Кад ти дођем, ти ме извријеђај

Посљедње двије деценије се нису показале баш као репрезентативне за описивање балканске гостољубивости. Напротив, показале су оне посве мрачне и застрашујуће карактеристике: нетрпељивост и ратоборност. Једни су убијали друге јер ови нису исто мислили и вјеровали. Политичари су их предводили у томе, говорећи да је то за добро народа. И данас, они који су политичку каријеру изградили на хушкачкој реторици у рату опет се позивају на ратну прошлост, настојећи тако побудити најтеже трауме свога народа. Нема ту никакве битне разлике између ионако у рату створених политичких опредјељења: лијевих и десних, оних са центра или било којих других. Aктуални политичари, судионици ратних дешавања, углавном виде само прошлост, а од будућности напросто зазиру. У будућности ослобођеној ратне реторике њих засигурно не би више ни било. Стога много је угодније у сваком тренутку јефтино патриотски подсјећати народ на ратне страхоте.

Но, задњих година на политичкој сцени су се појавили и они политичари које желе успоставити пријатељске односе између земаља бивше Југославије. Па и крајње је вријеме, након двије деценије! Желе они вратити повјерење оних који су највише осјетили што значи рат и страдање. Повјерење босанскохерцеговачкога човјека, посебно Бошњака. Велика је то и људска одлука. Њихови мотиви могу бити различити, али циљ је исти: отворити простор за нови дијалог. Могу их због тога и критизирати њихови политички неистомишљеници у њиховим земљама. Могу их критизирати и новинари у њиховим земљама, али вријеђати их домаћини због њихове потребе да дођу и поклоне се свирепо убијеним и погинулим грађанима Босне и Херцеговине је у најмању руку неумјесно. Критизирати њихове доласке изругујући им се да воде "надгробну политику" је крајњи неукус, па ако хоћете и израз екстремног национализма. A гдје би то прије требали отићи актуални политичари него на "стратишта, јаме, спомен-костурнице или масовне гробнице"? Тамо се у тишини највише говори. Није ли то израз оне емпатије о чијем недостатку из сусједних земаља се годинама говорило? Нису ли посјете гробљима ипак највећа политичка врлина државника из Србије и Хрватске? Посебно имајући у виду да су иза настанка тих стратишта стајали неки њихови претходници. Ови данашњи лидери долазе да одају почаст убијеним и пруже руку преживјелим. Да ли их треба у том чину извргавати руглу? Никако! Поготово тај подсмијех и обезвређивање не би смио долазити из истински слободарских медија. Поготово не са оних адреса које годинама тобоже заговарају нове демократске и отворене односе између сусједних земаља. Међутим, уводничар посљедњег броја магазина Дани нипошто не мисли тако, него би радије да изазове језу у костима својих читалаца. Која је разлика између писања Виктора Иванчића из Хрватске, Николе Самарџића из Србије и самога аутора сабласног текста у Данима, Елдина Хаџовића из БиХ, који цитира претходну двојицу? Преголема! Први је новинар који пише критички осврт на активности предсједника своје земље. Можда се и не слаже с њим што посјећује гробове по Босни, можда му смета што не посјећује чешће или мање често Туђманов гроб. Други је политичар из Србије, из друге политичке партије него ли је Тадић и критизира политичког неистомишљеника у својој земљи. A трећи? Трећи је представник такозване грађанске, медијске, сарајевске, кланске дружине која је згрожена доласцима ове двојице политичара на гробове убијених Босанаца. Трећи је онај домаћин са почетка текста. Изругивати се, позивајући у помоћ цитате политичара и новинара из сусједних земаља посјетима Јосиповића и Тадића, не говори ништа против те двојице него нажалост против домаћина. Исмијавати преко Иванчића Јосиповића да "парадира по гробљима држећи бесмислене говоранције" је исмијавање жртава, јер нема бесмислених говоранција над хумкама. Нема исмијавања са "достојанственим кочењима" над гробовима оних којима се иде поклонити. Исмијавати Тадића да "грчи лице у болу и саосјећа са свим жртвама" није ништа друго него продубљивање неповјерења међу народима и изазивање мржње која је из арене ратних сукоба бивших политичара прешла у слободарске медије. Доћи из Србије у Поточаре не може никако бити геста јефтиног политичког профитерства, посебно имајући у виду да је Тадићев претходник због своје отворености и политике добросусједских односа убијен. Не знам да сам прочитала један, да не кажем бројне новинске текстове, посвећене посјетима бх. грађански оријентираних политичара гробу Зорана Ђинђића. Рецимо неку критику држања на гробљу, реторике или нијемости над његовом хумком… Било би добро да јесмо. Ми, грађани БиХ. Било би то много корисније за грађане ове земље него ниподаштавати вољу ових нових лидера да отворе сва затворена врата у регији. Не треба заборавити да су многи који су доприносили настајању масовних гробница у БиХ још увијек живи, слободни и спремни на сваки облик освете због "издаје њихових ратних успјеха". Улазити у унутарње мотиве Јосиповићевог и Тадићевог "указивања" на босанскохерцеговачким гробљима и погађати се око вриједности таквих долазака вријеђа понајприје саме жртве, а потом поновно показује недостатак неких темељних људских врлина, попут домаћинске уљудности.

И можда заиста у свему овоме и јесте највећи проблем "баук помирења који лебди над регијом". Но, поставља се питање коме је помирење баук и зашто. Да ли је слободарским, грађанским, слободномислећим интелектуалцима и новинарима или грађанима који би коначно да удахну зрак ослобођен међунационалне мржње и нетрпељивости. Грађанима засигурно није, јер не кокетирају они са патњама него пате. И на крају пита се новинар Дана "И, како се сада, у име 8372 убијена Сребреничанина, помирити с љигавом обредном праксом демонстрације властите политичке коректности, како се помирити са смишљеним и организираним убијањем могућности за било какву катарзу? "

Можда понајприје не убијајући још и ријечима живе и наду у њима. Можда помажући коначно да се створи простор за толико потребну политичку коректност без које свидјело се то некоме или не нема нити толико жељене и неопходне катарзе за све који пате. За све Бошњаке, за све Босанце и Херцеговце. Бити домаћин у болу и жалости који не вријеђа госте у својој кући је добар пут за остваривање "баука помирења", а помирење је пут у будућност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.