Језик у комуникацијама

Ја имам свој угао гледања. И виђења свега. Не мора да значи да је добар, али је разуман. Понекад ствари треба сагледати и из туђе визуре, из другог угла.

Дакле, можда би требало и моје излагање узети са некаквом резервом. Заправо, ви одлучите.

Ово је земља нема, нећу, не може, не могу... Простор у којем се вијековима ништа битно не мијења; неће се, не може... То је земља у којој живимо, ВИ и ЈА. Нисмо је ми изабрали. Изабрала се сама. Небо нам ју је одредило.

То је простор гдје сам се родио, и гдје хоћу да умрем. На том простору за мене, чак, и смрт има смисла.

Зато хоћу да вјерујем да ћу је дочекати нешто задовољнији од овог времена сад. Ви ми дајете за право да се уздам у своје вјеровање.

Нисмо ми Кинези па да нас има 1.300.000.000, нисмо ни Иранци па да имамо нафту, ни Руси да нам је земља на два континента и да смо највећа земља на свијету. Ми смо мали народ, и за свијет безначајан.

Држави у којој живимо може наудити свако од нас.

У зависности од тога с' чиме ко располаже. Мали човјек чини мале злобе и пакости, велики - велике.

Ви сте у прилици да чините и велике гријехе, али и велика добра.

Стил

Разлози због којих се човјек одлучује говорити су вишеструки. Али при томе он мора имати на уму, не само шта ће говорити, већ и како ће говорити.

Дакле, прича није само шта, већ и како, можда чак и више.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      

Аристотел истиче да у бесједи “није довољно само располагати аргументима, већ је потребно и да их искажемо како ваља, а управо то доприноси да бесједа остави одређени утисак на слушаоце”.

Дакле, ријеч је о стилу. А шта је то стил?

Бифон, један од најпознатијих писаца Француске 18. вијека, је то поједноставио, рекавши: Стил - то је сам човјек. Дакле, колико људи толико стилова...

Међутим, ово никако не смијемо буквално схватити. Не треба ништа чинити ради ријечи, односно стила. Суштина је испред свега, па тек онда форма.

По стилу би требало да вас људи препознају, и прижељкују да вас поново, и што прије чују, па и виде, наравно; јер, стил ће вас више украсити од било какве бунде.

Не треба никада сметнути с ума чињеницу да би ми - ми који говоримо, често требали чути и њих - оне који ћуте... Јер се и ћутањем понешто да рећи.

И, није памет само на једној страни; биће да ње има на обје стране.

Тешко је све изразити ријечју.

Уз ријеч би, у одређеним ситуацијама, требало прислонити и нека додатна средства: пјесму, музику, слику (синкретизам). Ми имамо само ријеч. Али зато то што имамо на располагању морамо пробрати.

Кинези кажу: “Слика вриједи као хиљаду ријечи”, али, може се ријечју много тога: “Лепа је ноћ у моравској долини кад месечина заспе сњежна поља...”

Дакле, свака изговорена ријеч се везује једна за другу, и прави се слика, колаж...

У зависности од ситуација, ви ћете изабрати и стил... Говорите негдје у неком селу, скупљате гласове - па прилагодићете стил интелектуалном миљеу слушалаца: дакле стил ће бити обичан, разговорни, свакодневан... Али, ако говорите негдје на неком већем скупу, и стил ће бити примјерен слушаоцима...

Стил краси аутора, као брош или минђуше даму. Више ће вас памтити људи по стилу него по најмодернијој хаљини, или фризури. Јер и хаљину, и фризуру, и аутомобил којим сте дошли, сви памте дан-два, и забораве, али ваш говор, наступ, стил којим сте изложили неку тему - остаје дуго у сјећању и често се препричава. И радо сте слушан гост увијек, управо због вашег начина излагања, односно стила.

Говорник

Говорници се понекад нађу и у ситуацији, да би било разумније, да не кажем и паметније, да неке ствари “одћуте”, него што их “опричају”. (Лалић и Андрић...), (Ћутање је тешко само ономе који ништа не мисли).

Онај који не зна да ћути, кад треба, неће знати ни да говори кад треба.

И, позната је ствар да смо са слушаоцима у кризи. Све је мање оних који слушају. А чим је њих мање, друга страна расте; повећава се број оних који говоре. То двоје дјелује по систему спојених посуда. За такво стање криви су говорници. Причају слабо, нису им приче интересантне, не умију радити свој посао...

Пјесници се рађају, говорници настају. То значи да је пјесништво урођено, а да се говорништво стиче упорним радом и вјежбањем.

Прича је спона између “Ја” и “Ти”, између “Мене” и “Вас”.

Она има за циљ да слушаоце убиједи у истину, која није баш увијек ни пријатна.

А бити убијеђен је исто као и бити побијеђен.

Зашто? Зато што онај ко се може убиједити, исто тако се може и наговорити.

Значи, ријеч је о побједи туђег логоса.

Овдје морамо видјети двије стране.

Ону која наговара, и ону која се наговара, на нешто.

“Наговарач”, уз своју рјечитост, неријетко рачуна и на слабости “наговараног”, на слабости његове душе, тј. његову емоционалност и чулност. (Није лисица толико мудра колико је кокошка глупа.).

Намјера бесједништва је да увјери.

Долазимо до закључка да је бесједништво и својеврсна умјетност?

Зашто?

Мене је Андрић успио убиједити да је све оно што је писао у роману “На Дрини ћуприја” - истина. И академик Љубомир Симовић, текстописац филма “Бој на Косову”, исто тако.

Ја других истина о тако давним временима, нисам ни имао.

Од кад постоји, човјек има потребу да прича. Говор му је неопходан, скоро па као вода, ваздух, хљеб...

Отуда, ваљда и она Његошева:

Причање је души посластица, Ка тијелу ваше гурабије (“Шћепан мали”)

Ипак, треба се плашити вјеровања да се ријечима може све казати. У честој и неконтролисаној употреби ријеч се истањи, истроши; покаткад и прозлоби.

Ако се зналачки, вјешто и мудро употријеби, ријеч, она значи и више од обичне комуникације. То је најбољи примјер у књижевности, и у политици, наравно.

Дакле, увијек морамо имати на уму снагу изговорене ријечи. Како ће она дјеловати на оне којима је намијењена, хоће ли имати повратно дејство и слично?

Ријеч умије и посјећи, горе од мача.

Зато треба добро промислити шта ће се, и како рећи. Да ли, уопште, и рећи. А ако већ мора, нека испред реченог иде разум.

Језик

Лијепо изговорене ријечи су као лијепо испјевана пјесма. Ријечи су привидни мостови између онога што је растављено... Колико год волим пјесму, толико, ако не и више, волим лијепу причу. А ње НЕМА. У КРИЗИ смо с њом.

Ја волим свој језик.

Поштујем и волим све оно што је служило мојим прецима. (Волио бих више имати вретено на којем је мајка прела вуну, него златну полугу. Причао бих с њим, гријао се уз њега... Или, очеву бритву којом се бријао...).

Дакле, враћам се поново нашем језику, и срамној истини о њему.

Ако неко са политичке говорнице каже: “Цорниџ цорници оцулос нон ефодиет”, сматрамо га мудрацем, иако нас већина није ни разумјела ту изреку.

Ако ли то исто каже неки обичан човјек на матерњем језику: “Врана врани очију не вади”, тако о њему не мислимо.

Свој језик прљамо туђим, мијешамо оно што се не да измијешати; мање и слабије се увијек повлачи у корист већег и јачег. Али то никако не значи да је веће и јаче у праву, односно корисније.

То да је наш језик мањи - јесте чињеница, али никако и да је лошији, површнији. Волио бих да сазнам шта је то што се њиме не може објаснити.

“Језик је највећа духовна светиња једног народа, ризница његовог памћења, његово искуство, његово осећање природе и космоса, његова звучна домовина, речју: његово укупно историјско и духовно биће, истиче академик Љубомир Зуковић.

Вук је негдје у народу записао: “Три су ствари чим се народ брани: бистар језик бистра говорника, оштро перо мудра учењака и мач бритки челична јунака”.

Није народ џаба језик ставио на прво мјесто.

И, немам намјеру да поричем значај туђих ријечи, само истичем бојазан од надолазећег времена, које нам нуди на увид чињеницу да ћемо се, у догледно вријеме, споразумијевати на туђим језицима.

Стидимо ли се ми то материнског језика, језика наших предака?

Могли бисмо се, у неком времену, преметнути и у други народ, нестати, ако не будемо сачували оно што имамо, оно што је од искона наше - језик.

Да ли су ружне ријечи: Преловођа, сваниште, подпланиње, водопој, прегршт, зловјер, пјесмовођа, жилиште, приповиједало, зебљичаво, стрмоглав, подгориште, Милица, Јован, Витосава, Стојан...?

Да ли су малени људи: Сава, Вук, Иво, Никола, Меша, Милош, Добрица,...? А сви су постали велики служећи се управо њима, тим ријечима, нашег језика...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.