Кад јањци утихну

Навео сам да су Небојша Вукановић, новинар БН телевизије, и Славко Вучуревић, градоначелник Требиња, саодговорни за скоро па укидање Фонда "Свети Вукашин", без озбиљних прихода оставили 80 фамилија са троје и више дјеце. Наиме, ради се о 240 породица којима је ускраћена помоћ при храњењу, обувању, облачењу, школовању, превозу и осталом што херцеговачком дјетету треба. То значи да сам њихово штеточинство смањио три пута, да су њих два три пута веће штеточине него што сам навео. Навео сам и да градоначелник општине Источни Мостар даде нешто од тих неколико стотина марака од буџета од пола милиона марака, колико се обавезао дати. Он је дао два пута више него Славко Вучуревић, чији град има буџет од неколико десетина милиона годишње. Дао је двапут више, дакле ништа. То што је требао дати за повећање броја дјеце у Херцеговини, сноси цијену неколико службених ручкова. Неколико "окренутих" јањаца. Могу мислити како изгледа предизборна кампања за 100 становника Источног Мостара, пензионера, полицајаца, "градске" управе... Могу замислити један мали јањоцид на буџету од пола милиона марака и броју становника колико има званица на скромнијој херцеговачкој свадби. Духовно питање једног јањета у тим крајевима могло би гласити "Има ли живота након избора?". Од пола милиона, лако је одвојити пар хиљада за које јање, по врећу брашна, сандук уља и коју "киштру" пиве по глави становника. И то сваког! Нема ко да се љути и нема потребе да се обнови школа затворена прије 20 година. Први пут. Други пут затворена кад је пао снијег, онај велики од ономад. Толико слатких мука за градоначелника општине Источни Мостар не дају времена, пара и простора за уплату неколико стотина марака у Фонд "Свети Вукашин".

Славко немирко и пословни ручкић

Што се тиче Славка Вучуревића, градоначелника Требиња, мора се признати да је он дио својих обавеза примио јако озбиљно. Пословни ручак, рецимо. Наиме, и пословни ручак је, да се не лажемо, ручак. Не, није то обичан ручак. Не плаћа се из свог џепа. Онај ко то плаћа, плаћа то из туђег џепа, иако се, наизглед, отима да плати. Пословни ручак понекад има више сврха, осим ждерања и локања. Ту се нешто договори, одлучи, добије, преда... Али, ипак, ради се о ручку. Очевици ручкова Славка Вучуревића фасцинирани су ентузијазмом и самопрегором којим Славко Вучуревић прихвата своју обавезу пословног ручка. Човјек ниједног тренутка не заборавља да се ради о ручку. Он, кажу, не губи вријеме на празну причу, тркељања о пословима и размјени пристојности. Човјек, једноставно, једе. Ентузијастично, као на ручковима девет управних одбора у којима је био масно плаћен члан. А и шта би човјек на ручку, осим јео? Ручак је да се једе. Фонд "Свети Вукашин", баш као и у случају општине Источни Мостар, могао би оштетити градски фонд за ручкове. Тридесет фенинга на 1.000 марака, друг мој! Тридесет по тридесет, десет пута толико, изађе на три марке. Изађе на толико да град Требиње сваке године мора дати по 50.000 марака за Фонд "Свети Вукашин". И то не за ручкове или некретнине Славка Вучуревића, већ за Вучуревићу непознату мусаву дјецу која  нит' су му род нит' су му помоз' Бог и који неће наслиједити некретнине по Србији...

Међед удовац из херцеговачке шуме

Туђа ђеца, туђа брига. То сви кажу који знају шта је власти некретнина и добар ручак. То се зна. Додуше, иако сам потегао све своје везе да сазнам ко је покварио видео-надзор на кући Небојше Вукановића, остао сам без одговора. Нисам сазнао ни гдје је трофејна мечка коју је Блажо убио уз помоћ Небојшину, али довољно је да знају они и CNN. Успут, читам често о размирицама које Блажо има са медвједом - удовцем из херцеговачке шуме који Блажи устрајно краде јањце. Срећа једна па и у општини Источни Мостар има јањаца, па избори и нови буџет од пола милиона марака не могу пропасти. На глобалном плану, међутим, дешава се толико тога да се човјек почне осјећати попут источномостарског јањета пред локалне изборе. Рат, никад службено објављен, несметано траје. Туђе жене и дјеца се побију и уредно сложе као доказни материјал за употребу војних отрова, с циљем изазивања NATO удара. Ни први ни задњи пут да је неко тако навукао америчку артиљерију на своје непријатеље. Осјетили су ту благодет Срби, Либијци, Ирачани, сви су осјетили најнапреднију свјетску демократију по глави становника.

Конфликт слободног бијелца

Некада је живот у Европи и бијела кожа, кажем, некад, нешто значила. Сматрали су се бијелци дијелом "слободног свијета". Та далека Русија је била недемократска, назадна, тоталитарна и Боже-ме-сачувај земља. Од те Русије знали смо за Сибир, гулаге, сиромаштво и глад. И технички примитивизам комбинован са ниским животним стандардом. Оданде су слободни људи, барем како смо слушали из медија "слободног" и "демократског" свијета, бјежали главом без обзира, као слободни и напредни људи некада из бивше нам отаџбине, социјалистичке - федеративно - јединствене и најљепше на свијету нам Југославије. Ваљало је живу главу спасавати и слободарске идеје у слободни свијет изнијети и испричати. Са Истока се, дакле, бјежало на Запад. У Слободу. Из Русије у Америку. Из Југе у Њемачку. Из Сјеверне Кореје у Јужну. Ко је како могао, бјежао је и остављао своје ближње на милост режиму и повременим "донацијама" врлог бјегунца. Храбро се, дакле, бјежало тих година.

Блуз обријаних њушки

Ја, грешни и гријеху склони раб божји Веселин, знам понешто о војним отровима. Знали су убацити, у тој ЈНА, нас неколико у ту комору, да нас обрадују војним отровом, сузавцем. Неки паметни од нас, скинули би "цједила" и извукли филтер од угља из маске. Да би лакше дисали кад нас натјерају да трчимо или пужемо са гас-маскама на обријаним њушкама. По пуштању отрова у комору, тих пар "интелектуалаца" би почели кашљати, повраћати у гас-маску и превијати се по поду као опушци у пепељари. Излазили би пресавијени, држећи се за стомаке и грла, искривљених лица и попуцалих очних капилара. Мртви које сам видио у Сирији, на средствима масовних комуникација, нису имали грчеве какве, по ономе што знам, изазива војни отров сарин. Изгледали су ми као угушени руком, или пластичном кесом. Као уснули. Нема ту згрчених прстију и фацијалних грчења, стегнутих мишића и осталих симптома тровања. Признајем да ми треба пуно да се опоравим од погледа на мртву дјецу и жене. Још ми више треба да се опоравим од помисли да их је неко побио, угушио, да би изазвао интервенцију NATO-а. Мртва дјеца су мртва дјеца, без обзира на то које су вјере или нације, исто је човјеку. Али, постоји и сумња да се ради о хришћанској дјеци и цивилима, посљедњим мученицима који су говорили араменским језиком у тој Сирији. Син Господњи, Исус Христ, говорио је араменски. Иначе, побједа побуњеника ће значити и крај хришћанства у тој Сирији. Тада ће муслимани сунити бити једини с којима ће се "напредни" запад морати обрачунати.

Скок с вука на магарца

Мало сам скочио са Небојше Вукановића на прпошни стомачић Славка Вучуревића и у висине планинске општине Источни Мостар, па се винуо у крвожедни свијет. Ето, видите како то писац лако скакуће са пословног ручка на уредно послагану побијену чељад. Као кад из демократије ускочите у тоталитаризам. И обратно. И одвратно. Америка је, рецимо, некад била мјесто у коме си могао рећи шта мислиш и живјети како хоћеш. Оснујеш себи, на примјер, ако си склон опојном биљу и ковиљу, цркву која има дрогирање као вјеру, па се можеш и дрогирати док ти очи не испадну као од војног отрова. Можеш убити сваког ко ти непозван дође на имање, толико си слободан у тој Америци био. А сад... Сад се догађа нешто што човјек није ни у сну могао уснити. Што ни човјек Америчанин, прав здрав и дебео, није ни појмити могао. Свако у том "Западном" свијету, може бити контролисан, надзиран и ухапшен без озбиљне оптужбе. Закон то дозвољава. Могу те држати у логору, и да си десет пута Американац и слободан човјек, док те добро не изуједају белгијски овчари, док се по теби добро не испишају амерички војници и док ти не успу хектолитре воде кроз лијевак у отворена уста. Можеш се сакрити у друге дијелове "слободног" свијета, у Европску унију. Нијемци, Французи, Бугари, Чеси и Словаци, љубазно ће те испоручити својим америчким пријатељима, ако треба и на врат ће ти везати дражесну машницу, да Америма љепше изгледаш. Тако се, наиме, штити слобода напредног, западног свијета. Тако се свијет штити од становника свијета.

Тешко вријеме за хероје

Едвард Сноуден је бијелац. Англосаксонац. Носи цвикере. И, не може да ћути. Не може, па ето. Зна да његове газде прислушкују цијели свијет. Имао је приходе веће од прихода градоначелника Источног Мостара, али не даде му ђаво мира, морао је, баш као и Европљанин Џулијан Асанж, проговорити о систематском кршењу наших права на приватност. Да нема уста, на другу би страну проговорио. Одрекао се плате од неколико стотина хиљада долара годишње, удобног живота у топлим крајевима, каријере и пензије, можда и живота самог, да би проговорио истину, да би свједочио. Па, усудио бих се рећи, да би свједочио божју ријеч. Јер, истина је Богу мила колико и храброст и не сумњам да ће у сваком божјем рају за мучевног Сноудена бити мјеста. Само се праведник може одрећи удобног живота и привилегија, да би заштитио права других људи. Мало је таквих међу градоначелницима, међу свештеницима, међу нама. Човјек који је спреман ризиковати живот за истину, за живота се може сматрати светим. Није тај Сноуден ни плећат, ни бркат, ни глават. Херој обично изгледа само као човјек.

Мили Боже, чуда глобалнога...

Парадокс садашњице је, наиме, да се све окренуло наопачке у односу на јучерашњицу. Или се вратило у стање какво је требало бити, ни то не знам. Овако голорук и голоуман, могу се само чудом чудити и никако довољно начудити овом врлом новом свијету. Не космичким олујама и отрованим људима без симптома тровања, не пропасти свијета и задриглим градоначелницима. Чудом се не могу начудити да данас дисиденти и људи који говоре истину морају да се сакривају у Русији, Венецуели, Хондурасу, Куби; да бјеже главом без обзира  са тог демократског Запада на "недемократски" и "назадни" Исток, да сачувају живу главу и оно мало слободе и чојства коју свјестан богочовјек у срцу и глави, ако мисли божјим путем ићи, имати мора.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.