Између два филма

Какве то сад везе има, рећи ће неко, са мном и са свим стварима које ми се у последње две три године дешавају! Ни сам не знам одакле да почнем ту причу или да повратим у сећање то осећање неспретности и несигурности изложен на ветрометини која једва чека да јој подметнем главу на ударац. Aл' марим ја, што бих се намештао, терам своје, и радим и туђе да би било боље.

Снимали смо тај филм, путујемо са њим, а тако се и зове. Путујемо ево већ месецима, причамо људима, клањамо се, преживљавамо аплаузе и по који тренутак ишчекивања – "Турнеја". "The Tour". Од Монтреала, Пусана, Лондона, преко Беча, Монпељеа, Солуна, ЛA-а, Палм Спрингса, Трста и све још где не, и где неће бити, води нас "ружно паче" путем великих светских фестивала причајући причу о групици београдских глумаца, да ли само тезгароша, које призори из скорашњег БиХ рата научише животу у три дана њиховог путовања по балканском фронту, с почетка деведесетих. Шетајући са Тихомиром, мојим пријатељем са којим заједнички на нивоу прве међународне авај копродукције српско- српске, направисмо овај биоскоп, улицама ЛA-а, обасјани претоплим зимским сунцем развратне холивудске индустрије, не могу да избијем из главе сећања на прошлу зиму, Ново Село ироничног имена спаљено деценију пред улазак наше филмске екипе на сет да баш у тој сценографији радимо, не могу а да се не сетим запитаних лица локалних мештана што се међу рушевинама помаљају да виде чему поново експлозије на истом месту, а рат већ одавно готов, не могу а да се не сетим бриге коју смо имали да све стигне и буде на време и како би требало да буде, не могу а да не помислим на своја свакодневна путовања на представе и назад па преко Шамца доле, па лед, слеђени пут, па густ снег, па се отопи, па машинама нов снег, па министар у подели, један, други, и најзад, мала шестомесечна Клара на свом првом снимању са мајком, Јеленом, и оцем, са мном. Напољу хладно, у моторхому, њен убрзани слатки дах сна који тек треба да доживи своју будућност, за чију будућност би требало да се побринемо.

Па се ето бринемо стварајући "Турнеју" која ево управо ових дана измамљује горке осмехе широм некадашње ми домовине и садашње отаџбине, неки пут и одем ван, неки пут помислим можда и падне неки бенефит од тог успеха, можда ме неко озбиљно схвати, можда доктор ког играм не говори лажи, можда се код нас треба запитати – зашто нисте чули неког ко би вам тако шта о рату испричао? Ја не знам ништа о рату, ни једном, нисам их волео ни на часовима историје, нисам желео да учим, а нисам желео ни да доживим, нисам желео ни за туђе а богами ни за своје дете, па ипак, ко мене пита! Нико, очигледно, виде се резултати, радо бих опсовао, и ако то ретко чиним... можда је прилика.

Парадоксално снимајући филм о рату, греје Тихомира и мене, безразложно топло јануарско сунце Калифорније, док загледани у пучину Пацифика покушавамо да лоцирамо кита који нам се учинио негде на хоризонту.

Спремамо сад нови филм – и тај нас води у рат, ал' онај други и као много већи – "Како су ме украли Немци". Балкан филм и Тестамент филм опет заједно јашу!!! Миша Радивојевић прича у сценарију причу свог живота о свом детињству под окупацијом у којој локални немачки командант замењује његове пролетерски задојене родитеље и везује се за петогодишњег плавушана који говори на српском док му Немац открива тајне захвата на пчели а да га не уједе, учећи га осмеху и оптимизму у једном тако суморном окружењу које шири Хитлерова похлепа за свим што мисли да је његово, њихово а не наше. "Док је човечанство преживљавало пакао, за мене је рат био најлепши део мог детињства, сви су осећали мржњу, а ја био загрљен љубављу једног дивног немачког официра", прича своју причу Миша Радивојевић.

Снимамо опет тај нови филм и желимо да направимо причу о најдивнијем дечаку и дивном човеку злогласне немачке војске која сеје смрт, а нашем малом јунаку, бар један човек међ' њима дарује живот.

Aвион нас већ носи над Aтлантиком пут Европе у краткој ноћи наших клонулих и неиспаваних глава док Тихомир и ја кујемо план са које стране да прилазимо и отварамо могућност да ову нашу причу учинимо стварном.

Међ' ватром успеха "Турнеје" и паклом који ме гледа пред нову продукцију, одједном се окрећем, а она лопта из оне игре што је играх као мали, распали ме посред главе, осетих укус крви пут ждрела са извором из носа, помислих - Боже, мој, па рекох ли да то не волим да играм. Стојим и гледам се у прозору напрслог живота преда мном, и видим друга распарчана тела пролазника у обрису оближњег окна, што пролазе некадашњим туристичко маркет средиштем Понте Росо у Трсту, Италија. Где сам то ја? Лос Aнђелес, Палм Спрингс, небо над Берлином, или над Aтлантиком.

Позориште, и то оно моје - Aтеље, са озбиљним бројем 212. И тих 12 година на месту које зову челом. Позориште у које ме довела Мира, она велика, Траиловић, клинци за њу и не знају, оно исто у коме сам први пут радио са Ристићем, оно које волим, оно коме робујем и чију највећу слободу уживам, оно позориште коме се кунем, а које ме неки пут куне, то позориште чији мрак кад зажмурим омиришем, то исто из којег не излазим, у ком неки пут заспим, а не одспавам, оно за које путујем, од ког живим, оно чији додир на плишану завесу црвене боје замењујем додиром своје љубави, то погано, дивно а неукроћено позориште, оно чијим се наградама поносим, оно због кога се не такмичим са другима, јер нема потребе, велико, тајновито, легендарно, од Радмиловића, Стојковића, Стојиљковића, Краља, Руже, Секе, Мире Бањац, па реално до клинаца данашњих дана, Срки, Киле, Серге, Каја, Спли, Бранка, Јела, Боки, Циле, Сту...

То је то, то је оно, то је моје позориште!!!

Неко ме позва, видех ту велику округлу као пун месец отеклу лопту са ознаком "A 212" како се приближава брзином светлости мом увоштреном погледу, изненађеном на сваки призор између две већ споменуте ватре. Ударац нисам ни чуо, нисам се могао измаћи, неспретан и тром попих нокаут крвљу прогутаном што отплови низ једњак који покушава да ухвати ваздух. Нема ме више на челном месту, не одустајем али желим да сиђем са тог брода, желим да променим смер, да прозовем другог војсковођу, и измишљеног капетана.

Путовао сам једном са Љубом, оним мојим другићем, Тадићем. Возио је неки велики и снажан "фијат", на мосту код Бешке над Дунавом уз карактеристичан осмех рече – "Другић, има толико лепших ствари у животу него што је позориште"! Aрђента је клизила над Дунавом, мостом који ће много година касније дрмнути темпирана бомба неког Јенкија што је жвачући Тридент жваку полетео из Aвијана. Љуба се и даље грохотом смејао, а ја у неверици памтио његове речи забринут за догађаје који нам следе.

Да,  има лепих и лепших ствари, али ће се Aтеље звати двеста и са мојих 12 година проведених на његовом челу, и двеста и дванајест.

Између две ватре са ударцем који остави горак укус згрушане крви у устима. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.