Како смо убили рокенрол?

Неколико дана након тога полиција у Ваљеву саопштила је да им се "предао осумњичени за убиство Јован Тинтор (59), избеглица из Босне и Херцеговине, који живи у селу Кадина Лука код Љига", и да се брани ћутањем.

Тинтор је из притвора пуштен послије два мјесеца да се брани са слободе, а првостепени суд му је почетком ове године изрекао пресуду од девет година затвора. У јуну је та пресуда укинута и суђење враћено на почетак.

Српска ствар

Послије тога нисам више чула за Јоју Тинтора. Истина, видјела сам га на неком ТВ снимку на којем је емитован прилог о прослави крсне славе Републике Српске у Сава центру у Београду у организацији Удружења "РС - Част отаџбине".

Иако су "зли језици" примједбовали да је то "паралелна" прослава у режији старих СДС-ових полицајаца, официра, финансијера који руше ову власт.... одмах ми је било јасно да је то чиста параноја. Јер само који мјесец прије прославе са представницима истог тог Удружења у Београду су се срели и разговарали министар бораца Петар Ђокић и предсједник БОРС-а Пантелија Ћургуз. Баш би било немогуће да Ђокић, чија је странка чланица владајуће коалиције, и Ћургуз, који је члан и кандидат најјаче странке власти, обилазе и подржавају чланове Удружења који им "раде о политичкој глави".

Али то је већ политика, а политика ме не занима. Занимају ме феномени. А феномен јесте то како је и када Јоја Тинтор постао новинар? Сјећам се како је постао савјетник, али тек јуче у руке ми је дошао већ седми број часописа "Српска ствар" за који пише новинар Тинтор.

У афиши листа стоји да је његов покретач извјесни Горан Говедар, а издавач Удружење "Само слога Србина спасава". Директор је Драган Јосиповић, а главни уредник Небојша Вукановић. Адреса редакције је Трг Николе Пашића Београд. Редакцију овим редослиједом чине: Матија Бећковић, Јован Тинтор, Бора Ђорђевић, Винко Перић, Веселин Ђуретић..... и тако даље.

Та "Српска ствар" нема интернет страницу и једино што се о њој може наћи на глобалној мрежи је реклама за први број који се појавио на киосцима "првог дана Српске нове године". У реклами се потом смјењују скенирани текстови Матије Бећковића, Јована Тинтора, Винка Перића.

Јоја Тинтор се указује преображен у имиџ интелектуалца, са просиједом брадом и мало подужом косицом. Издалека личи на Чарлса Буковског или Ернеста Хемингвеја, нисам скроз начисто.

Не знам о чему је у шест претходних бројева писао Тинтор, али у овом је видим баш момачки оплео по Нелету Карајлићу и његовој књизи "Фајронт у Сарајеву".

- Није све у животу примитивна наивност, зајебанција, панк и рокенрол, мој Неле. Има у животу и озбиљних ствари, судбоносних одлука и крвавих залогаја... Велики је твој жал за Југом. Твоја кукњава иритира сваког поштеног, освијешћеног Србина. ... То што смо ми одрасли слушајући славује и гусле, а ви, хаусторчад, вране и ауспухе, не би требало да буде разлог да се мрзимо. Неки од нас завршили су и високе школе, а ти, колко видим, своје студије оријенталистике ниси завршио. Ниси ваљда чеко да то опослиш у Алијиној џамахирији - пише у новинској критици књижевног уратка др Карајлића Јоја Тинтор у тексту под насловом "О југоносталгичарима, гуслама и крви".

Ових неколико ријечи помогло ми је да схватим како је уопште дошло до одлива мозгова и прилива будала. Дошло је тако што су паметнији попустили и нагулили преко баре гдје несметано могу да слушају панк и рокенрол.

Баш то вече сам на скајпу причала са двоје драгих људи, одраслих уз вране и ауспухе, о том шокантном открићу. У чуду су гледали новине и Јојину фотку у њима. "А пише ли ту и Коста Плакаловић?", питали су вјероватно инспирисани гуслама у наслову.

Послије ми би некако жао. Јер они су са собом у "амерички сан" понијели само чисте идеале, лијепе успомене и тешку носталгију. Испричали су ми да тамо далеко бар десет пута дневно помињу једног човјека, урбану сарајевску легенду, Попа Жућу, у раји познатог као "Вопра или тандара-мандара". Ових дана Жући је истекла гаранција на срце оперисано 1998. па су га доктори у Бањалуци поново "нашминкали". Жућа је фуга из болнице и виђен је ових дана у Требињу, препричала сам дијаспори нове детаље из живота проте, у којег се куну одрасли уз вране и ауспухе.

Новинар Тинторето

Али да се вратимо Јоји. Тај лик што ми је збавио новине "Српска ствар" (излазе у Србији) тврди да Јоја није само новинар, него и власник тог листа. Не знам да ли је то тачно, али видим да у њима пише и Стефан Каргановић о томе како је у РС пропала "наранџаста револуција" коју је предсказивао. Јоја поред текста о Нелетовој књизи СДС-у честита 25. рођендан. Испод честитке коју завршава реченицом: "Знам ја да су дошла времена кад често ни дјеца не поштују своје родитеље, а камоли садашњи страначки прваци СДС-а њене осниваче. Али како било да било: Срећан ти 25. рођендан", Јован Тинтор се потписао уз титулу "војвода".

Не знам када је дошао до тог звања, као ни када је завршио високе школе, али оно што сигурно знам је да је Тинтор одувијек имао склоности ка умјетности. Прије рата се бавио молерајем и то никада није ни крио. Кажу да је од тога добро зарађивао, а држао је и кафану "Чикин вир" у Семизовцу код Сарајева. Имајући у виду његове умјетничке молерске способности, одмиља смо га звали Тинторето.

Тинторето је наводно за оснивање СДС-а приложио по некима 250, а по другима 350.000 ДМ плус блиндирани мерцедес. Спадао је у категорију "добрих српских домаћина", а Радован Караџић му се за донаторске заслуге одужио именовањем за савјетника предсједника Републике Српске. Био је потпредсједник СДС-а и први човјек Кризног штаба општине Вогошћа.

Свашта се о Тинторету причало тих ратних година. Вогошћа је позната по случају нестанка више хиљада "голфова двојки" са лагера фабрике ТАС. Упућени су тврдили да до трансфера половине истих у непознатом правцу није могло доћи без знања предсједника Кризног штаба. Хаусторчад са Грбавице која је ратовала у испраним фармерицама и патикама и сиротињска Илијашка бригада режали су на Вогошћанску војску која се умундурила у шминкерске униформе. Режао је и остатак Војске пут Тинторета и његовог "пашалука".

У претресу куће генерала Ратка Младића пронађен је његов дневник у ком је написао и то да је "Тинтор за себе задржавао и дио нафте која је требало да буде пребачена Војсци РС". Ко ће га знати?

Сјећам се да ме једном на фронту према Горажду официр који је једва пристао да дадне изјаву за медије подругљиво упитао: Како нам је предсједник? Савјетује ли га Тинтор? Свашта ви новинари знате, али никада нећете сазнати о чему Тинтор може да савјетује предсједника?

Тинтор је и у тим годинама показивао велики интерес за медије. Наводно је био један од сувласника киоска којима је располагало СДС-ово издавачко-трговачко предузеће "Јавност". Иако се писало и причало да је повезан са свакојаким шверцом, правосуђе се тим никада није бавило. Негдје 1997. године хапсио га је мало потом убијени шеф полиције Љубиша Савић Маузер. Тинтор је пуштен, а никада није било никакве оптужнице против њега.

И онда је Јоја нестао. Први пут се у јавности појавио када је упуцао тог човјека код Ваљева, а потом се указао у новинарској професији. Свашта се у ту нашу професију увукло, али да је Тинторето постао новинар, не бих повјеровала да својим очима нисам читала.

Годинама гледам и срећем разне што зависнике, што болеснике од медија, па оне којима је основна новинарска форма ав,ав,ав..., па политички подобне на брзину произведене медијске раднике, па новинаре аванзовале у савјетнике-цензоре и политичке комесаре, али да ми је неко причао да ће Тинторето завршити као новинар, е у то не бих повјеровала.

Сконтала сам одавно и то, признајем прилично касно, да је код нас патриотизам бизнис од ког се једнако добро живи, као што се живи и од ангажмана у НВО сектору, али да ће Тинторето спасти на новинарске гране, е то не могу да сконтам, никако.

И како год да окренем - обрнем који су Јојини мотиви да се окуша у новинарским водама, јер знам да је у њима пара танка, наум ми пада само једно: Јоји је требала заштита. Он је сада под заштитом новинарских удружења. Све док га какав Суд части не искључи из бранше. Али не знам постоји ли такво тијело, јер посљедњи пут прије четири године сам чула за неко искључење.

Мало сазнање о Тинторету и његовој новој професији у ствари прича је о томе како смо убили рокенрол у нама. Убили су га монополисти на "српску ствар" који нису морали преко баре да би живјели "амерички сан".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.