Ја зет, ја зет

Лијепо је ваше село

Сваким даном су пристизала нова ратна сирочад, у рату изгубљена и напуштена дјеца. Штићеници Села су увијек примали помоћ у храни, одјећи, обући, школском прибору, играчкама. Све то су дјеци и у току рата слале исте такве установе, дјечија села из Аустрије, Њемачке, Италије... Људи који су довозили те дарове великим камионима и преко граница, посјећивали су дјецу као да су им неки блиски рођаци. Дјеца су их радосно дочекивала, вјесила им се о руке, они су им некако долазили као ујаци. Ословљавала су их њиховим именима и трчала им у сусрет. Избјегличка дјеца су чезнутљиво посматрала те топле "породичне" сусрете, али из саме подјеле дарованог нису изузета, напротив, добијала су све што и штићеници Села.

Један такав камион, заправо комби, стигао је једног ранојесењег дана 1992. и човјек који га је довезао, понављао је моје име. Смијешио се свима које је сусретао на пространом дворишту Села, а посебно онима који су отрчали до моје собице да ми јаве како ме тражи неки странац. Тако сам кренула према комбију, а према мени се упутио човјек својих четрдесетак година, дуге тамне косе и с насмијаним свијетлим очима. По свему, а највише по прашњавом комбију, видјело се да је превалио далек пут. Упирао је руком у своје груди и понављао Герхард!! Зет! Зет! Скоро је потрчао према мени и снажно ме загрлио. Герхард! Симона! рекао је узбуђено и прснуо у смијех. Симона је била школска другарица мог млађег сина и његове дјевојке

којом ће се касније оженити. Сједили су у истом разреду у Трећој гимназији на Вилсоновом шеталишту.

Кад би Герхард и Симона долазили на љетовање, свраћали су код нас. Заједно су били и на мору кад су се њих двоје упознали и завољели. Симона је била дјевојка у коју су многи били заљубљени, али она је своје ђачке љубави оставила да закратко пате и тугују за њом, а удала се за Герхарда. Зет - била је то, сигурно, прва српска ријеч коју је научио од Симоне, можда због њених родитеља. Ускоро ће Герхард научити још неке ријечи, изговараће и реченицу: "Лијепо је ваше село". Наиме, године 1972. Симона и Герхард, с њима још неколико младих Нијемаца и моја дјеца отишли су у село, не некој стрмини у близини Иванграда, јер је Герхард желио да види откуда је родом његова љубљена. Кад су банули, затекли су домаћина, старијег човјека, како сједи на кревету, а жена му у лавору пере ноге. Зачас се кућа напунила, сјатили се укућани, дјеца, комшилук. Кад му је жена обрисала ноге, тако пред гомилом статиста, домаћин је устао, пружио Герхарду руку и упитао: "А гдје ти је оно био ћаћа у прошлом рату?" Герхард је погледао у папирић који је држао у руци и одговорио: "Лијепо је ваше село..."

Писамце и добри људи

Како је Герхард сазнао да сам с троје унучади смјештена у Дјечјем селу у Сремској Каменици, то нисам успјела дознати, нисам га ни упитала, једва сам се снашла да га уведем у собицу и понудим кафом. Са својом другом женом, Шпањолком, и двоје жељене Симонине дјеце коју је родила та Шпањолка, Герхард је већ годинама живио у Аустрији.

Вреће из комбија, пуне капута, ципела, чарапа, прслука, џемпера, блуза, хлача и гаћа - зачас смо у спортску салу пренијели Герхард, моји унуци и ја. Позвали смо дјецу Села да дођу и узму што им је потребно и што им се свиђа.

Потом сам Герхарда представила директору Села, професору педагогије на Филозофском факултету, др Тадији Ераковићу, предивном човјеку, мученику, који је спајао крајеве да би све нас прехранио - да би његови штићеници и у тако тешким данима нормално могли да похађају наставу по новосадским основним и средњим школама. Човјек је то који кад би изишао из канцеларије не би могао да прође двориштем, нити на вријеме да стигне тамо гдје се упутио да обави важне послове. Дјеца би га опколила у жељи да их он помилује, да их слуша док му упућују ријечи дјечје љубави. И они њега својим рукама да додирну, повуку за ногавицу, стану му на ципелу... Боже, који човјек, поживи га! Тадија је захвалио мом младом посјетиоцу, понудио му и да преноћи, или борави који дан у Селу, али Герхард је био запослен и истог дана је отпутовао својој кући. А нама је оставио вјеру у људе и наду да ће рат, иако смишљен и дуго припреман, брзо проћи, као што прође свако зло.

Док сам претурала ствари, међу хаљинама и сукњама, наишла сам на коверту с мојим именом. Помислила сам да је новац, јер и он нам је био животно потребан, али Герхард припада оним људима који поштено зарађују свој хљеб.

Са несуђеним новцем могла сам, рецимо, платити пут до словеначке границе, гдје ме је чекала моја млађа сестра Софија. Она би у Загребу, гдје живи од свог раног, ратног дјетињства, преузела од мене мог унука Јана и предала га мом сину Владимиру. Он се био понадао да ће добити словеначко држављанство и остати да живи тамо гдје му је рођен његов хировити дјед Јожа и блага бака Фаника. Уз велику помоћ Тадије Ераковића и с тешком муком, неким аутобусом који је кретао из Македоније, стигли смо до словеначке границе. Угледала сам сестру и потрчала да се загрлимо, уз грчевит јецај. Човјек у униформи, које сам се увијек плашила, грубо је раскинуо наш загрљај: "Ово је државна граница гдје је забрањено такво понашање..." Рекао је то, наравно, на словеначком. Жељеле смо да мој унук Јан дође до свог оца и одмах смо смириле сузе, јецаје и дрхтаје, пружиле смо службенику Јанов пасош. Како га је дуже задржао, сестра Софија је молећиво и понизно примијетила да ће сада, ето, овај мали словенчек, тако је рекла, доћи у домовину својих дједова.

"Да је Словенец, би живел в Словенијо" - рекао је службеник и Јанов пасош ми угурао у руку. Био је то пасош, прије овог страшног пута извађен у Новом Саду, с њим се могло путовати у цијели свијет, али не и у Словенију.

У коверти сам нашла писамце упућено мени и цедуљицу на врху које је писало:

SPENDE

Blaschek Gudrun Mittelberg str. 11 D. 3407 Gleichen-Diemerden

Dolezal Andreas Am Andriatzbach 26 А. 8020 Graz

Dremel Greti Pflugwer 20 А. 8071 Hausmannstatten Osterreich

Dremel Margaretha Leonhardstr., 82а А. 8010 Graz

Dremel Nicolaus Pflugweg 20 А. 8071 Hausmannstatten Osterreich

Elicer Elizabeth Waldenburger Weg 14 D. Gottingen

Harzl Elfi Zahnstr. 11 А. Graz

Knapp karl-Heinz Pflugweg 24 А. 8071 Hausmannstatten

Kremsl Ingrid Haffnerriegel 9 А. 8010 Graz

Weis Leonie Radegunderstr. 30а А. 8045 Graz

У списку је и Герхардова мајка Елицер Елизабета, из Гетингена. Нема имена Валентина Инцка јер он нам "помаже на друге неке начине, слава му и хвала"....!

До краја својих студија сликарства, на Ликовној академији у Приштини, моја унука Ана ће на разгледницама сликати црквице на бријегу, птичице на јајима у гнијезду, свјећице и гранчице - које ћемо за нове године захвално слати на адресе свих ових добрих људи. Међу њиховим, није било Герхардове, ни Симонине адресе. Негдје у свијету, они су се у својој доброти изгубили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.