Јахве је крив

Репрезентација БиХ јесте мултинационална; шведска, њемачка и ко зна чија не још, али представља исти народ који представљају и странке које себе сматрају мултинационалним. Бошњачки народ. Не представља чак ни БиХ. Већина играча има везе са БиХ колико и просјечан грађанин БиХ има везе са Шведском или Њемачком. Шарена лажа са Звјезданом Мисимовићем пред камерама државне или Федералне ТВ, само употпуњује кубистичку слику опште једначине расула, економског и политичког метежа од уплитања међународне заједнице и неспособности земље да се одржи на окупу. Звјездан, рјечит и елоквентан као пнеуматски чекић, шири са својим рјечником од стотињак слабо повезаних ријечи, пред камером, фудбалски оптимизам као замјену за посао, независно судство, квалитетно здравство, правну државу и остало што би једна земља требала имати. Искрено, не би нека штета била да нема ни тог Звјездана, ђаво га не однио онако поклепастог...

Сњегови Калемегдана

Био сам прошлог викенда у Србији. Зашто? Па, зато. Држављанин сам Србије већ годинама. Шетао сам Београдом, као свој на своме. Као Сарајевом. Јер, моји су ћаћа и матер плаћали ту Олимпијаду коју сад зову сарајевском. Не идите у Србију без велике невоље. Такси је јако поскупио тамо. Заправо, све је скупо. Само је, Србија, чини се, појефтинила. Азербејџанци су направили парк, уредили га к'о себи а по себи. Народу сербском на радост и дику. Некако ми се учинило да је у парку и кип азербејџанског предсједника, али нисам хтио прићи да се увјерим. Ко зна, можда једног дана подигну и споменик Билу Клинтону, у знак извињења зато што је бомбардовао Србију. Јер, таква благодат има своју цијену. Те дневнице пилота, те керозин, те логистика... Треба то све платити. А тамо, у њих, криза. Можда Тома Николић дадне да се на Калемегданској тврђави подигне споменик Бараку Обами, и то од црног мермера, да се зна чија мајка црну вуну преде за своје црно чедо. Путину ни под разно, он штити оне који говоре противу освједочених пријатеља Србије.

Држава за нежидова

Али, свако је, кажу, себи најпречи. Томе нас уче задњих деценија. Себи па себи. Аута, путовања, станова, некретнина, све то човјеку новог доба треба. Не само да треба, него му мора бити. Или мора умријети у жељи да све то има. И свако мора имати право на све. Јакоб Финци мора имати прилику да буде предсједник државе. Ако не добије ту прилику, избациће БиХ из свега у што се БиХ убацила. Осим, наравно, из вишедеценијског дрека. Вијеће Европе, канда. Можда и УН. Ако се Јакобу не да, пропиштаћемо ми мајчино млијеко и сазнати чија мајка црну вуну преде. Јесте, Јакоб Финци се предлагао за градоначелника Сарајева, то може бити. Али, он хоће да буде предсједник, па ето. А не дају му. Зато што је Јевреј. Не, не би он био предсједник ни да није Јевреј, нико нормалан не би за њега гласао. Али, не може бити предсједник баш зато што је Јевреј, не зато што је нимало лијеп, још мање паметан, а харизматичан је попут ТВ изјаве Звјездана Мисимовића на Федералној. Па, у чему је онда проблем? Па, ето, проблем је у томе што не може бити предсједник. Иако, ова земља има већи проблем него што га има Јакоб Финци. Ова земља има проблем какав заслужује, баш као што свака земља има Жидове какве заслужује. Умјесто нобеловаца, писаца, проналазача, сликара, музичара, толико интелигентних Жидова који служе на понос својим земљама и свом народу, ми смо добили Јакоба Финција, Елија Таубера, Свена Алкалаја... Срећом, Алкалај је отишао у Брисел. Можда је то страшније, јер тамо може направити више штете него што је правио овдје. Како год, срећна нека је земља која га нема.

Далеко од Сејдића

Питате се зашто не споменем Сејдића, пошто је он дио сложенице и пресуде "Сејдић-Финци". Па, слаб сам на Роме, они стварно имају разлога да се буне. Ова је земља расистичка, нимало боља од Јужноафричке Републике половином прошлог вијека. А Финци ми је баш некако... Ама, није зато што се облизује попут жабе која је управо прогутала муху, није што је алав и лицемјеран, није што су му само паре и моћ у глави, није ми ни што сад лије крокодилске сузе због стања у које је довео нежидовски остатак БиХ, него га, ето, просто-напросто, не волим. Зашто? Па, зато што је ово моја колумна и у њој имам право да не волим Јакоба Финција. Напишите ви своју колумну, као онај Небојша, па ме у њој не волите колико хоћете, право вам буди. Хм, замолио ме добар пријатељ да не дирам више Небојшу вишешколца, па ево, нећу. Нисам обећао да нећу, али ево, нећу. Рећи ћу исто што је и рахметли Алија Изетбеговић рекао оном Шабановићу кад је хтио дигнут у зрак вишеградску брану са нешто ситно експлозива. Рекао му је: "Мурате, немој дизат' брану... Засад!". Нећу дират Нешу. Засад.

Двије школе под једним кровом, али нема везе...

Ја сам све гори што сам старији. Табијасус постајем (турц.) к'о и ђед што ми је био. Руши он, бр'те, моју представу о Жидовима. Срећом, не могу то, да му забраним бит' Јеша. Зато ваљда не желим бити власт, није ме Бог дао за то. Забранио бих да родитељи доводе дјецу под шаторе и излажу их хладноћи и киши да би остварили политички циљ. Српска дјеца у ФБиХ немају програм на српском језику, поготово националну групу предмета, па су жива. Сложио бих се да одузму дјецу онима који би их довели у шаторе, под кишу и вјетар босански, због националног програма у школи. Мали Лука и Јелисавета уче српски језик и културу код куће. Од њих сам научио да су самогласници отворници, а сугласници затворници. Или обратно, не сјећам се више сад... Ако Бог да, учиће, поред хрватске или бошњачке (зависно од стране Мостара, оп. а), и српску културу и историју и на каквој допунској настави, ако буде каквог хаира (турц.) и бољитка (хрв.). Ех, да сам ја власт... Забранио бих Славку Вучуревићу да буде градоначелник или отправник возова. Не због њега, већ због сигурности градова и возова.

Муке по Јакобу

Нисам опсједнут Финцијем колико мислите, али морам још нешто додати. Зашто се Јакоб Финци не запита зашто не може постати манекен? Реално, нема шансе. Или, зашто не може добити Нобела за књижевност или науку? Да је талента или знања, могао би. Предлажем Јакобу Финцију да тужи Јахвеа, лично и персонално, да види тај Јехова како је кад се Јакобу ускрати грађанско право да буде геније и нобеловац. Јахве је, у својој ускогрудности, усрећио милионе Жидова невјероватним талентима и могућностима. Дао им је дар претварања пустиње у воћњаке и оранице, чак и војску, ратне вјештине какве Јевреји, нажалост, прије нису имали, па су их свако мало убијали на милионе. А несрећног Јакоба је створио оваквог какав јесте, и плус му Устав БиХ одузео прилику да буде предсједник државе. И не само то. Ускратио је тај Јахве Јакобу и шансу да буде кошаркаш или професионални фудбалер. Јакоб није то постао, не зато што то није хтио, већ што га је Јахве ускратио за прилику да то буде, као што га је БиХ ускратила за могућност да буде предсједник. За кошарку нема висину, мишићи су му као десет дека цријева. За фудбал, да и не говоримо. Јер, бити интелигентан као Звјездан Мисимовић не значи и знати играти лопте као Звјездан Мисимовић.

Крив

Нису Јахве и БиХ криви само Јакобу Финцију. Мени су БиХ и њена независност узели младост, земљу, родбину, пријатеље. Ни 14 објављених књига, седам књижевних награда, па ни превод "Гета" на њемачки од неки дан, не могу ме утјешити. БиХ нећу тужити, она је пропао случај, али Јахве... Е, он би требало да плати за све. Дакле, Јахве, сјећаш ли се оног дана те далеке 1982. године, кад ме је матер послала да купим хљеб? Сјети се, требао сам сићи доле до Луцовића пиљаре, по тај несрећни хљеб. Матер ко матер, пошаље те по хљеб кад ти се најмање иде. Не могу Те кривити за то што ме послала, знам да она ни Тебе не би послушала. Криво ми је што си сложио ствари тако да си ми уништио остатак живота, а Ти знаш како, јер Ти, по дефиницији и природи ствари, знаш све. Знао си и да сам смртно заљубљен у Лејлу из 6а улаза. Знао си, немој се правити да ниси. Лејла је, осим што је била најљепша у Мостару и остатку свијета, увијек била уредна, за разлику од мене. И у пиљару је ишла нашминкана и са уредном фризуром. Ја сам увијек био шлампав и чупав јер си ме Ти таквог створио. Обукао бих и обуо прво на шта бих налетио а коса би ми изјутра личила на какво сврачије гнијездо. Немој ми рећи да сам ја за то крив, јер Ти си Јахве а не ја.

Почетак краја у коме се зна ко је крив

Изашао сам, дакле, тог кобног јутра, мислим око 10.50 (тад је на ТВ завршавао "Опстанак"), да купим хљеб. Имао сам на себи "јаса" тренерку, плаву, комада један. Не, није ме спопао какав педофил, УДБА или друга ситница. Још горе је било. На изласку, због лијености којом си ме Ти обилно обдарио, нисам потражио патике у плакару. Обуо сам каубојске чизме које сам носио синоћ. Каубојске чизме су практичне, назујеш их и то је то. Искушење пред које си ме ставио било је прејако за мене, смртног и грешног раба божјег Веселина. На "јаса" тренерку, преко чарапа са рупом на палцу, навукао сам каубојске чизме, изашао у стубиште и позвао лифт. Поздравио сам комшију Јураја који је изашао из стана преко пута и спустио се до приземља. Јурај је чуо моје чизме и тек тада погледао на њих и насмијао се. Насмијао сам се и ја, и наставио ходати на прстима, да не лупам. Дошао сам тако до пиљаре. А у пиљари... Склопио си ситуацију сљедећег садржаја... Унутра је била Лејла, анђео небески, лијепа како само Лејла из 6а може бити, уредна и нашминкана, са косом црном попут гаврановог крила, чврсто везаном у свилени реп, у црвеној сукњи, тијесној црној мајици и црним ципелама. Ја сам прошао прстима кроз рашчупану гриву, настојећи се насмијешити. А Ти, Јахве, учинио си да погледа доље, у моја стопала, и види да сам на тренерку обуо каубојске чизме. А Ти знаш шта то значи у Мостару. Смрт у женским очима. А баш нешто прије тога, била ме је почела поздрављати...

Прилика за поправни

Чуј, Јахве, нема везе што сте ми Ти и БиХ нанијели оволико зла. Не можеш ми сад, овако старом, дати ту Лејлу или ми пружити другу шансу. Прош'о воз, што би рекли. Знам, можеш, Ти можеш све, али не бих волио опет бити млад, па да ме матер шаље по хљеб и да проспем смеће. Или да идем у војску или опет преживим рат. Брррр... Него, знаш шта би могао... Дај нам, умјесто овог Финција, Алкалаја или Таубера, неког Жидова као што је Алберт Ајнштајн или Волт Дизни. Три за 1, је л' поштено, а? Нисмо се ни ми у Босни и Херцеговини баш на Тебе камењем бацали, па да нас стално кажњаваш.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.