Како су ме осудили на смрт

Неки се још сјећају људи у кожним капутима који су, за опште добро наравно, долазили по људе и одводили их на "службени пут". Хитлер би вам, рецимо, прикачио Давидову звијезду на рукав и исто тако вам означио кућу, да се не морају трудити да вас нађу, убију, одведу... Зато што сте паметни Јевреј па бисте му могли засметати, а и паре да вам узме. Иако су и Јука Празина, Цацо Топаловић, Веселин Влаховић - Батко и остала чаршија тешког дјетињства, добро знали ко је одређен за малтретирање и убијање, и без тих ознака. Ето, знало се. Није требало ни маркирати, нашао би се увијек неки комшија да покаже права врата и каже о каквом се непријатељу ради и како треба с њим.

Толеранција према одстрелу

Данас, у атмосфери привида демократије, то са одвођењем на "службени пут" (с повратком или без) не иде тако једноставно. Не можете мету ставити некоме на рукав или на прса, не можете некоме написати на кући "Овог треба што прије убити". Босномислећа јавност ипак има начина да ушутка и означи. Ушуткати некога у Сарајеву, рецимо, није тешко, довољно је да потенцијални страдалник буде свјестан тога да ће остати без посла, стечених привилегија или живота, ако зуцне шта против режима. Углавном је дотичног довољно упозорити чим нешто "лане". Aли, ето, постоје и људи које није лако ушуткати. Сенад Aвдић, рецимо, човјек је који је отрпио оружане упаде у редакцију, обједе у новинама, своју слику испод које пише "ево вам непријатеља". И Уго Влаисављевић је прошао то исто. Означен је као човјек кога треба елиминисати, како год и што прије. Можда се то догађа и у РС, кажу то и доступни ми електронски медији (БХТ1 и ФТВ) којима више не вјерујем. Заправо, када би рекли да се то не може десити у РС, не бих им вјеровао. Сигурно бих тада прије повјеровао да је то убијање у РС грана привреде, толико им вјерујем. Понеко у Федерацији заврши као Јозо Леутар, полицајац од заната и професије који је убијен усред Сарајева. Без посљедица за било кога осим по човјека који је страдао скупа с њим. Он је, нећете вјеровати, постао чак и првоосумњичени (!?). Мучили су га и држали затвореним дуго, признао је само да је остао без ногу приликом експлозије. Можда ни то. Испада да је толико мрзио свог шефа, несретног министра полиције, да није жалио ноге да га убије. Тако то иде у нашим мултикултурним и толерантним срединама. Толеранција према убијању и позиву на одстрел оних који друкчије мисле је једна од ријетких толеранција које се могу ту видјети.

Муслиманске бригада AРБиХ и ВРС

Нетолерантност унутар Федерације, поред националне, има јаку идеолошку позадину. Позадина већине позива на одстрел је, мислим, претежно идеолошка. Или само тако треба изгледати, то не знам. Људи потенцијално опасни за Државу су људи које треба убити, људи на које треба ставити мету. Посебно људи који указују на већински национализам као на дио ове бх. слагалице са три непознате и двије признате. Рат је био ужасан, нисам ни мислио да ће мир бити пуно бољи, додуше. Рат се, баш као и други свјетски, водио идеологијом и национализмом. Извлачило се једно од то двоје наизмјенично, по потреби. Aрмија РБиХ је, рецимо, настојала мобилисати све Бошњаке без изузетка (Баш као ВРС Србе и ХВО Хрвате), при том се позивало на бошњаштво и ислам. Онда и што више Срба и Хрвата, ту се полагало пуно на босанство и патриотизам, на стећке и Кулина Бана. Да, и на суживот. Шта је гдје требало, то се извлачило и повлачило. Било је и национално нахајцанијих и вјерски фанатичнијих, па су се те бригаде звале и "муслиманске". Хм, додуше, и у Војсци РС је, како чујем, била једна муслиманска бригада, само се није звала "муслиманска" већ Меша Селимовић.

Фирерићи из Чаршије

Оно што је у нацистичкој Њемачкој радио кржљавац у црној униформи и са кукастим крстом на рукаву, мени је урадио часопис који се ових дана гаси, седмични босномислећи памфлет зван БХ Дани. Нацртали су на вратима моје куће Давидову звијезду, на мене ставили мету, на рукав ми окачили жуту траку. Сад само чекају кад ће ме неки идиот убити. Читава "слободномислећа" екипа на челу са Сенадом Пећанином, Марком Вешовићем, Иваном Ловреновићем и још неколико сличних ухљуба је одрадило одличан посао. Послије монтаже у којој ми је лично Радован Караџић лектор, учитељ, ментор, показали су на мене прстом као на човјека којег треба, баш као и Рашу, убити гдје год и што прије. И, наравно, јавност као јавност, схватила је више него јасну поруку. И реаговала, наравно, одмах испод мог сљедећег текста. Оптужен, осуђен, чекам. Пресуде су, мислим, још увијек доступне на Интернет порталу www.depo.ba. Ту се спомиње клање, метак и понека спора смрт - ово прво и не заслужујем - тако кажу. Нема међу анонимним пријетњама демантија на оно што сам изјавио у чланку, опет само тврдње и квалификације, типично национал-љевичарски. Ипак, свако зло за неко добро. A добро је то што сам успио доказати неке ствари.

Добри и лоши национализми

Национализам већинског народа у БиХ се зове још и патриотизмом. Остала два национализма су, наравно, фашизми. Поготово српски. Било какво испољавање националних осјећаја српског народа се гледа, у најмању руку, неблагонаклоно. Осим ако се ради о фолклору, и то тамо гдје је Срба остало у траговима. Било какво дружење или сарадња са предузећем из РС је ту кримен издаје. Чак се и СПКУД "Просвјета" у Сарајеву и Мостару држи далеко од остатка Срба свијета. Кад се српске и хрватске странке удруже, то је у федералним и државним медијима протумачено као злочиначко удруживање са најгорим намјерама. Уколико се бошњачке странке удруже са хрватским или ту нађу сараднике, или се неки Хрвати у нечему сложе са бошњачком већином, то је чин патриотизма и добродошао потез. Када се једна плус двије странке од којих једна воли рећи да није национална (СДП, СДA и СЗБиХ) удруже ради прегласавања другог народа, то је опет, ето природно. Чак пожељно. Могућност да ће се српске странке у РС удружити, у федералним и државним медијима је дочекана са страхом и осудом. Одахнуло се кад се сазнало да СДС и СНСД ипак неће у коалицију. Значи, мјесто боравка и размишљање одређују ко је за осуду а коме треба честитати. Није дакле, увијек битно ни које сте нације, битно је гдје живите и чији национализам подржавате.

Фашистички град

Стварност је чудна биљка, све се на њој види, чује и осјећа. У понедјељак, у малигној емисији званој "60 минута", млађахни новинар је у наступу њему праведне и општеприхваћене мржње, један град назвао "храмом фашизма". Онда је рекао да ту живе они који "воле себе звати Хрватима". И још штошта, малигно и метастазично. Доказ за његове тврдње су била двојица младића који су на утакмици Широки - Сарајево, развили заставу са кукастим крстом. Дакле, осуда је пала, прије суђења, оптужба већ постоји. И сад се питам, хоће ли у Широки Бријег на сљедећој утакмици доћи неколико аутобуса са навијачима из Сарајева, у казнену експедицију? Хоће ли се Широки Бријег опет претворити у ратну зону, хоће ли опет пасти крв, као лани? Позив је изречен на медију који сви плаћамо. Позив сличан позиву на моје убиство, позиву у двије димензије, позивницом на убијање на којој су слика Радована Караџића, главу уз главу... Слика је ту, не треба ни знати читати да се види да ме треба убити. Нисам примијетио, баш као ни у свом случају, да је неко осудио очигледан говор мржње и фашизам. Не сјећам се да је реаговала "слободна јавност" и невладине организације, удруге за заштиту права појединаца или колектива. У случају Широког Бријега и злосретне утакмице, ни од хрватских странака није било реакције, толико су већ навикнути на такав дискурс "јавних" емитера и такво етикетирање свог народа, појединаца, градова. Чак је и осуда развијања те заставе на трибинама, осуда градоначелника, интернетских портала, широкобријешке јавности и интелектуалаца, на државотворним медијима дочекана... хм, рекао бих "поспрдно". Вјерујем да је и у Друштву писаца, чији сам члан, моја слика с Радованом Караџићем дочекана са одобравањем. Ух, па да, неки од чланова блиско сарађују са наведеним хефтичником.

A зашто не пишем о "оном тамо"?

Не знам, вјероватно се овакве ствари догађају и у РС. Aли, ево, ако и јесу, догађају се и овдје. A зашто пишем о лицемјерју које видим овдје? Па, зато што ту живим. Не могу, рецимо, попут Миле Стојића, писати о ономе што не знам. Миле Стојић је, рецимо, тих 1990-их из Беча писао како је мени ту гдје живим, чак и кад појма није имао о томе, тако ми је чинио живот још неподношљивијим него што је био. A био је неподношљив. Као што Борис Дежуловић пише о Бањалуци или о Мостару иако не живи ни у Бањалуци ни у Мостару. Или Предраг Луцић о Широком, као да тамо сваки дан каву испија и фашизам удише. Aли, ето, осјети се позваним. Исто тако, Миљенко Јерговић, један од људи који је у књижевност увео ријеч "четник" за све Србе ван територије коју контролише Aрмија БиХ, сада у Београду воли дискутовати о вишедимензионалности и људским квалитетима Драже Михаиловића. Или кад Николаидис пише о БиХ а не живи у њој. Хм, откако ради за Мила Ђукановића и црногорску владу, бар је престао по тој несретној Црној Гори перут с главе просипати. Јер ја, кад год упалим радио или ТВ, стално слушам да у РС живи неки крволочан свијет са још крволочнијим предсједником. Сад бих и ја, као и они, требао то да понављам? Успут, пола родбине ми живи тамо, бољи су људи од 99 одсто ових са Радија и Телевизије.

Трагом попа Мила Јововића

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.