ИСТИНУ ГОВОРЕЋИ

Зато се након пензионисања у мемоарима отворе покушавајући да спасу душу накнадном истином. У књизи “Кад овације утихну” Вилијама Монтгомерија све врви од онога што би се назвало истином о догађајима на простору бивше СФРЈ, за разлику од званичних ставова САД. Званично - много тога је представљано као дјеловање за мир, демократију, стабилност, непристрасност, а стварно је било потпуно другачије. 

Истина са задршком

Вилијам Монтгомери је као каријерни дипломата био амбасадор САД у Бугарској, Хрватској, СР Југославији, био је и представник Стејт департмента за БиХ. Његови искази су веома важни, јер осликавају дјеловање најмоћније свјетске силе која је битно утицала на историјске токове раскомаданих и расточених балканских држава. Поредећи своја искуства специјалца у вијетнамском рату са дјеловањем америчких дипломата, Монтгомери пише: “Видио сам како моји надређени команданти, свјесно или несвјесно, у својим рапортима акцентују све што је позитивно како би показали да је наш приступ рату успјешан. То је нешто што сам све више мрзио тада, а и касније када су моје колеге амбасадори исте такве извјештаје слали из подручја као што су Босна и Приштина. Оно што је много горе, била је свијест о томе како су ове погрешне информације наилазиле на добродошлицу на вишим нивоима наше владе”. Ово је потпуна илустрација стања које су годинама америчке дипломате и њихове западне колеге креирале и потом оправдавале догађаје у БиХ, како прије избијања рата и америчке несумњиве одговорности у рушењу Кутиљеровог плана за мир у БиХ, тако и послије рата. Циљ је увијек исти - спријечити међусобне договоре супротстављених страна и њихових представника. Америка је у годинама након Другог свјетског рата, због политике својих власти, постала најнеомиљенија држава на свијету у политичком смислу.  Започињала је и водила разарајуће ратове (наравно, све далеко од САД), хушкала и помагала другима да се боре против њених идеолошких и оних других противника, мијешала се у унутрашња питања чак и својих савезника, прислушкивала и понижавала њихове лидере, свргавала непослушне владаре других држава, а све у име “свјетског мира и  демократије”. Потенцирајући своју изузетност (?!), све проглашавају америчким интересом без обзира на то о којим се дијеловима земаљске кугле радило. Зато сви од ње зазиру и нико је не воли, осим косовских Албанаца, а они албански је толико воле да су америчком предсједнику Бушу украли сат са руке, јер је био затечен одушевљеним дочеком у Тирани.

Љубав са бошњачким муслиманима је нешто другачија, јер су они разапети стремљењима према умету као заједници муслимана цијелог свијета, а свјесни снаге и значаја Америке и њене улоге према Србима. Уосталом, политика САД према Србима је деценијама уназад конзистентна. Оно што су чинили и чине према Србији (индиректно и према Српској) није непознато. Поред осталих, то потврђује и скори  извјештај Министарства спољних послова Народне Републике Кине у коме се, између осталог, наводи да су “САД користиле, под маском демократије, слободе и људских права своју организацију НЕД (Национална задужбина за демократију) ради  инфилтрације, мијешања и субверзије против других земаља. То је грубо нарушавало суверенитет других земаља, њихову безбједност и развојне интересе, очигледно кршећи међународно право и основне норме  међународних односа и озбиљно угрожава свјетски мир и стабилност”. Кинески извјештај наводи како је “НЕД заправо рукавица америчке владе која се бави подметањем државне власти у другим земљама, мијешањем у унутрашње ствари других земаља, подстицањем подјела и сукоба, заваравањем јавног мњења под изговором промовисања демократије”.

Ови наводи су слика и прилика дјеловања Амбасаде САД у Сарајеву и амбасадора Мајкла Марфија који свакодневним саопштењима грубо напада руководство Републике Српске, ширећи лажи и дезинформације. Све то се још издашно финансира преко мреже навладиних организација, медија и опозиције, који се супротстављају доношењу закона којим би било јавно објављивано колико новца и од кога добијају за своје дјеловање против власти Српске, а у Србији још и више.   

Санкције за презир

Имајући у виду детаље које Монтгомери износи у својој књизи, цитирањем појединих дијелова може се дефинисати и данашња погубна политика САД на Балкану, посебно када је у питању БиХ и Косово*.  Коментари на оно што пише Монтгомери скоро да и нису потребни. Тако на једном мјесту наводи: “Презирем економске санкције које су биле уведене Србији. Штета које су на директан или индиректан начин нанијеле структури друштва у Југославији и сусједним земљама никада није била адекватно документована… Прилично је лако наметнути санкције да би се показало да “међународна заједница нешто ради”. Ово нам је познато и у садашњем времену. 

Како пише Монтгомери, није никаква тајна да “у Вашингтону постоји око двјеста људи задужених за спољну политику који имају велико интересовање и знање о догађајима на Балкану… Комбинована тежина тих двјеста људи одређује нашу политику на Балкану. Готово сви су сазрели у вријеме насилног распада бивше Југославије или је тај догађај обиљежио њихов живот. За већину њих то је представљало одлучујући тренутак у професионалној каријери. Тај регион у њима изазива страствена осјећања и за њега остају везани посредством мреже контаката (ово је важно напоменути) која углавном оперише неформално и незванично. Има необично мало разлике у њиховим ставовима и још мање шансе да ће их икада промијенити. Ти појединци дијеле два значајна увјерења на којима се темељи наша политика према региону… Прво је да су главни кривци за насиље које је пратило распад бивше Југославије били Срби предвођени Слободаном Милошевићем. Према њиховом мишљењу, Бошњаци (босански муслимани) били су жртве ужасне агресије коју су починили Срби, што се види на примјеру масакра у Сребреници, ракетирања Сарајева и етничког чишћења које се догодило у готово свим дијеловима те земље. И данас, више од 14 година (напомена  - да је књига писана сада, стајало би 29 година) од окончања сукоба, та група гледа БиХ кроз такву призму. Склони су сумњама у босанске Србе и подржавају идеју о јачању централне владе БиХ смањењем овлашћења која су два ентитета - Република Српска и Федерација БиХ, добила Дејтонским споразумом. Ни под каквим околностима не би разматрали идеју подјеле БиХ.  Друго питање око којега су сви сагласни односи се на то да је једино могуће рјешење за Косово, независност унутар његових постојећих граница.” 

САД у служби политичког Сарајева и Косова*

Даље пише: “Једна од најстаријих изрека у нашој дипломатској служби гласи: Тамо сте гдје сједите. (мисли се на сједиште амбасаде). Другим ријечима, ваша физичка локација несвјесно, али несумњиво утиче на ваше ставове о одређеној ситуацији. Наша амбасада у Сарајеву, тако, свакодневно далеко више комуницира са Бошњацима него са било ким другим, што се бар  за вријеме мог рада у дипломатској служби одразило на начин на који је извјештавано о ситуацији у БиХ. Слично је и у Приштини, гдје су извјештаји америчке мисије одражавали очигледан проалбански и антисрпски став.” Говорећи даље о томе шта су радили Американци, Монтгомери пише: “Сједињене Државе су своју политику на Косову заснивале на Резолуцији 1244, али потпуно игноришући дијелове који нам се нису допадали. Искрено речено, вјерујем да ти непожељни дијелови једноставно нису ни постојали у нашој свијести. (иако) Резолуција 1244 поштује територијални суверенитет Југославије (сада Србије),  укључујући Косово и предвиђа селективни повратак југословенских (српских) безбједносних снага како би штитиле културно и вјерско наслеђе. С наше тачке гледишта, ниједна од ових одредаба није била релевантна. Хтјели смо да промијенимо извјесне аспекте Дејтонског споразума да бисмо централизовали власт, али то нису жељели босански Срби”.

Српска поштује Дејтонски споразум и међународно право

Не треба бољи доказ како су САД кршиле и крше међународно право и међународне споразуме, тражећи од Срба да то прихвате не тражећи испуњавање онога што пише у међународним документима које су потписале и САД. И раније смо бивали изложени бројним западним притисцима, али свакако нисмо ни збуњени ни луди, јер знамо да то што и данас ради америчка амбасада у Сарајеву води нестанку Републике Српске и српског народа у БиХ. Зато Република Српска инсистира на досљедној примјени Дејтонског споразума, Повеље Уједињених нација, међународних пактова о грађанским и политичким правима, као и економским, социјалним и културним правима, а што су све документа која су поименично наведена као саставни дио Устава БиХ као Анекса 4. Дејтонског споразума. Као што је и наведено у Декларацији  о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа коју је донио Свесрпски сабор одржан 8. јуна ове године, а потом је усвојиле народне скупштине Републике Српске и Републике Србије,  у којој између осталог пише: “Свесрпски сабор констатује да је Република Српска задовољна високим степеном аутономије дефинисаним Дејтонским мировним споразумом, стога инсистирамо на суштинском и формалном спровођењу Дејтонског мировног споразума, као међународног уговора који се не може једнострано или путем интервенционизма мијењати.

Свесрпски сабор сматра да Република Српска може у мјери у којој оцијени као цјелисходно да активира све надлежности које су према Дејтонском мировном споразуму предвиђене као надлежности ентитета. Свесрпски сабор осуђује свако непоштовање и кршење Дејтонског мировног споразума и демократских процедура у БиХ, наметање закона, прегласавање конститутивних народа, пренос надлежности са ентитетског нивоа на централни ниво, кршење људских права и слобода, те гарантованих права српског конститутивног народа на слободно и самостално одлучивање и дјеловање унутар дејтонске Босне и Херцеговине. Свесрпски сабор сматра непримјереним постављање високог представника у БиХ супротно Анексу Џ Дејтонског мировног споразума, којим је прописано да је за именовање високог представника потребна сагласност страна уговорница, као и одговарајућа резолуција Савјета безбједности Уједињених нација.”

Ко друкчије каже, клевеће и лаже.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.