Избори на изгорјелом

Избори су, кажу, најтежа ствар на свијету. Јесте ли примијетили да се све важне, па и неважне ствари, врте око ријечи "ако"? Ако буде ово, биће то. Ако буде то, биће и оно. Ако купим ово, нећу имати за то и оно. Ако одем тамо, нећу моћи бити овдје и још којекамо. Ако то "ако" ставимо у контекст избора, опет почнемо са једним великим "ако". Шта ће бити послије ових избора? Ту су, за који дан. Осим код нас, у Мостару, то је једна сасвим друга прича. Дакле, ако не изађете на изборе, шта ће бити? Па, на овима се бирају они који владају градовима. То и има неке везе са животом, са стварности, са парковима, шеталиштима, бициклистичким стазама, чистоћом, водоводом, снабдијевањем струјом, фасадама, гријањем, хлађењем, аутобусима и са пуно тога што нам живот и кретање значи. Код нас овдје, у Федерацији, бирамо и кантоналне власти. То су власти попут државних, са министрима, возачима, секретарицама, трезорима, савјетницима, експертима и читавом једном булументом (турц.) која влада на дику и радост простом пуку кантоналном, ма како га звали. Чини ми се да на овим изборима и њих бирамо. Не пук, власт. Кантон хронично нема пара за позориште и казалиште, здравство и школство, за инфраструктуру и ултраструктуру, има само за плате запосленима у кантоналним институцијама. Е, па, сад се питам шта би се десило ако би (опет "ако") људи заборавили гласати за кантоналну власт. Би ли тада кантонална власт изумрла и тако ријешила своје поданике плаћања? Не, не би. И за то се нашао лијек. Ако нема нове власти, баш као и у држави, стара власт остаје на власти. Опет нисте ништа урадили не изашавши на изборе. А и ако изађете на изборе и гласате за неку кантоналну власт, опет нисте ништа урадили, нови људи с краватама ће замијенити старе људе с краватама, пара опет неће бити ни за шта осим за њихове плате.

Слике демократије

Код избора за државни врх, дође вам на исто. Осмијеси са изборних плаката, јасно је већ, не нуде ништа осим осмијеха. И нових задуживања да би се купио социјални мир, подијелиле плате администрацији и расподијелиле мршаве пензије ратним и мирнодопским пензионерима. Оптимизам са билборда је, онако, са висине, мало депримирајући. Додуше, неки плакати дијеле с вама директно и забринутост, има ту и озбиљних лица, са једном руком испруженом низ тијело, а другом напола савијеном поред стомака. Ваљда да видите како они виде озбиљност ситуације. Са њима се лакше поистовијетити. Ти плакати су преслика плаката из неких уређенијих друштава, из земаља у којима демократија има више смисла. Наиме, стање ствари је такво да било који човјек са краватом на врату може замијенити било којег другог човјека са краватом. Важно је само који национализам подржава. Национализам не мора обавезно бити исти као и нација бираног, уколико се ради о категорији званој "космополитизам". Космополитизам даје човјеку право да подржава туђи национализам, и тако још сматра себе "напредним" и "мултикултурним".

Седамнаест година од јуче

За задњих 17 година откако је рат "тек" завршио, сума резултата послијератне обнове и изградње цивилног друштва, у најмању руку је немјерљива. Постоје величине тако мале да се не дају мјерити. Војно друштво се није претворило у цивилно, само су се несрећни војници претворили у несрећне цивиле. Избори су само профилисали жеље народа за хомогенизацијом и збијањем редова. И, наравно, за доминацијом. Већински народи су на својим територијама, сасвим природно, загосподарили ресурсима и политичким позицијама. Једина преостала битка је она за представљање "државе" пред свијетом и позиционирање по разним функцијама у предузећима, по одборима и комитетима. А једини страх гласача није, како би то требало да буде у земљама са ријешеним националним питањем, од пада животног стандарда. Једини страх гласача је да би им други могли "кројити капу", бирати представнике, прекрајати историју, понижавати их, узимати им послове, правити од њих неважне људе. Нажалост, тај страх је оправдан. И зато људи излазе на изборе. Не због оног инфантилног спота што се без пардона и паузе врти на телевизијама, већ из страха да им не одузму ово мало права и достојанства које имају.

Окајавања

Да будем и ја мало ван контекста, мислим да је пуно горе изгубити пријатеље него државу. Државу човјек некако и прежали. И та Југославија би остала да је ваљала. С обзиром на то како је настала, застава јој је могла бити потпуно црвена, црвенија од плаката СДП-а. Стотине хиљада убијених послије задње ратне битке, нерасписивање демократских избора, масовне одмазде партизанских власти, отимачина и убијање свих који су имали нешто у грунтовници, у новчанику и у глави, није могло издобрити. Једна велика лаж је трајала скоро пола вијека, толико јака да смо вјеровали у њу, и успут унесрећили читав сиромашни свијет зван и "Несврстани" оним нашим оружјем за појединачно и групно уништење црних, смеђих, жутих и других људских створења. Каже један мој пријатељ "Триста година да нас Сава, Дунав и Неретва перу, неће нас опрати колико смо криви. Плаћамо сад те 'ладе', 'стојадине', бесплатно школство и здравство, годишње одморе и вишегодишња боловања на рачун те сиротиње која је од Тита и од нас куповала оружје и од чијих се пара плаћао наш нерад". Живот на туђој несрећи не може издобрити. Не може дуго ни трајати. За сада, рекорд држе Америка и Енглеска. Ја, овако голоуман, мислим да Бог само одгађа казну и гледа шта ће још урадити, докле још мисле ићи. Није ни Тито био за потцијенити, ни то југословенско руководство, успјели су којих неколико деценија удаљити нас од Бога и једне од других, сисати туђу крв и још нас њоме хранити на цјевчицу. Аферим, што би рекли Турци кад не би знали шта би друго рекли о нечему.

Приче за крај

Баш сам депресиван, је л' де? Ни вица ни пошалице, ни шале ни доскочице. Шта ћете, такви су растанци. Рахметли Зуко Џумхур је, на једном од својих бројних путовања (ходољубља) морао заноћити више пута на једном мјесту, једанпут зауставио човјека који је сваког јутра трчао око хотела и тако Зуки плахо ишао на нерве. Зуко му је, на његовом језику, рекао, парафразирам "Знаш ли ти да је Бог сваком дао број корака које ће направити у животу, то јест метражу и километражу. Кад то човјек потроши... Цврц!". Сутрадан, каже Зуко, а ја му вјерујем јер ми је тако милије, а милима ми вазда мило вјеровати, врли потркушац није се појавио на свом трчалишту. Тако је, можда, и Бог мени дао колико ћу слова написати и мисли записати. Исушујем се пишући. Можда на крају будем толико исцијеђен да око мог гроба неће бити оног лијепог свјетла које Бог остави онима који сити среће и несреће, с Његовим благословом, помирени оду. Можда сам, са сваком ријечи, ближе крају писања и дисања. Ваља засвирати, каже народ, али и за појас задјенути. Ваља неке приче и еглене (турцизам ли је, славизам ли је, шејтан ће га знати...) оставити и себи, испричати их у неком другом универзуму, или их оставити као попутнину кад се крене на велико путовање. А, да се не лажемо, ја и нисам неки колумниста. Не цитирам економисте, политичаре, писце, филозофе, докторе наука, предсједнике, ове моје писаније једва да и имају какву "фактографли" вјеродостојност. Нигдје Ничеа, Фојербаха, Гетеа, Чомског, Кундере, Цицерона или Аристотела... Мени, ето, из мисли исплива рахметли одрпани Зуко у црном ђубретарцу и зими блатним а љети прашњавим цокулама. Ако, опет "ако", ако наставим оволико колумнизирати, постаћу, или још горе, остаћу колумниста. Ево, хајде, набројите ми пет колумиста од прије рата. Није лако, а? Није, није. А писаца ћете набројати намах петнаест, а кад се концентришете, и педесет.

Поучак мрзле воде

Не знам шта ће се десити "ако" останем колумниста у овим новинама. Нећу ни сазнати. Али знам да је лијепо било причати вам. И да ћете ми недостајати. Били сте добри слушаоци, то јест читаоци, најбољи које сам имао. Хвала за поруке подршке и сугестије на "Фејсбуку" и на и-мејлу, пуно су ми помогле да боље пишем и да се исправљам, овако голорук и голоуман. Не, не растајемо се ми, од њушке грешног и гријеху склоног раба божјега Веселина, бојим се, нећете моћи побјећи. Негдје ћу вас стићи са полица какве књижаре или се забуљити у вас кроз какав екран, равни или онај буљави. Ја ћу, као некад, писати књиге. Пуно ми их куца на кору великог мозга (није велик, али то се тако зове...) и чека да буде написано. И стихована бајка за дјецу. И драме. И свашта нешто. Ове године ми није изашла књига. То је за мене као да сам медвјед, а читаве године нисам "сатр'о" кошницу. Ова колумна је краћа од других, али растанци и треба да буду кратки. И, запамтите да се све врти око ријечи "ако". Волио бих да сам паметан, па да вам кажем нешто паметно за крај. Ништа ново, ништа што вам већ нисам рекао, али... Чувајте једни друге. И себе. Ја некад нисам знао сачувати људе. Једноставно, нисам знао како. Ваљда за то треба неки таленат који ја немам. Зато, не заборављајте годишњице, породичне скупове, поласке у школу, годишњице бракова, не заборавите питати родитеље како су. Људима то пуно значи. Прије него што драгим људима нешто кажете, размислите како ће им то звучати и хоћете ли их због вишка ријечи дијелом или потпуно изгубити. Зато и треба питати "Шта ако...?". Не повређујте једни друге. И себе чувајте. И, да... Хм, хтио сам вам још нешто важно рећи, важно да важније не може бити... Ах, да. Кад трчите или напорно радите, немојте, онако врући, мрзлу воду пити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.