Један поглед унатраг три године

Опет не ваља

Било је несхватљиво да су најстрашнији националистички епитети упућени најдемократичнијој власти у РС од деведесетих до данас долазили из Сарајева. Или се барем тако чинило. Помислила сам, па шта је сада! Толики је притисак био вршен да се Караџићеви сљедбеници коначно скину с власти, ето их скинуше, па опет нешто није у реду. Опет не ваља. У то вријеме у Сарајеву се захуктавао неки медијски талас који је више личио на скупине локалних банди које су не бирајући средства пријетиле свима који им се супротставе. Нисам била на мети ниједне такве скупине. Наиме, дјеловало је да имам привилегије код свих. Могла сам рећи све о свему и била сам добродошла на све адресе. Или се опет барем тако чинило. Била сам добродошла, небошњачка, нестраначка и релативно мирна суграђанка која није правила проблеме. Но, ипак једног дана одлучила сам да не могу ћутати у рату, ћутати одмах послије рата, ћутати подоста након рата, ћутати и не ризиковати да у трену нестану све повластице доброг грађанина метрополе. Бити на челу програма који промовише културу дијалога и ћутати, значило би бити истински колаборациониста са онима који дијеле донације, који имају могућност креирања цивилног друштва по мјери неких, а не свих, бити тихи невидљиви грађанин Сарајева који није припадник већинског националног корпуса. Након једне у низу најстрашнијих кампања вођених на јавном сервису Федерације против судије Бранка Перића, који је мало прије тога дошао са породицом из Бањалуке у Сарајево, одлучила сам да престанем бити добра и тиха. Ни слутила нисам да ће то бити преокрет не само у погледу мојих јавних наступа него и понашања Котлине опћенито. Дугогодишње пријатељство са једним од челних људи Федералне телевизије је напросто преко ноћи нестало. Иако, да се не лажемо, ја се никада нисам слагала у цијелости са његовим медијским наступима и коментарима, изливима перфидног национализма, али то свакако није била препрека нашем пријатељству. Но, он није тако видио супротстављање њему, јер он је постао гуру герилског новинарства.

Пријатељи који прелазе на другу страну

Али, шта је ту је. И други пријатељи су прелазили на другу страну улице када би ме видјели. Нисам ни помислила да су невладине организације и те како владине и то не само влада из БиХ него многих страних влада. Па тако сви напори да један од најуспјешнијих невладиних програма настави са мисијом помирења, транзицијске правде и културе дијалога, падоше у воду. И за конгломерат страних донатора и домаћих невладиних донатора био је то акт издаје: у плану изградње цивилног друштва очито није било мјеста за друге и другачије. Нисам схватила шта сам издала, али након дебате у којој је ЦКД угостио Милорада Додика, након искуства дијалога са локалним медијима и представницима невладиног сектора, моји сарадници и ја смо могли упознати како изгледа пакао. Зашто? Јер наш живот се претворио у пакао, а наша НВО је склоњена са листе подобних. Ту су посебно предњачиле неке амбасаде, ЕЦ локална комисија, ЦЦИ, ФОД БиХ и многи други који су једноставно сваки, али сваки пројект одбијали без икакве дилеме, чак и оне који су провјерено били написани према свим стандардима. Донатори су одједном почели финансирати тек изникле невладине организације и неформалне групе које су имале само један циљ: обрачун са РС и скидање такозваних националистичких партија са власти. Медији који су прије тога готово свакодневно тражили моје изјаве о актуелним друштвеним питањима изненада су схватили да није добро да се "инкриминисана колумнистица" "стручњакиња за културу дијалога" "самопроглашена арбитрица дебате" појављује у јавности, осим као предмет поруге. Тако су ме чувена новинарска пера одједном почела засипати ружним и простачким коментарима не штедећи при томе ни моје најближе сараднике ни чланове моје породице. О интелектуалцима да не говорим. Они су заиста посебна људска врста. Анализирајући њихове коментаре о мојој сарадњи са "Гласом Српске" и "Дневним авазом" нисам могла не примијетити да им је дијапазон увреда врло скучен. Своди се углавном на аналне фантазије и фекалије, неријешене сексуалне фрустрације и обезвређивања. Ево баш прије два дана чујем како један угледни интелектуалац, вјечити бунтовник који се буни против свега што му неће угрозити фотељу и сигурну зараду, опет уз презиме које носим лијепи фекалије. Хм, ваљда се тако означавају нељуди у Сарајеву. Ваљда је то етикета која треба стајати уз оне који нису спремни да се повинују вољи сарајевске већине.

Заједнички непријатељ

Читајући, ево поново, прву колумну објављену баш на овом мјесту, имам утисак да се од тада ништа није промијенило, осим што су у Федерацији дошле неке нове политичке партије на власт, тобожње опозиционе партије преузеле доминацију. Мало су се федерални медији прегруписали, али и даље имају истог заједничког непријатеља преко ентитетске границе. Језик мржње и улице и даље је средство за масовно убијање. Ни они о којима пишете ни они чију аргументацију анализирате и критикујете не виде да ту нешто треба мијењати. Ваљда је и једнима и другима добро тако. Ваљда се хране сталним тензијама и сукобима. И можда не треба ни дирати више у те добро уходане релације. Сјетих се како је министар вањских послова БиХ за Федералну телевизију неки дан изјавио како се кладио са својим друговима Копањом и Додиком ко ће побиједити у утакмици БиХ - Бразил. Лијепо, рекао би човјек на први поглед, али нешто је језиво било у том прилогу, у тој причи о том јавном интимисању. Нешто што никако не иде у прилог вјечној борби "зараћених страна" и непомирљивих ставова. И тако онда, након три године борбе са вјетрењачама у којој сте плаћеник, колаборациониста, клерофашиста, удворица српском режиму, ријесетовцима, човићевцима и ко зна коме још све не, схватите да су можда у праву сви они који шире популистичке ставове како нам спаса нема, како су нам сву нашу невољу направили лукави странци (итд.), а при томе ништа не ризикују и остају своји на своме. Схватите да ви, као особа која нисте "своја на своме", нигдје, ни у Бањалуци ни Мостару ни Сарајеву (у којему од рођења живите), заиста можда и немате право да се мијешате у говор мржње једних према другима који живе једни поред других, али са јасно дефинисаним ознакама припадности. Сјећам се ријечи једног уваженог професора из малог мјеста у РС који ми је у јеку најгорих напада на моју личност због "блискости Додиковом режиму" рекао да ни по цијену живота не напуштам Сарајево и не прелазим живјети у Бањалуку. Нисам га схватила. Појаснио ми је да свима треба неко ко ће рећи то што сви виде а нико не спомиње, али то је пожељно само тамо, на другој страни. Хм, можда је заиста био у праву, али то се вјероватно односи на оне који чврсто вјерују у припадност некој одређеној страни. Но док год сте на једној страни фекалија, на другој страни само храбра и отворена особа са принципима, али не у својој кући, на трећој жена која се игра са ватром ни за кога, можда је најбоље јавну ријеч препустити онима који неће продавати образ, који ће говорити тако да се никоме не замјере а да их радо сви слушају. Онима који сматрају да осим њих нема интелектуалаца, онима који ће вам као храбре и одважне набројати само оне из свог националног корпуса, онима који своје присуство на јавним скуповима условљавају одсуством других, онима којима је култура дијалога и даље предмет поруге... Е бар таквих има довољно. Нека мало одмори борба за културу дијалога и уважавање, можда овој земљи буде много боље без ње.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.