припадају теби”.

    Читала сам ту његову, можда задњу поруку мени и чупала косу. Да сам и жељела, нико ме не би чуо, нисам јецала, све је било пусто и смртно тихо.

                               Онај ко није имао кључа, знао је када и како ће ући први. Ја сам имала кључ, али сам дошла посљедња.     

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.