Као од мајке рођени

О Њемачкој као земљи под небом, знала сам само толико колико сам читала велика дјела њихових књижевних генија (Меша је неким поводом рекао да човјек за живота може прочитати највише двије хиљаде књига), што би значило да сам само завирила у њемачку књижевност. Поменућу савременика, нобеловца Хајнриха Бела, у чијој Задужбини сам, то јест у његовој родној кући, боравила; тргала рибизле и љешнике у његовом врту, а до боравка и сна у соби у којој је можда и он спавао - прочитала само једну његову књигу, роман "Кућа без домаћина". Тек тамо ћу успјети да прочитам и роман "Укаљана част Катарине Блум".

Тонтићев лијеп траг

Како сам као избјеглица, са унуком Аном смјештена у Студентском дому, доспјела из Приштине у Белово село Лангенброих, близу Дирена, близу ријеке Рур и само мало даљег божанственог Ахена, града Карла Великог - е, о томе бих нешто мало да кажем. За ту, тако ненадану моју срећу заслужни су пјесник Стеван Тонтић и професорица, боље учитељица, лектор у Издавачкој кући "Босанска књига", Љиљана Митић-Рорић. Након што је оставио ратно Сарајево, Стеван Тонтић је дуже вријеме провео у Њемачкој. Боравио је захваљујући књижевним фондацијама, а ми љепше кажемо, задужбинама. Тако је доспио и у Белову Задужбину, гдје ће га памтити као пјесника који воли и преводи њемачке пјеснике, али и као племенитог, мирољубивог и врло образованог човјека. Он је озбиљан и није крао воће и сунчао се наг иза живице, као неки. Након истека боравка у Задужбини Хајнрих Бел, Тонтићу су уприличили књижевно вече у Вуперталу. Ту се срео с породицом Рорић, а Љиља ће ми касније о томе писати: "Тада смо разговарали о свим људима које знамо. Дошао је ред и на Вас. Стеван је рецитовао једну Вашу песму, а ја сам испричала један симпатични догађај везан за Вашу књижевну вечер у Скендерији и за мог сина, било је давно, он сад већ има 17 година... После Стевановог читања пришао нам је један високи, јако мршав човек и тражио неког ко говори наш језик. Кроз разговор смо сазнали да је то ваш син..."

Двије године ништа нисам знала о мом сину Владимиру, нити он о мени, ни гдје смо, ни како смо. Боравио је у неком азилантском смјештају, није имао статус избјеглице, није имао ни посла, повремено је обављао неке тешке радове на некој фарми, а посао инжењера информатике могао је само да сања, иако је поред матерњег говорио још три језика. Није било никаквих изгледа да остане у Њемачкој, што је он желио, морао се или вратити у Сарајево или отићи у свијет гдје су одлазили многи наши унесрећени и изгубљени људи. Све су то, након књижевне вечери у Вуперталу, сазнали Љиљана Митић и Стеван Тонтић. Дали су се на посао који није обећавао много, а водила их је жеља да се мој син Владимир и ја сретнемо. Тонтићев лијеп траг у Задужбини, као и свуда куд Стеван пролази, врло брзо је и мени отворио врата. А добра Љиља Митић чинила је све да ја до тих врата дођем, кроз њих да пропустим и своје драго дијете, чија коса је већ побијелила од патње, од несна потамњело му лице, остале су само од Бога крупне, као суза чисте очи.

Љиља, моје мило дијете

Љиља Митић је доказала да је једнако моје мило дијете, моја кћерка коју је родила њена мајка. Путујући у Велику Плану, застала је у Београду и у Удружењу књижевника потражила моју адресу, како би и Владимиру омогућила да ми пише и да се договарамо о мом доласку у Њемачку. Иако сам неколико пута свраћала у Удружење, јављала им се и очекивала од њих да ми некако пруже помоћ и олакшају положај у који сам убачена без своје воље, они су се биједно правили да о "тој песникињи" баш ништа не знају! Љиљу су упутили на Дом културе у Пећи, а од Пећи до Приштине, гдје сам тада боравила, њено писмо је "путовало" око два мјесеца.

Срећом, унука је дипломирала, ускоро сам преселила у Власотинце, убаву варош на Власини, која има и "тромостје" као и Љубљана. Знајући већ тада колико сам адреса промијенила у избјеглиштву, и саосјећајући с мојом несрећом и мојим бескућништвом, као успут Љиља пише: "Немачка је већ почела да враћа избеглице. Сада је за многе од нас питање куда ћемо... Ја се духовно полако пресељавам у родни крај. Тамо имам и кућу својих родитеља и велику фамилију. Сви су моји живели и умирали у Великој Плани. Ми се скоро никада нисмо селили. Ја имам фотографију своје прабабе из 1875. и имена свих предака до седам колена уназад... Видећете да Србија има своје занимљивости. По тим нашим паланкама има добрих, образованих и паметних људи. И ту живот може да буде пријатан. Сада имам и Вас и ако Бог да и моја ће кућа бити и Ваша... У Вашим песмама је садржана и туга свих нас и хвала Вам на њима..."

Љиља Митић-Рорић је обавила стотине послова везаних за мој долазак у Њемачку, почев од опширне моје биографије и података о мом књижевном раду, превода на њемачки, слања писама и молби... Прикупљала је пјесме преведене, у првом реду, на енглески, њемачки и француски језик, тражила да из Сарајева пошаљу неке моје преведене књиге, нису послали, можда ни имали... јер, и моја библиотека је, брзо по мом одласку, нестала из стана. Нестајале су зачас веће и вредније библиотеке, уништаване, спаљиване, ћирилица је била туђе и непријатељско писмо. Да нисам побјегла, можда бих и сама скончала као вјештица. Могуће је да бих била и поштеђена, ко зна, тада већ нисам била ни налик Ековој ружи. Да ме Љиља на вријеме није упозорила, не бих се ни сјетила да је мом пасошу из Сарајева истекао рок важења и да у Приштини морам извадити нови пасош. Кад сам у тој служби објаснила да ћу ускоро путовати у Њемачку, да идем на позив Задужбине нобеловца Хајнриха Бела, да ћу остати дуже, можда и пола године, шеф је окренуо број службеника код којег се налазио мој поднесак и најозбиљније му рекао: "Још данас да си то завршио, човече... жена је добила... Но-белову награду и мора тамо да је прими, неће ваљда овде..."

Правила понашања

Бивало ме је по свијету, али нигдје се нисам срела с тако тврдим и строго одређеним правилима живота и понашања као у Њемачкој. Али та строгост код њих људима гарантује да на вријеме остварују своја права, без мита, корупције и протекције, и да не буду оштећени. А то је много, скоро све. Кад се подобро нарадила и натрчала, Љиља пише: "Тако сам сретна вечерас, јер знам да сте коначно добили боравак у Задужбини. То је Ваша срећа прорадила. Надам се да је и Владимир задовољан, знам да је страховао да не оде из Немачке, а да се не видите. Ви свакако треба да ми јавите када и одакле полазите и када стижете. Мислим да није лоше да кажете да Вам је син тражилац азила и да замолите за допуштење да повремено борави са Вама у Задужбини.

Једна врло важна ствар овде је да се термини поштују, па увек треба имати на уму да оно што је заказано у десет сати, није у десет и пет минута... Морате рачунати на то да је овде време врло променљиво, и да ћете можда остати и дуже од четири месеца, па зато понесите такву гардеробу која ће Вам бити довољна по сваком времену, али више топлих ствари... Довољно је да имате нешто пристојније ствари за књижевна читања.... Ако Вам баш нешто недостане, ја ћу Вам притрчати у помоћ... Свакако треба да понесете све оно што мислите да пишете и читате, јер ћете имати доста времена... Сада ћу мирно на спавање, јер учествујем у овим тренуцима Ваше среће...."

А моја срећа је заиста била велика. Четири дивна, топла и блага љетна мјесеца провела сам са својим дјететом. У разореним нашим животима, и у срушеном нашем свијету, као од мајке рођени поново смо се тражили - и нашли.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.