Изборне и друге илузије

Један од оних који у том смислу предњаче је засигурно Чарлс Буковски, а међу његовим цитатима који се најфреквентније употребљавају јесте и онај који каже овако: “Разлика између диктатуре и демократије је та што у демократији прво гласате па тек онда примате наређења, док у диктатури не морате губити вријеме на гласање”. Буковски у неким стварима заиста јесте парадигма циника па ће неки и ову реченицу читати у том кључу. Лако му је било тако да брбља кад је увијек живио у демократској земљи, рећи ће неко, а видјели бисмо тек шта би мислио да је умјесто у САД живио у СССР, ДДР или Бугарској Тодора Живкова.

ТРАЈНОСТ “КОВИД” АРАНЖМАНА

Буковски је умро средином посљедње деценије прошлог вијека, тек коју годину након пада Берлинског зида, кад је фетиш такозване демократије био на врхунцу. Три деценије касније, Буковски се са овом реченицом показује као доста пророчански аутор, пошто избори чак и у најстаријим демократијама све више постају травестија. Убједљиво најзначајнији избори на свијету су они амерички предсједнички који су за двије-три недјеље поново на програму. Кандидати су, како сви знамо, Камала Харис и Доналд Трамп. Већ и избор демократске кандидаткиње помало призива Буковског, јер у уџбеницима политичких наука увијек се говорило да је Америка најдемократскија земља на свијету зато што демократија на почиње на посљедњем, него на првом кораку. Демократија, наиме, почиње већ унутарстраначким демократским избором кандидата. На тим такозваним демократским “прајмарисима”, био је изабран Џозеф Бајден. Кад је на првој телевизијској дебати с Трампом овај био изразито инфериоран, изразито недемократски је наведен да се одрекне номинације, а он је, можда и из неке освете, изразито недемократски наметнуо Камалу Харис као своју замјену. Такође, медијски несразмјер у третману кандидата је огроман, а и оне опције кад хиљаде и хиљаде људи гласа поштом отворене су и ове године, као и у прошлом изборном циклусу. То је ономад због “ковид-19” пандемије можда некако и било оправдано, али овај пут призива бојазни о различитим врстама инжењеринга.

РЕЗИМЕ бх. ЛОКАЛА

Али да не трчимо пред руду и не прелазимо нужно океан. Имали смо, ево колико јуче, локалне изборе у Босни и Херцеговини. Били су, кажем, колико јуче, а може се учинити да су били прије неколико мјесеци. Најприје, нужно је да су остали у сјени катастрофалних поплава, односно да су поплаве одгодиле изборе само у четири најпогођеније општине. У највећим градовима у оба ентитета претходне власти су сачувале своје позиције, барем кад је ријеч о (градо)начелничким мјестима. СНСД је на локалу остварио можда и најбоље резултате у историји, али је ипак, кад је о челној локалној функцији ријеч, остао без два највећа града у Републици Српској: Бањалуке и Бијељине, наравно. СДП и Наша странка су сачувале Тузлу и централне сарајевске градске општине, а СДА је поново остао и без Бихаћа, Зенице, Мостара и Горажда. Неки аналитичари су СДА прогласили “странком малих средина”, мада СДА тврди да им је резултат кад је ријеч о општинским скупштинама и мандатима јачи него прије четири године. Занимљиво је такође да су боље прошле српске странке у Федерацији, него “пробосанске” у Републици Српској, мада према попису становништва има процентуално више Бошњака и Хрвата у Републици Српској, неголи Срба у Федерацији. Из бошњачке перспективе, нарочито је поразан резултат локалних избора у Сребреници. С друге стране, јако се слави ваљда и први изборни пораз Фикрета Абдића у Великој Кладуши икад. Ту је занимљив и податак да је у изразито бошњачки већинској општини каква је Кладуша, као кандидат цијелог низа бошњачких странака побиједио човјек који није Бошњак. У већински хрватском Жепчу први пут је побиједио бошњачки кандидат. У Витезу је, међутим, рецимо, побиједио хрватски кандидат, мада је питање да ли су Хрвати већина у овој општини. Слично је било и у Варешу, а у Тузли, већински бошњачкој, гдје бивши комунисти никад нису поражени СДА је то покушао кандидујући човјека по имену Зоран Благојевић, али било је узалуд. И да, у федералном Трнову, побиједио је лик из затвора.

ИЗЛАЗНОСТ И МОГУЋНОСТ ИЗБОРА

Међутим, моја омиљена бизарност на овим изборима је чињеница да је чак у дванаест општина за начелника био кандидован само један кандидат. Ријеч је о Бужиму, Лакташима, Теочаку, Олову, Купресу, Крешеву, Источном Новом Сарајеву, Трнову (РС), Посушју, Љубушком, Неуму и Равном. Није то нужно превише важно, али није ни сасвим неиндикативно да је од ових дванаест општина девет у Федерацији, а (само) три су у Републици Српској. У федералном контексту, такође није без илустративне вриједности податак да од тих девет општина чак шест има доминантно хрватску већину. Драган Човић свакако већ годинама тврди да је свако одмицање бх. Хрвата од ХДЗ-а пут у њихову маргинализацију па сада и пораз у Жепчу користи као доказ своје тезе. Пошто је у Босни и Херцеговини најмање општина са хрватском већином, чињеница да је у чак шест њих постојао само један кандидат тешко може бити случајна. Отуд је, рецимо, занимљиво зашто су међу Бошњацима и Србима баш по три општине биле у таквој ситуацији. Постоји и ту једна правилност, а то је да је већином ријеч о општинама које прије рата нису биле засебне општине. Бужим и Теочак раније нису биле општине, него су то постале послије рата. Исто, на понешто друкчији начин, вриједи за Трново (РС) и Источно Ново Сарајево. То ипак није случај са Лакташима и Оловом. Случај Лакташа бисмо можда могли повезати са Додиковом завичајношћу, али остаје питање по чему је Олово друкчије од сусједног Кладња или Илијаша. Али можда и најбизарнији моменат јесте да излазност на изборима за начелника тамо гдје постоји само један кандидат процентуално није била мања него другдје. У ситуацији гдје би теоретски било довољно да сам кандидат гласа за себе, на изборе је ипак изашло углавном више од 50 одсто потенцијалних бирача. Изгледа да људи мисле да су избори свакако илузија, било да бирају једног од два или три или четири кандидата, било да гласају за једног и јединог. То је засигурно тема за размишљање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.