КАМЕРА И КАЛАШЊИКОВ

Покушаћу да, колико могу и знам, објасним зашто би се, једна тотално хаотична ситуација на пољу кинематографије у РС, на пољу филмске умјетности и филмско-телевизијског еснафа, морала прецизно уредити. Не само да би се код нас правили добри и квалитетни филмови, него да филм почне кончно да ради за нашу ствар, да филмски радници почну да раде за себе и своју земљу, да нам се жена Бреда Пита, аматер-квочка по питањима филма и живота, не шетка по Босни као Орсон Велс некад.

Или, бар, како да створимо профитабилну индустрију? Можемо ли? Ако не можемо, добро, ајмо даље, али треба прво да пробамо. На Босни су већ многи зарадили, али су се паре и политичка корист слили у џепове Републике Сарајево, у сарајевске џепове. Сарајево је доказало способност и показало ту, и у рату виђену, мрачну лукавост, смисао за посао; они су најјача, најумнија и најталентованија имена из своје чаршије поставили да раде у Култури. Све што вриједи у том граду, ради за идеју Државе. Култура је, у њиха, муслимана – Бошњака, државни, наглашавам ДРЖАВНИ посао, од државног значаја, и на томе им честитам. Ми смо за њих смијешна групица аматера, ситна боранија. Они тај важан посао за народ и државу, нису повјерили бабама и теткама, женама и стринама кумова страначких челника; нису повјерили нафраканим секретарицама, него ратницима, љиљанима, јер Рат још траје; то још само бањалучке културне креатуре не схватају.

Филм, у РС, мора да се ријеши системски. Држава мора да постави правила игре. Морају да се транспарентно дијеле паре за филмске пројекте и да се зна, да неко одговара за те паре; пројекти морају да буду зрели, паметни и корисни за отаџбину. Морају да се нађу паре за пројекте од националног значаја, такође, и за младе ауторе који би да екпериментишу и иду даље филмском магистралом; и за класичне, ауторске, пројекте. Сви они морају да покушају да буду организовани као комерцијални производи, не тотално субвенционисани, да не буду као неке колоквијалне вјежбе, већ као производи који имају своје тржиште и крајњег купца. Субвенције морају да постоје, али о томе треба да одлучује тим стручњака који знају како се прави филм, а не да се створи неки провизориј, нека група филмофила и љубитеља фотографије која ће да одређује шта је шта, а ни сама не зна ништа о филмском занату. Куда, како и коме иде новац, то је питање над питањима; зашто и за шта се даје тај новац, који је мотив и интерес.

Да би се ствари ставиле под контролу, неопходан је Филмски центар Републике Српске. У њему би радило неколико стручних људи који би били задужени за организовање и спровођење Конкурса (за додјелу средстава за филмске пројекте). Такође, њихов задатак је филмска веза Републике Српске са свијетом и другим Ентитетом, односно, Сарајевом. Такође, веза са филмским центрима других земаља, координација рада наших и страних умјетника и продуцената, као и помоћ домаћим филмаџијама да допру до европских филмских, и филму сродних, фондова.

У Филмском центру не смију да раде државни службеници, већ искључиво људи из струке, они који иза себе имају дјела – филмове, реализоване филмске сценарије, филмске сценографије, филмску музику, филмску продукцију. Министарство, такође, не треба да има утицај на рад Филмског центра Републике Српске. Стручни тим Филмског центра и Министар би ускладили свој рад и потезе, а без сагласности оба субјекта, не би се могао дати новац ни за један пројекат из области филмске умјетности, укључујући и издавање књига, организовање филмских или парафилмских фестивала или било чега везаног за филм. Тако би, бар, требало да буде.

Министар културе самостално одлучује, без обавезе да слуша наређења. Као и људи у Филмском центру. Они одговарају само Богу. Уколико одговарају и народу, народ ће покушати да потплати, да слаже и наговори да се дају паре за неку бесмислицу. Тако би требало да ради и Влада сваке земље. Да су чисти пред Богом и да су одговорни Богу, а не народу, јер, у супротном, народ навали, моли, куми, нуди паре, пријети, позива се родбинске везе и – ништа од посла, ништа од Закона и правила. Колико сам само пута чуо да ону или оног не могу да скину, јер је кум или кума оног који је добар с оним и све тако у круг. А сви виде да маст оде у пропаст, да се не може даље, али – та особа не може да се смијени; не може и тачка. То клупко непотизма, доћи ће нам главе. Свака власт, каква год да је и како год да се зове, ако не уложи у образовање и не да способнима да раде, замријеће, угинуће. И они и држава коју воде.

Зашто причамо о филму? Филм је, поред телевизије и интернета, најкомерцијалнији, најдиректнији и најпопуларнији медиј. Зато је врло ефикасан. Ниједан народ не може да полаже право на одређене територије, уколико не покаже да на те просторе не полаже право и у културном смислу; ако их не освоји наталитетом и културом, ако не заокружи свој национални простор једном ефикасном кутурном политиком, Јединственом Културном Политиком. Само култура може дати легитимитет постојању нације и националног територија (погледајте комшије, за почетак). Само дјеловање Институција културе може да обезбиједи миран живот и релизацију прагматичних, свакодневних, политичких циљева. Зато се Албанци труде да докажу да су Манастири њихови, да су они стварали ту културу и баштинили те културне вриједности на Космету, а не Срби. То, ко не схвата, тај ништа не схвата. Култура је потребна као хљеб и со, али не сентименталним теткама на књижевним вечеринкама, него народу да преживи. Народ једе културу, као што једе зељаницу и живи од укуса, хранљивости и квалитета те зељанице, те културе.

Ми смо своји на своме, али ако то заборавимо, ако нам културу воде алцхајмер персоне, свјетски хохштаплери и хохштаплерке (шифра Фестивали и Фестови), дудуци и буљуци; ако допустимо да нам сарајевска зима окује душе и срца, а онај оштри, зимски, смогом напуњени сарајевски зрак у уђе у плућа, онда ћемо сами бити криви што ћемо ускоро лежати на смрт болесни и с пола гласа призивати прађедове; мало Карађорђа, мало Лазара, па онда мало опет Вожда, па мало Обилића, и све тако док не цркнемо. И ми и држава. И то све зато, што смо се према култури и филму односили са игнорантском самовољом, са  примитивизмом, коњски и надмено.

Јевреји само културом доказују да је земља њихова. Знају они да је то једини начин. Наравно, и калашњиков има снагу аргумента, али археологија је убитачнија. Нема начина да се преживи ако се Предсједник Републике и Предсједник Владе, како год се звали и презивали, не суоче са питањем филмске и ТВ индустрије, као најважнијим међу неријешеним културним питањима. Мислим да ћете грдно погријешити ако преко кољена, успут, са презиром, покушате да ријешите то стратешко национално питање, питање Културе. Кога брига за партије и странке у ентитету кога, не дао Бог, нема. Овим редом бива: Нема културе - нема државе - нема политичког живота – нема нас.

Идентитет Републике Српске је културни идентитет, а не само политички. Политичка судбина и границе се могу преуредити једним потезом фломастера, али културне границе не могу.

Кад кажете култура, погледајте прво како се људи паркирају, како говоре, како псују Бога, Оца, Мајку, жену, ћерку, сунце, небо, хљеб (читаву потрошачку корпу); погледајте људе који не дају жмигавце; који пљују, прде, деру се по улици, трубе, довикују се, серу и пишају на јавном мјесту, лочу до бесвјести и организују оргије са клинкама и коком у Клубовима; шта читају односно не читају наши интелектуалци и професори, како потплаћују, лажу, плаћају новинаре, сплеткаре, кривотворе дипломе. Погледајте...

Вјерујем да би се пола Срба сад потурчило, само да још мало Европа и Америка стисну. А стиснуће.

Велики посао чека филмске раднике Републике Српске. Сарајеву – свака част; испред нас сте 20 година, ако не и више. Прешишали сте нас и грабите свом снагом. Респектујем то и жалим што се, то знам, смијете и спрдате са нашим културним радницима, са неким нашим стручњацима, кад дођу у Сарајево, да вам се улизују или сарађују. Сарајевски културни радници дијеле исте политичке ставове и исте политичке снове који могу стати у неколико реченица – Босна и Херцеговина је држава; Сарајево је главни град; а муслимани-Бошњаци су већински народ и самим тим и Босна је њихова. Значи, они мудро, као и Амери, умјетност и културу стављају у службу политике. Не постоји ниједан фестивал, изложба, ниједан концерт, ништа, ништа у Сарајеву не постоји – да нема везе са ратом, Босном и њиховим пројектом – Босна, унитарна држава босанског народа. Сад-засад, држава три народа, али тежи се да се сви утопе у једну причу и да се, по америчком моделу и културним пројектима, добро осмишљеним и лукаво пласираним, докаже и постави као аксиом, постојање босанске нације и босанског духа, босанске умјетности и свега што из такве логике произилази.

Ако вам сад, господо из политичког живота РС није јасно, онда дижем руке. Онда и треба да вам дјеца и унуци носају штафету неком Високом европском представнику у Високом или неком другу Лагумџији у Јајцу, за дан Републике. Моја неће, то вам тврду вјеру дајем.

Праштајте.

ОФРЕКОРД

Ево линк: www.youtube.com/watch?v=IKOzVQb4vyI

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.