Јудин пољубац

 Весели, занесени играчи, као ни она, нису знали да су већ тада били “Преварени тишином”, како је насловила своју прву самосталну књигу поезије. Било је то у Средској, селу близу Призрена, гдје су се одржавали Песнички сусрети Лазар Вучковић. Од тада, сретале смо се Даринка и ја често сваке године.

Ослонац и утјеха

Негдје крајем седме деценије прошлог вијека, дошла је на Сарајевске дане поезије. Из хотела у којем је била смјештена, одмах ми је дојурила. Чим је упала у мој станчић, као дијете се несташно и слободно заваљуцала по мом лежају на поду. Смијала се гласом који је гргољио и до мог уха долазио у малим таласима. Пришла сам јој да се пољубимо. У својим умиљатим мачјим очима, она се уозбиљи: “Другарка моја, дође ли ти онај твој сплавар са Дрине?” Сада таласи њеног гласа скренуше у мој смијех. У то доба гледала сам се са једним младим пјесником с Пиве, трагичним наравно, који је често кроз Сарајево пролазио, а мени дуго није долазио. Пројурише и године како ми је поклонила и своју књигу “Јудин пољубац” с посветом: Дари Секулић, пријатељици мојој с лицем према Сунцу, ове горке стихове, сестрински Даринка Јеврић, 3.11.1998. Била је и то Нулта година, као и пјесма издвојена на прву страницу у књизи, на крају с припјевом: “Од марша на Дрину до погребног марша и посмртне маске, добра паство, вијек промину”. Ко то утискује Јудин пољубац у “Распеће” Милића од Мачве, на насловној страни ове Даринкине књиге. “Цариник на Дрини” препознаје се у пјесми као силник који превози душе и пламене, судија је, тумач мапа и гријехова, миротворац из бијела свијета - вијековима пред овом “испоставом пакла”. “О, предани Геометри што мјере ништа, стратези с гајтанима танане пређе истрајавају на послу прецизним ништомјером опкроје парцелу, неком за гроб неком за надгробност славну”.

Помагале смо и тада једна другој да преживимо све распето у Србији. Имале смо заједничке пријатеље. Међу најдражима био је и Станислав Станковић, млади професор који се запослио у Приштини да би студентима преносио своје знање о реченици, ријечима и облицима у њој. Био је покретач и организатор Песничког часа - учитељству у част, у његовом родном и убавом Власотинцу. Једна пјесма у “Јудином пољупцу” посвећена је Станиславу, који је и сам стидљиво писао пјесме. Даринкина пјесничка братија, художници, кренули су са Станиславом, кроз питомину храста и букве у Златичево, родно село некад бројних Станковића и његових прадједова. Кућа у којој је рођен и његов отац Раде, дуго већ самује и копни празна, а оживи кад се наложи ватра - и ми смо одмах подложили крушну пећ. Таквих пустих старих кровова и под њима угашених пећница много има на прелијепом и богатом југу Србије.

Када су због ратних зала многи пјесници замукли, Даринкина пјесма се запањено питала ко нам то и зашто оштрицу ножа држи под срцем које распето крвари. Писала је и умјесто мене, о оном што је и мени пресјекло дах и ријеч. Говорила ми је да ће бити посљедњи Србин који ће напустити Космет, своје родне Глођане и питому Хвостанску земљу винограда. Слушајући и читајући њене пјесме, осјећала бих да су то и моје неизлијечене и неизљечиве бољке. Како би се другачије потврђивало да болујемо оне пјеснике и оне њихове пјесме у којима смо препознали свој крст и своје распеће. Другачија је била Дарка, како сам је звала, код своје куће односно у свом стану. У туђој ружној градњи, на страшном мјесту, она је заједно с мајком Јулијом знала имати и уредити њихов дом. Поштовала је и угађала пријатељу, посебно пјеснику, који би бануо и прошао кроз њихова врата. Срдачна и пажљива, никад није учинила погрешну кретњу, изговорила нежељену ријеч, направила сувишан корак. Кроз пет година које сам провела у пришту и смраду, она ми је била сигуран ослонац и велика утјеха. Једнако и мајка њена Јулијана. Могла сам код њих заплакати, ко зна по који пут испричати исту причу, наслонити се и заспати, без устезања посркати топлу јуху, не туђу супу и туђу чорбу. До миле воље могла сам пиљити у Даркин портрет на зиду, који је насликала Весна Парун, па онај који је урадио Матија Бећковић, не знајући до тада да Матија и слика.

Срамни вијек

Даринка Јеврић је, како каже Добрица Ерић, “вила равијојла српског песништва, Косовка девојка нашег епског духа и поноса и наше лирске туге, она која у сумрак овог века са златним кондиром душе лута по разбојишту нашег побранковићеног господства, родољубља, властољубља и родомржја и причешћује преживјеле нежигосане срамом и непосрнуле духом”. Да, било је то у сумрак прошлог вијека, а онда се у садашњем и овом нашем црном вијеку, отворио амбис, душмански зјапећи, који је Даринка гледала очима у очи живећи стално на Космету, у хвостанској земљи, о којој је у “Јудином пољупцу” запјевала другачије. Глас је то припремљених на жртву, глас као псалам бездомника, туђих прецизних ништомјерача наше земље и наших вода. Сада је то само говор Старине из Крајине, који се пита откуд царина на Дрини, било би стварније да су поставили вјешала “Ил' колац онај да поболи су што омрсише га неимари Ћуприје, па да смо квит”. Сад је Даринкина ријеч горка, пуна поруге и прекора кроз “нула лице”, кроз прогнаников припјев: “Ја ледник сињи мед Глувилом и Олујом, ево плутам низ црну матицу”. У данашњем вијеку бездомник, чувар туђег блага на ничијој земљи “камчим мишју рупу да процичим”. Днес, како каже Дарка, Ускоци су у Метохији на коју “жбири с пушкарница Проклетија мотре - на урушено тројство дома/гроба/и сина”.

У овом једнако срамном вијеку, човјек иде уназад и иде четвороношке. Даринкина књига “Јудин пољубац” њен је крик и клетва онима који насрћу на живот и срећу Соње и Игора, дјеце њене најмлађе сестре Каће (пет их је мајка Јулија родила) и Горана, младог љекара из Приједора, који су се након свог крижног пута настанили негдје далеко, предалеко. Написала је Дарка и пјесму кроз горка моја коначишта и назвала ме као нико ми дражи Дарохранилица, Биљарица Лицем од земљице.

Даринку Јеврић су људи вољели. И за вријеме рата њено име се изговарало с поштовањем, цијењени су њени мртви родитељи и расута по свијету породица. Али у зло доба и године гладне, олош исплива кроз мутљаг на површ, отпад и дивљаштво насрну на уљуђене и питоме животе. Звијер ће провалити и у њен кутак у Приштини кад је остала сама и одлучна да остане заувијек - и њеном крвљу попрскати њене књиге.

Посљедњи пут сам видјела Даринку у Власотинцу, 1999. на Песничком часу. Којег ли значења, које ли несреће - три окренуте деветке, три су шестице, ђавоље знамење. Све док је трајао Песнички час у рукама је миловала велику црвену јабуку, приносила је лицу и мирисала. Њена бујна плава коса била је острижена тако да заклања њено лијепо и паметно чело и рез ножа. Ножа који је одстранио стврднуту крв из потиљка њене главе, била је то згрушана и згрудвана крвца поетесе након страшне експлозије убојите направе бачене у дом који је она чинила светим.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.