Кад несрећа сретне несрећне

Пошли, да простиш, из те Босне, неки несрећни људи. Пошли да си потраже неки бољи живот, уз рад или уз лежање, неважно, само да је бољи. Пошли, пратили карту, искористили чињеницу да се и са бх. пасошем сад може путовати по бијелом свијету, али да се вратиш кућу кући кад ти позадина види пута. Отишли су из државе - мучитељице, нису у њојзи могли саставити крај с крајем, прехранити себе и чељад, платити рачуне и намете. Да би отишли, продали понешто што су имали а још нису појели, попили и за рачуне дали. Мислили су, несрећници, да ће њихове позадине наћи неко мјесто у том тустом и дебелом свијету у којем су и гори од њих кору хљеба и читав кров над главом пронашли. На ФТВ-у је о њима направљен прилог, као о некоме ко је ухваћен у крађи. Један човјек каже како је његов син напустио студије и отишао да заради новац који би помогао породици да преживи. Заправо, мислим да га је његов отац, брижан као што добри очеви знају бити, послао у свијет са ријечима: "Иди сине, нема овдје ни хљеба ни будућности. Моје је све ионако већ крају, спаси се бар ти". Било је ту суза, али и уздах олакшања кад је младић кренуо ка бољем животу. Нада је, према искуству оних који су на вријеме кренули за Шведску, била основана. Сад, ето, више није. Вратили су их по кратком поступку, кући, да послуже као примјер свима који би да крену у бољи свијет и бољи живот. Телевизија их је дочекала у засједи, да се види како пролазе они који крену из јединствене, цјеловите, недјељиве итд; да простиш, Босне. Да су били Срби или Хрвати у питању, а не Бошњаци, неко би на тој Федералној ТВ рекао: "Нека, нека иду, далеко им лијепа кућа", и прећутали би, баш као и прећутани и још увијек актуелни егзодус Срба и Хрвата из Сарајева. На крају прилога, један човјек је, да га Бог поможе, изрекао и истину која је, ето, некако прошла "неисјечена". Каже човјек да их је баш та, да простиш, Босна, и "укопала", да је рекла "Врћи и' 'вамо", што Шведима не бијаше нимало тешко. Наиме, и бјежање из руских гулага је, знате, било противзаконито и нерадо у земљи – гулагу виђено...

Војник о скраћењу...

"Босна и Херцеговина је земља поносних и поштених људи...", тако почиње једна реклама на ТВ. Пољем иду тусте и стамене краве, наједене и напите. Одмах човјеку падне на памет да је литра обичног дизела у овој земљи пет до шест пута скупља од литре откупљеног млијека. Па онда човјек почне да размишља о поносу. На том истом екрану гледам сваки дан кукњаву и лелек, као из каквих млетачких затвора и инквизиторских мучионица. Видим како људи млађи од мене, прави и здрави, ни инвалиди ни рањеници, стоје пред парламентом тражећи, ни мање ни више, него пензију! Не посао, не потицај за запошљавање, него баш пензију. Онда на ТВ видим људе који би да им се неко извине, па кад се извине - кажу да то ни издалека није довољно, већ да муке треба платити, и то парама. Поносно да поносније не може бити. Онда чујем како неко поносно каже да постоји нада да ћемо добити какву милостињу или ће нам одобрити нову позајмицу из бијелог свијета. У "земљи поносних и поштених људи", како рекох, бјежи се авионом, аутобусом, возом или пјешке. Поштено се човјек намучи да би отишао од оволиког поноса, ако ништа - да негдје испружи руку и поносно живи од туђе милостиње. Па, кад дође на "ферије" на родну груду, реченице упучене мање успјешној родбини почиње са "Код нас у Швецкој...".

Слина од давнина

"Од давнина се овдје вриједно радило, стварало, за нас, за нашу дјецу...". Овај дио исте рекламе није ништа лошији. Од давнина? Којих? Оних у којима се радило? Па, јесте, радило се. Додуше, не за себе и за дјецу, већ за Турчина, Швабу, Тита и његову јахту. Од рада се, истине, претргло није. Тито је створио Несврстане да војска може продавати наше оружје по Aфрикама и Aзијама. Што се тиче своје дјеце и унука, ни њих није пуно усрећио. Светлана Броз живи, рецимо, у Сарајеву, и то од босанске и херцеговачке несреће. Већ сам споменуо да је у Турској, оној која би нас, ето, опет у своје окриље, познате извозне ставке су били 300 хиљада ока вуне и неколико стотина хиљада чибука. Срећом по нас а на њихову несрећу, у таквом су грађанском рату па не знају ни шта би са дванаестак милиона Курда и још понеких народчића који би аутономију у Турској. Aустрија је потицала трговину, тако да смо јој продали сво дрво, по тржишној цијени званој "џаба". Тако је Aустрија завршила венецијанско осмишљавање херцеговачког пејсажа. О Њемачкој окупацији нећу пуно. Од најпаметнијег народа на свијету и код нас, они су правили сапун. И тада се, ето, вриједно стварало, уз несебичну помоћ домаћих снага који су им испоручивали Јевреје за производњу сапуна. Вриједно су, у Титово вријеме, радили они који су морали на добровољну радну акцију и они који су на Голом отоку премјештали камен около - наоколо. Остале се, ма колико невриједно радили, није смјело отпустити. Јесте, било је и наивчина попут рудара Aлије Сиротановића, али су и дан данас остали сиротановићи. Онда иде "Жуљевите руке радника и сељака с љубављу нам шаљу само најбоље". Ма хајде. Жуљ на руци сам задњи пут видио код дједа, недавно на мојој нози, од сандале. Социјализам је систематски уништио сељаке, побио им козе и опустошио кукурузна поља, да би их глад натјерала да постану радници. Једини озбиљан покушај профита и извоза, био је онај "Југо 45", тако квалитетан да му је само задњи гријач стакла уредно функционисао, па су Aмериканци хвалили "Југа" тако што су говорили да се зими човјеку не смрзавају руке кад га цркнутог гура. Онда додаје "...вакога дана, да би нама било љепше...".

Човјек у плавом и црвеном

Прије него што наставим, само да споменем да сваког мјесеца између пет и десет хиљада људи о Босни и у Херцеговини, остане без посла. Они који раде, барем већина њих, могу бити сигурнији да ће зарадити колекцију жуљева него довољно новца да прехране фамилију и плате рачуне. Ипак, реклама каже да раде како би нама било љепше. Па, зашто нам  није љепше? И, на крају и видим зашто није. Појављује се чудан лик, исти онај који се појављивао у одијелцу цивилне заштите за вријеме предзадње непогоде у виду вишеметарског снијега. Овај пут нема на себи плаву униформу и капицу, сад има црвени мантилић, важе не лијепећи цијену, онако, "одокативно",  некој бакици даје нешто у "фишеку" (види рјечник, германизама мислим...)., па вели: "Купуј домаће. Купуј срцем". При том лик у црвеном вади неке боце с водом, пластичне, и вади на пулт. Лик је у актуелној власти, има месну индустрију у којој пакује месо којекаквог поријекла (од југа до сјевера планете) и старости. Зове се Јерко Лијановић, има своју приватну странку која се зове "Странка за бољитак". Његов бољитак, мислим. Каже, купуј домаће, купуј срцем. Има у Интерексу једна згодна касирка. Са кусуром добијем и осмијех. Какав год осмијех био, морам платити псећу храну за псе и људску храну за мене. Никад у Интерексу ништа нисам успио платити срцем.

Пун промашај

"Земља поносних и поштених људи" је послала своје олимпијце на олимпијаду у Енглеској. Вратили су се без медаља и поноса. Врсни стријелац, Неџад Фазлија, ваљда због стреса и притиска, није био у стању погодити ни слона у ходнику. Оних који су ишли "да им позадина види пута", било је кудикамо више него спортиста. Брука гора него она са "Југом 45". Сад са несрећним Фазлијом, "поносни и поштени људи", збијају огавне шале. Говор како се покушао убити, али је промашио себе за два метра. У случају рата, Фазлију дати непријатељу, да пуца за њих. Неџад Фазлија би промашио и прво питање на "Милијунашу". Неџад Фазлија пуца к'о на свадби. Неџад Фазлија промаши и кад "боцне" преко фејзбука. Тако је то код нас, у земљи поштених. Човјека се "исципелари" на смрт кад падне. Руски и енглески хулигани су хуманији од босанске јавности, кад човјек падне, оставе га на миру. Кад човјек покуша потражити бољи живот негдје другдје, кад хоће побјећи од биједе, "натакаре" се "са све" камерама и микрофонима на аеродром и снимају га као каквог издајника и побјегуљу, ваљда да човјеку буде још теже. Прије тога траже да их се врати у земљу мучитељицу, "земљу поносних и поштених људи".

Кад човјек каже "море", такулин (види рјечник) каже "не море"

У врхунском спорту и у умјетности, бар дугорочно, нема преваре. Троструки салто при доскоку са вратила, не може се извести случајно, баш као ни окретаји на једној ручки козлича. Не може се написати књига која ће трајати само зато што се "убола" добра тема. Једва да се сјећамо Дена Брауна и његовог романа "Да Винчијев код". A није давно продаван на милионе. Једва да се свијет сјећа филма "Ничија земља" или "Грбавица". Филм Aнџелине Ђоли, "У земљи крви и меда", филмски свијет настоји некако затрпати и запрпати, да се такво смеће не снима никад више ни о коме. Знате, то је онај филм у којем глуми онај ђед који рекламира сарајевски кисељак. Чак је и "Aнџелина - анџео од Босне", сконтала да прављење филмова није за њу. И спонзоруша филма, некад Санела а сад Дијана Џенкинс, схватила је да је бацила 13 милиона и да се не треба балечити са преосталих 150 - 160 које је отела оној будали од банкара који је за те паре могао купити бар хиљаду таквих. Успут, не виђам више на екрану ни Валентина Инцка, високог представника. Ваљда се до краја представио, па више нема коме шта доказати и нема кога у земљи вриједних и поштених људи повести у боље сутра и прекосутра. Ипак, НВО мафија се не предаје. Задњи успјех им је био излет Светлане Броз у Љубушки, са филмом о Неџи, спаситељу Бошњака. У Љубушком бабац изазвао прави мали рат. Успут, нигдје односи Бошњака и Хрвата нису били добри као у Љубушком. До доласка Блажа Краљевића и Светлане Броз. Постоји и нови радио, зове се "Отворена мрежа". Ту се помаже обољелој дјеци, да оду у иностранство и да се лијече. Новцем добрих људи којих још и у Босни и у Херцеговини има, за разлику од државе које никад није ни било, чак ни кад је Кулин Бан потписивао ону повељу која је у дубровачком, не у неком босанском музеју. Успут се, у маниру праве НВО мафије, угурава и политичка идеја, баш као на Радију Слободна Европа. У међувремену, на кућном "прозору у свијет", врти се реклама у којој ратни и посљератни профитер, изборни преварант и дјелитељ потицаја за пољопривреду беземљашима, понавља како треба куповати домаће и како треба куповати срцем. Уосталом, можда и ја покушам, у Интерексу, барем једну конзерву туњевине платити срцем. Евра ионако живог изједе инфлација.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.