Ја и драги једне вјере нисмо

 Био је мај, био је чак Први мај, и година 1992. Троје дјеце моје дјеце и ја нашли смо се код пјесника Бранислава Петровића, у његовом станчићу у улици Страхињића Бана, усред Београда. Тек смо утекли из ратног Сарајева. У граду све радње затворене, улице пусте, луди Срби славе Међународни празник рада, славе Први мај! Брана, најлуђи Србин на свијету, нека му је лака тужна његова земљица, збунио се, не зна гдје ће и шта ће с нама. У стану никад није ни имао хљеба. Откако се покоцкао с Каћом, живио је по кафанама и добрим, малим београдским ресторанима, чувеним и по њему, Браниславу Петровићу. У соби, у коју нас је увео, папира до глежња, сједимо као укипљени како их не бисмо погазили. Из рукописа, Брана однекуд извлачи телефон: "Каћа, дођи девојчице, да ми направиш мало реда... да, да троје деце и Дара, некако их морамо сместити за који дан док не виде куда ће... бре, долази..."

Чудесни сликар без једног ока

 Бранина жена Каћа, стигла је са Бежаније гдје је био заједнички њихов стан, четворокатна у социјализму грађена зграда на периферији великог града. Око зграде младо дрвеће и клупе на којима, у крајишкој сељачкој одјећи поваздан сједи и мајка великог сликара Милована Видака, родом из Мрачаја. Оног Видака што је са Ољом и Шејком основао "Медиалу", а касније излагао слику "Рађање", сликану равно десет година. Излагао је једну једину слику, а више од сто хиљада људи дошло је да је види. Чудесни сликар без једног ока, у чијим сликама свјетла има више него у мрачајским вијековима. Сликар којег је напустила жена - Мађарица, Румунка, Молдавка, шта ли - Флорија, Флорика, како ли, фризерка, коју су у Њемачкој боље и више плаћали.

 Скоро нечујно, у стан свог мужа ушла је мала, ситна, плава, Буњевка. Гледајући је с нескривеном радозналошћу, тражим у њој Бранине стихове:

" Вратила се с мора моја Циганчица/ поцрнела / поцрнела као афричка краљица..." Каћа се одмах хвата посла, чини шта је навикла; нас је стид, сједимо, не чинимо ништа. Замишљам сада, како Брана с цигаретом у десном углу усана, обилази познате кафане и објашњава људима који морају да раде и за Први мај, зашто му је потребан хљеб, сир, салама, ћевапчићи од јуче... дај, бре, шта имаш..." А онда Брана бане, врата су отворена, та у стану је већ Каћа, прави се да га не види, кад с врећом хране, насмијан лицем и очима, улети, ти страхујеш да ће му цигарета испасти из уста. Брана је пушач чија се цигарета сама допуши, кад је упали он је руком више не додирује. Најчудеснији не само српски пјесник већ и пушач, алас, а можда и сом!

Од вишка глава не боли

 Каћа је родом из Суботице, утврдисмо да позна мог бившег мужа Јожија (не Јожу, Јожа је бивши муж једне друге Јожице). У Сарајеву је студирао архитектуру код чувеног Јураја Најхарта, сљедбеника стила Корбизје. Као инж. арх. касније је, између осталог, пројектовао и Дечије село. Каћа ми гура телефон у руке, све је зачас ријешено, идемо у Сремску Каменицу. Помишљам да нисам баш много грешна, добро је имати и којег мужа више, од вишка глава не боли. Врећу хране коју је напабирчио Брана, нећемо стићи ни преполовити. " Ура!" дјеца се радују, њима је ово као изненадан и узбудљив излет, они не могу да схвате да ће много времена протећи док се врате и састану са својим родитељима. Само средњи унук, четрнаестогодишњи Д. повремено се тргне и замуцкује, док прича како је он дочекао рат у Сарајеву. "У мојој школи ми смо се подијелили: Муслимани су посједали на степенице код улаза, Хрвати у средишње, а Срби на степенице близу учионице. "О, мој Дакице", кажем му, "подијелили сте се по степеницама. Ви по степеницама а ваши очеви, дједови и прадједови по степенима! А гдје си ти пристао мој Дакице?"

 "Ја сам бако, стајао крај прозора."

Сада дјеца одгајају родитеље!

 Син Хрватице, чија је мајка поријеклом Пољакиња, и оца, чија је мајка Српкиња а отац Словенац. И његовом оцу дјед је Словенац, а бака Словакиња. Такав, Дакијев отац (мало Словенац, мало Србин, мало Словак,) јавно ће се касније у новинама изјаснити као Хрват, иако га нико то није питао, ко зна због чега му је то затребало! Томе слатком коктелу, моји унуци су додали још муслиманске и чешке крвце, све се може кад се двоје (троје, четворо, седморо сложе, ију, ју!) Ипак сам ја свему крива јер дјецу нисам одгајала као Србе, поштујући и њиховог небрижног оца Словенца, јер сам кордунашка патријархална сељанка. У ствари, дјецу нисам одгајала никако, давно су прошла времена родитељског одгоја. Сада дјеца одгајају родитеље! И не знају за оно да је батина из раја изашла, не! Батина излази из њихових руку, излази из руке дјетета и окренута је према грбачи родитеља.

 "Или ћеш бити како кажем, или те неће бити, чујеш ли ти мене!"Та батина је продужени дјечији језик: "Како сте се усудили да ме родите?!" То је језик побуне против живота у који дјеца падају и не желећи у животу да се нађу. А немају више гдје ни бити, свуда се само ратује, убија и отима, данашње човјечанство је само једна грдна, не "пучина" већ само географија! Јадна дјеца у свијету у којем за њих нема мјеста.

 У господској Каменици, у којој је сиротиња умирала од ТБЦ, а сада и од свих ракова, а гдје су венули и ђулићи увеоци Чика Јове Змаја - већ у мају дозријевају трешње, оне крупне слатке. А има их на свакој међи, а мало, мало па, међа. Штићеници села разлетјели би се и прије него трешње поцрвене, чине то сва дјеца откако има трешања. Но, мјештани би се правили да их не виде, потјерали би оне најдрскије који би ломили и њежне трешњине гранчице. Била је међу дјецом из села сва "Војводина" Мике Антића, она доспјела из Далмације и Лике, од Гламоча и Билеће, она братска комуњарска и камењарска. Дјеца коју су скупа са Србима ковали Роми из Подујева и Грачанице, Шиптари из малог Зворника и Биоче, Словаци из Челарева и Срби из Дрвара - па онда исковану дјецу напуштали, или нису могли о њој да се брину. Такву дјечицу гдје год да би се појавила као што се данас појављују љупки псићи, хватали су и доводили у Каменицу. Дечје село најсвечаније је отворила прва дама Јожица, каријатида с њежним писком, кад су они који су јој указали ту почаст, схватили да им је наковањ почео да попушта, и да им свеколико ковање није дало баш неке чврсте одливке.

Србија нам дала уточиште

 Кад се заратило, страх од глади постао је већи и у Војводини која зна да једе, а у коју је поновно пристизало све више гладних. Дечје село више није било оно "наша дечица", већ је све више бивало опасно насеље, прогнаних и туђих, оних "из прека". На препоруку пројектаната и члана Управног одбора Села, мог Јожија, испражњена је собица са четири кревета, по два на спрат. Јожи ми је тутнуо у џеп нешто динара што није могла видјети његова трећа жена, Јеврејка, чији родитељи као прави грађани Европе и свијета живе у Бечу. "И, молим те, немој ме више звати, нема ни потребе, смештена си..."

 Већ сутрадан у нашу собицу улетјела је једна широка сукња, немирна и размахана. Моја дјеца су крала трешње! Укорила сам их, сва уплашена: "Видите, Србија нам је дала уточиште... ви нисте Срби а она вас храни и штити, и школује вас..." Покуњени, двоје одраслијих су ћутали, а најмлађи, син мог млађег сина, у дванаестој је години, стаде преда ме: "Бако, зашто причаш глупости? Нисмо ми ни Срби ни Хрвати ни Муслимани... ми смо, бако, породица... породица..."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.