Као да је било некад

Доље је био град

Ове седмице у кругу пријатеља гледала сам радну верзију филма, захваљујући продуценту Тики Станићу. Баш ове седмице у којој су слике Сарајева на ТВ екранима неодољиво подсјећале на оне из 1992. године. Ваљда баш зато су све случајности намјерне.

Дан прије филмске пројекције, социјални бунт радника из Тузле прерастао је у дивљање хулигана, а дан послије већ је био унутарбошњачки политички обрачун. Слично као што су демонстрације "за мир" 1992. године само дан касније прерасле у рат.

А рат у филму "Топ је био врео" је баш тај рат. Без шминке, без побједника, без поражених, без идеологија. Трагичан и болан. Окрутан и бескрупулозан.

Један хаустор - Југославија у малом. Дјечак којем родитељи Срби гину од гранате. Комшиница Хатиџа, коју маестрално глуми Анита Манчић, води бригу о њему.

Добри и лоши људи, свих фела. Уличне банде са амблемима Армије РБиХ на униформама харају улицама града, ратују и тргују, живе у изобиљу и разврату. Филмске слике Јуке, Цаце, Ћеле, Пушке…. Свако насеље има свог команданта криминалца. Рат је њихово вријеме.

- Погинули су неки од мојих школских другова и хиљаде сарајевских момака да би се лук, кромпир, цигаре могле продавати на Мејташу за вријеме рата. Која је то иронија: мејт на арапском значи мртвац - записао је један Сарајлија, касније, много касније.

У хаустору обичан свијет преживљава хаос, ложи књиге, живи под земљом и чека пакете Адрије да јој дотури родбина, углавном каналом преко Добротвора.

Дјечак занијемио од шока на почетку, проговара од шока на крају филма када бандити - војници силују болесну Српкињу која га је примила у стан када је Хатиџа "пукла" након што јој је убијен син јединац. Дјечак одлази из града. Пење се уз Јеврејско гробље и стиже до српских положаја. Војници га тјерају да нагиње и нагиње ракију и да пуца. На крају дјечак окреће топ и пуца сам - равно у публику.

Тешко је свакоме ко има лично сјећање, искуство, трауму гледати филмове чија је тематика рат. Посебно када је то рат у твом граду. Свакоме ко је рат (пре)живио такви филмови мање-више личе на лошу копију стварности. Али овај филм не.

Овај филм, тешка ратна драма обичних људи и нељуди вјеродостојно, готово фактографски истинито дочарава драму једног града и његових житеља. Толико брутално истинито да бол постаје физички и изазива мучнину.

Наша мала дружина сложила се да, ако је било шта у том филму исфорсирано или банализовано, то је сам његов крај у којем се претјерано наглашено и непотребно више пута понављају исте сцене. То не даје ефектну поенту какву би филм вјероватно имао да Скерлић кроз њега није покушао да по сваку цијену добије равнотежу зла науштрб умјетничке димензије и самог сценарија који је у ствари Кецмановићева књига.

И мада је то постала готово уобичајена флоскула за све филмове снимљене о посљедњем рату, овај филм има најснажнију антиратну поруку коју је неки филм послао до сада. Нећу га гледати други пут.

Мала лична слика

Демонстрације за мир у Сарајеву одржане су 5. априла 1992. године. Истог тог дана ЕУ је признала независност РБиХ. Хиљаде људи кренуло је пјешке кроз град до парламента на Маријин двору демонстрирајући против рата. Онда су демонстранти ушли у парламент и усвојили Декларацију о оснивању Комитета народног спаса. ТВ Сарајево је све директно преносио. Тражили су ванредне изборе. Тражили су да ЈНА заштити грађане и њихове животе, да обезбиједи мир у Сарајеву, да разоружа и отјера све паравојне формације.

И када су се демонстранти скоро разилазили неко, до данас се са сигурношћу не може тврдити ко, пуцао је на њих. Пет младих људи је погинуло.

Дан послије демонстрација за мир, 6. априла 1992. године у Сарајеву је почео рат. Рат који је ишчекивао, о којем је шушкао цијели град.

Говорило се "рат ће чим прође рамазан, јер муслимани не ратују док је пост". И сви су куповали ратне залихе: плинске боце, готова јела, брашно, со… И наивни су мислили да ће спустити ролетне и јести залихе, док се они тамо не побију. Ето, тако је мали Перица замишљао рат.

И баш као што је чаршија одавно шапутала, рат је почео са првим мраком посљедње ноћи рамазана. Запуцало је из кућа са Мојмила и Бућа потока по касарни ЈНА "Виктор Бубањ". Војска је одговарала, спорадично, и тако до јутра.

А ујутро је почела пљачка. Излози продавница су разлупани. Људи су носили све и свашта. Контејнери за смеће те ноћи претворени су у барикаде.

Сарајевски криминалац, циганоидни Јука Празина имао је нову маскирну униформу и капицу са љиљанима. Гледали смо иза спуштених ролетни. Војску је довезао у бијелом комбију. Војску сарајевских кримоса и добермане.

- Сине, дођи до видиш - рекла је тета Луција, комшиница, случајно Хрватица. Бјежите, сине, ово су усташе - показивала је на Јукине борце у парку иза зграде тета Луце, која је нас клинце из хаустора редовно хранила крофнама и марципанима. У рату је, кажу, умрла од глади.

Ноћу се пуцало из муслиманских насеља на ободима града по касарнама ЈНА, па из касарни ЈНА по тим насељима. Дању се пљачкало. И тако је почео рат.

Комитет народног спаса, који су 5. априла формирала раја на демонстрацијама, се распао, а да није одржао ниједну сједницу. Ванредни избори, које су тражили демонстранти, нису одржани. ЈНА није расформирала паравојне јединице. Држава се распадала у крви.

Руши, пали...

Само дан прије затворене пројекције "Топа" у Бањалуци, у Сарајеву су почеле демонстрације. Почетни социјални захтјеви и бунт народа против корупције власти, криминала, пљачке, претворио се у рушилачки поход у којем су горјеле институције државе. Девастирана је зграда Предсједништва БиХ, запаљен Архив БиХ, запаљена је зграда Кантона Сарајево, зграда општине Центар, трамвајска станица на Скендерији, горјели су аутомобили, телефонске говорнице, разбијана су стакла на оближњим зградама...

- Шта да ти кажем када видим трамвајску на Скендерији, све је исто као 1992. - одговара ми колегиница која извјештава са протеста.

Не постоји нико ко не проводи дан шалтајући ТВ канале. Ипак је "Твитер" бржи. Лоше вијести се нижу једна за другом. Полиција не штити институције, има наредбу да не смије да узвраћа. Хулигани туку полицију. Анархија. Улица преузима ствар у своје руке.

На крају дана "гори" Мостар. Демонстранти су дошли са источне стране града, углавном су Бошњаци. Пале на западној, оној хрватској. Срећом, Мостар није букнуо. "Босанско прољеће" остало је бошњачко и није добило трагичније димензије.

Генерална проба "босанског прољећа" одржана је љетос када су протестанти држали у заточеништву парламентарце БиХ и стране банкаре у Сарајеву тражећи увођење ЈМБ-а. Овога пута повод је био јачи - социјални са којим се мање-више поистовјећују сви људи.

И све је било исто, само није било Емира Суљагића. Он се на овим протестима указао тек пети дан.

 - Ово се врло једноставно може ријешити тако што ће политичари поднијети оставке и отићи кући. Народ неће попустити и промијенити мишљење. Потребно је формирати концентрационе владе које ће радити у сталном засједању и испуњавати оно што народ од њих тражи - била је прва изјава коју је дао самопрокламовани "народни" портпарол Суљагић.

И тако су управо они, који се наводно најгласније залажу за државу, још једном показали да руше њену структуру. Ако сваку државу чине институције, а чине, онда се суштински проблем ове свео на питање: да ли су институције изграђене? Рушилачки нереди у Сарајеву су показали да нису.

Власт у кантонима у којима су начелници поднијели оставке преузимају "пленуми грађана". Чему онда уопште избори? Редовни или ванредни свеједно, ако неформалне групе грађана преузимају власт? Је ли то менталитет о којем пише Андрић? Или једноставно суноврат друштвене структуре?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.