Када нема цензуре, а има добре воље
Таман када с тугом прочитате да неки "Текст неће бити објављен" само зато што уреднички колегиј сматра да не треба бити објављен, јер је сувише полемичан (!), и таман када помислите да је новинарство дефинитивно досегло само дно, сазнате како се неки други уреднички колегиј сложио и чиста образа признао да је направио уреднички пропуст.
Ех, тако су се неки дан могле пратити двије приче готово паралелно. Једна се односи на магазин "Дани", а друга на портал "Бука".
Прича прва
Сарајевски магазин "Дани" познат по својој склоности "друговима и другарицама" и антифашистичкој борби, одлучио је не објавити текст уваженог и дугогодишњег новинара "Ослобођења" (сестринске новине) и њиховог "сурадника" Зије Диздаревића. Зашто? Јер је овај направио анализу излагања професора Решида Хафизовића, које је претходно у цијелости пренијело "Ослобођење". Текст на који аутор реферира, вели уреднички колегиј "Дана", треба бити објављен у медију из којега је преузет. Занимљива тврдња! Дакле, уколико неко анализира информацију коју је прочитао у неком иностраном часопису, онда коментар или своју анализу треба објавити тамо негдје. У том случају би новинари могли и требали писати само о текстовима својих колега из редакције и ни о чему више. Нећемо сада улазити у детаље не/конзистентности саопштења које је поводом необјављивања текста објавио Уреднички колегиј, него ћемо још мало застати код чињенице да је Уредништво одбило објавити текст којег је касније пренио један сарајевски интернет портал. Текст је потпуно аналитички и дио по дио истражује и анализира говор универзитетског професора и теолога са веома сумњивим тезама. Нажалост једна од њих је чисто расистичка, јер говори о "убилачком гену" "српских злотвора". Aко ни због чега другога, онда барем због политичке коректности и врло прецизне Диздаревићеве анализе тај текст је морао и требало да буде објављен у "Данима". Ријетке су, наиме, критичке анализе које долазе "изнутра", а ова Диздаревићева је била управо једна таква. Истина, и она би у одређеним круговима у сарајевској и широј јавности изазвала бројне полемике, али објављивањем тог текста новине би показале отвореност према супротстављеним мишљењима, а то је нешто што суштински недостаје граду на Миљацки. Но, нажалост, како Хафизовић спада у ону групу бошњачких интелектуалца супротстављених реису Церићу, а којима су странице "Ослобођења" увијек отворене, јасно је који је мотив превладао: једног таквог сарадника и саборца не би требало изгубити из тих новина, те је много боље онемогућити га да објави текст. То што таква одлука повлачи за собом сушто одсуство професионалности, нема везе. То што би тај текст показао да неко у Сарајеву сматра да генерализација "српских злочиначких гена" није став свих ко-је-ко новинара, е то није било довољно битно. Нажалост, још једном се показало да такозвани антифашистички и антинационалистички медији промовишу једноумље, а ништа мање ни национализам, па чак и расизам.
Прича друга
Након што је портал "Бука" пренио непрофесионално написан текст "Образовање (не) гради БиХ" са неког другог портала и након јавне анализе тога чина који је објављен баш на овој страници, имала сам прилику прочитати високопрофесионалан коментар њиховог уредничког колегија који је препознао штетност рјечника мржње и улице у објављеном тексту и упутио ријечи извињења због тога.
Дакле, није нечасно, није понижавајуће, а нити увредљиво, исказати ријечи жаљења и извињења. То је толико лоше колико и комуницирати са неким ко другачије мисли или говори. Ето, ипак је вриједјело и вриједи борити се за културу дијалога у медијском простору. Aко је данас само један медиј након аргументиране анализе пристао не бити кружоком говора мржње и ако је само један медиј прихватио став да деконтаминација медијског простора не може бити остварена његовим ре-контаминирањем, онда можда ипак има наде да ће култура дијалога, аргументирана расправа и једнак третман неистомишљеника на јавној сцени једног дана постати стварност ове земље. Можда ипак једнога дана сарајевски антифашисти прихвате да осим њих још неко "удише зрак" и треба да "удише зрак" на истом мјесту и у исто вријеме и можда таквима коначно престану онемогућавати да то слободно чине. Можда управо они једнога дана одлуче написати уистину антифашистичке текстове у којима ће анализирати и побијати класичне расистичке теорије о "отпорним и жилавим генима у српском популусу који је силно оптерећен каиновским седиментом, крвожедним насљеђем...". Можда ће тако и примјером показати одлучност да се боре са свим облицима дискриминације, нетолерантности и мржње, али не искључиво код оних тамо других, негу ту код себе. До тада, нажалост, сва празна и неутемељена антифашистичка самохвала само је стално изнова овјерена потврда изразите искључивости и нетрпељивости.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
