Ишчашено право(суђе)

Због тога не чуди што од 2003. имамо и данас важећи Закон о извршном поступку, из којег је (и)збрисана наведена одредба. Да апсурд и малициозност буду већи, у важећем закону је прописано да предмет извршења не могу бити електрични шпорет, посуђе и сличне ствари које су неопходно потребне дужнику, а "заборавило" се да њему ништа од тога не треба када у поступку извршења остане без свог јединог стана или куће, јер гдје ће и у шта ће укључити електрични шпорет.

Некада је такође било законско правило да се у одговарајућем судском поступку суд стара о свестраном претресању датог спора и утврђивању правно релевантних чињеница извођењем одговарајућих доказа, јер је то био (и остао) услов без којег је незамислива правилна примјена материјалног права. Нажалост, у ономе што се овдје назива реформом правосуђа и то правило је збрисано "реформским" законима које су, о чему се мало говори и још мање зна у домаћој јавности, (на)писали носиоци правосудних функција баш по својој мјери. Кажем ово због тога што им је тиме омогућено да фабрикују веће количине предмета које приказују као завршене, што је од утицаја на оцјену њиховог рада, иако је то на уштрб квалитета (пре)суђења у великом броју предмета.

Потом су те исте особе преко ноћи произведене у "експерте" и упрегнуте у оно што се зове "едукацијом правосудних кадрова", током које су судије индоктринисане како више није њихова задаћа да се старају за правилно и потпуно утврђивање релевантних чињеница, већ то треба да раде странке у спору. Штавише, судије су "едуковане" како ће, уколико би оне изводиле доказе, повриједити новоуведени канон према којем су странке дужне да изводе доказе ради утврђивања чињеница. До каквих апсурда све то доводи, (по)казује не само претходно речено, већ и неколико примјера из моје свакодневне судијске праксе које сам издвојио за ову прилику. Тиме желим, у мјери коју дозвољава новинска колумна, упознати (нај)ширу домаћу јавност са аномалијама нашег правосудног система о којима се ћути у професионалној заједници, иако оне нарушавају владавину права.

Први примјер тиче се неуставног правила парничног поступка, према којем се у споровима са вриједношћу до 5.000 КМ пресуда првостепеног суда жалбом не може побијати због неправилно утврђеног чињеничног стања. То практично значи да кад једна странка тужи другу због дуга од, рецимо, 4.900 КМ, оно што је у погледу чињеница написано у првостепеној пресуди жалбени суд не може испитивати, ма како се жалбом основано указивало да су чињенице погрешно утврђене. Колико је овај канон усађен у судијске главе свједочи образложење из једне пресуде жалбеног суда. Наиме, поводом жалбе у којој се указује да је првостепени суд у својој пресуди одређене чињенице погрешно утврдио, жалбени суд у другостепеној пресуди одбија жалбу уз "образложење" да се у споровима мале вриједности пресуда не може побијати због погрешно утврђеног чињеничног стања. То за незадовољну странку значи да је дужна да плати нпр. 4.000 КМ противној странци, упркос томе што је суд погрешно утврдио одређену чињеницу из које би, да ју је правилно утврдио, произлазило да таква новчана обавеза не постоји.

Правна и морална неодрживост оваквог поступања судова лако је уочљива ако се узме у обзир да новчана потраживања до 5.000 КМ јесу своте које за већину овдашњег становништва представљају изузетно вриједне износе. Стога онемогућити странке да жалбом указују да је првостепени суд у оваквим споровима неку важну чињеницу погрешно утврдио или је није утврдио, није само правни нонсенс већ се ради и о морално недопустивом понашању најприје законодавца, а затим и судова.

На исти начин ствари стоје и када је ријеч о тзв. пресуди због пропуштања, коју наводим као други примјер онемогућавања странака да остварују своја права у парничном поступку. Према законском правилу, ако тужена страна у парници не изјави одговор на тужбу у року од 30 дана, суд ће донијети пресуду без суђења, уколико тужбени захтјев није очигледно неоснован. При томе тај захтјев може гласити не само на 5.000 КМ, већ и на било који други износ преко тога. Ако након тога тужена страна изјави жалбу против такве пресуде, опет је не може побијати због погрешно утврђених чињеница, ма како суд у том погледу погријешио и ма како то било на штету странке која је изјавила жалбу. Овдје поред управо наведеног нонсенса постоји још један који је, вјерујем, довољно илустративан, па ћу њиме и завршити ову колумну. Да би се он разумио, подсјетићу на то како је у свим демократским уставима прописана слобода изражавања мисли, која подразумијева слободу човјека и да не изрази своју мисао, а да при томе не сноси правну одговорност. Када се то има у виду, онда се не може законом прописати да је тужени у парничном поступку дужан да изјави одговор на тужбу (тј. да изрази своју мисао), а да ће уколико то не учини сносити правну одговорност (санкцију) у виду пресуде због пропуштања којом га суд, без икаквог суђења, обавезује да противној страни плати износ од рецимо 30.000 КМ.

Ето то су неке од ишчашености овдашњих закона и судовања које, нажалост, код нас перзистирају дуже од деценије, а да нико из професионалне заједнице није осјетио потребу да затражи да се то промијени ради истинске владавине права и праведности.

Проф. др Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.