Јахачи апокалипсе на крилима усташког ревизионизма
Није то у нашој држави Хрватској више онај пузајући већ напросто бујајући сентимент према фашизму и његовој иначици усташтву. Пропорционално што се више временски одмичемо од задњег рата и што смо годинама даље од оног другог свјетског крвопролића, расте жалобан за пораженом идеологијом, а њени актери се стављају на пијадестал. У циљу стварања такова маинстеама искривљују се историјске чињенице. Срећом постоје још (по)неки живи свједоци, а питање је шта ће бити за десет година када они који су преживјели разне усташке голготе више не буду могли говорити? Зато је крајње вријеме да држава стане на лопту, да се осврне око себе, да види гдје је у односу на савремену Европу по питању ревизионизма, да у руке узме Устав у којем лијепо пише да се модерна хрватска држава, уз остало, темељи на антифашистичком покрету!!” Синтагма „уз остало” не подразумијева да се баштини на усташком покрету! А на терену и стварном животу је свако мало видљива, не више само ћутана већ јавно испољена жеља да нам се држава темељи баш на пораженом усташтву.
Хрватски министар Горан Марић недавно на Банији у Зрину рече како се осјећа посебно људски, часно и почашћено, дубоко уроњен у драму Зрина. Зрин је доиста драма нашег укупна сјећања, наше укупне судбине. У родном мјесту Николе Шубића Зринскога, тог ступа наше хрватске повијести, завјетоване убојице Хрвата и хрватског, Зрин су до темеља спалили, а ватреним оружјем и клањем, побили близу триста мјештана. А замислите којег ли разлога и покрића њихових убојица: „Нису били спреми на сурадњу с НОП-ом…”. Дакле, мирни и скромни хрватски ратари и сточари, нису били спремни убијати своје сусједе, родбину и свој народ, рече министар.
Министар заборавља да су ти исти, како их декларише, мирни ратари и сточари у „слободно вријеме” мало убијали, мало клали, мало палили, а прије палења „по зеру” или навелико пљачкали имовину својих комшија по околним банијским српским селима. Заборавља министар да су ти мирни ратари и сточари са Зрина учествовали у готово свакој озбиљнијој усташкој акцији на Банији, Босанској крајини, Поткозарју и Поуњу. „Посебно су на злом гласу биле зринске усташе, односно дио Хрвата из села Зрин. Они ће у прве двије ратне године учествовати у свим највећим злочинима над српским становништвом Баније, Босанске Крајине, Поткозарја и Поуња. Биланс њиховог дивљања своди се на десетине запаљених и опљачканих села и стотине убијених цивила, напомиње хрватски историчар Хрвоје Класић.
Дакако да нису сви до једнога Зрињани били усташе и да нису сви до једнога требали доживјети партизанску одмазду без суђења. Јасно је да свако има хришћанско право на гроб. Јасно, барем би требало бити, да министар нема политичко право клањати се јавно сјенима оног дјела Зрињана који су били усташе јер сједи у Влади државе чланице Европске уније – асоцијације која је давно фашизам и његове варијације бацила у историјску ропотарницу!
Мало подаље од Зрина је Ваганац у Лици. Својевремено су усташе из Ваганца поручивали Павелићу „ако није сигуран у Загребу да дође у Ваганац”!!! На сахрани посмртних остатака тих усташа био је министар бранитеља Томо Медвед, опуномоћеница Предсједнице, представници Хрватске војске и бројна друга свита. Као и Зрину, вјерујем да је и у Ваганцу било оних који нису били усташе. Јасно је понављам цивилизацијско право свакога на гроб. Разлика је само у церемонијалу сахране. Они за које постоје свједоци и докази да су чинили (фашистичке) злочине по комшијским српским селима, не могу бити сахрањени под званичном заставом данашње (антифашистичке) државе. По истој матрици нема логике да сахрани фашистичких слугана присуствује скоро па читав врх државе базиране на антифашизму!!!
Треба ли посебно наглашавати да је овај догађај добио добру минутажу у информативним емисијама јавног сервиса ХРТ-а? А тај исти ХРТ недавно је упутио извињење Хрватском жртвословном друштву јер су „криво навели да су усташе напале дјечји логор Јастребарско, а заправо су га напали партизани”!!! Заборавили на телевизији и то јавној телевизији казати како су партизани ОСЛОБАЂАЛИ логор и спасили близу 1 000 живе дјеце. Не постави јавна телевизија логично питање шта је са осталих преко 2 000 дјеце из овог комплекса која нису дочекала ослобођење?
Јавни сервис којем потомци логораша плаћају претплату, па и сами преживјели логораши, постаје лучоноша ревизионизма и стварања лажне слике. Јавни сервис којег и ви и ја плаћамо, гледали га или не јер тако закон налаже, усташе проглашава добрим, а партизане лошим момцима. И тиме не само да искривљује чињенице већ и ствара опасну слику како данас још опаснију у будућем времену када више не буде живих свједока.
Познавао сам неке који су рано дјетињство провели у дјечјим логорима Сиска и Јаске. Одрастао сам на стравичним причама данас покојног Николе Војновића који је и Јастребарском био од четири године старости . Комшија ми из села Симо Рокнић након што је као петогодишње дијете избављен из Јасеновца звао се Ивица Фијан!!! За вријеме боравка у Јасеновцу био је обучен у минијатурну усташку униформу и служио је тамошњим чуварима за шегу односно народски речено зајебанцију и спрдачину!
Гојко Рончевић из кордунашог села Стипан и Јелена Радојчић из Јабланца код Јасеновца и данас у позним годинама носе ожиљке боравка у Јастребарском. Гојко памтида су она дјеца која су била јача и могла су нешто радити имала привилегиј да носе усташку униформу и бољи оброк! Појаснио је да “бољи оброк” заправо значи да су јели То значи да су кувану траву из казана!!! Барем нису умирали од глади и студени.
Крајње је вријеме да неко ову захукталу локомотиву која читаво друштво вуче у понор опасног прекрајања историје – заустави. Па макар кочничар био у задњем вагону!
ХТВ
Умјесто професионалног приступа теми исти тај ХРТ даје максималан простор колеги ми из студентских дана Игору Вукићу из Друштва за истраживање логора Јасеновац који ни нетрепнувши уствди да Јасеновац, Јастребарско, Сисак…, нису били логори, а поготово не логори за дјецу. По Вукићу била су то дјечји вртићи у којима се бринуло о дјеци чији су родитељи погинули!!!
Гојко, Јелена и бројни други мали сапатници могли су памтити и запамтити своје искуство усташког дјечјег вртића како рекоше на ХТВ-у” захваљујући чињеници да су спашени у акцији Дијане Будисављевић. Међутим, њихове аутентичне приче, њихова судбина, њихове муке и пакао у најранијем добу не занимају јавни сервис. Њихове судбине не занимају ни државни врх. Ни за ХТВ ни за врх државе то се није десило и живи свједоци су ваљда злокобан подсјетник на нешто што би се, не сакрило и јавно осудило – већ оживјело ако је икако могуће!?
Богдан Ркман, предсједник Извршног одбора СДСС-а
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
