Ирак или Иран ѕа човјека

Босна и Херцеговина, лично и персонално, већ одавно глуми свјетски фактор. Масакр у Сребреници, и то само онај други дио, кад су страдали муслимани, не смије заостајати за холокаустом или геноцидом у Руанди, Сијера Леонеу или Судану. Отворено разочарење бошњачког вођства малим бројем убијених Бошњака покушава се надомјестити квалификацијама, па се свака бошњачка смрт или затварање у рату зове "геноцидом". Чак и политички потези српских политичара се често називају тим беспаметним именом. Од пропагираних, и чини се, жељених 250.000 погинулих и убијених, испоставило се да је број пет до шест пута мањи. Испоставило се да је од 100.000 мртвих у рату, у грађанском рату у БиХ, велики број Срба, што цивила - што војника. Има међу мртвима и Хрвата. Срби и Хрвати су, међутим, срећни што их нема више мртвих. Да, у грађанском рату. Србија је тужена за "агресију", и то у Хагу, али није успјела доказати "агресију", али ником са бошњачких телевизија, укључујући државну и Федералну, не престаје се онај наш несрећни рат звати "агресија". Што се Срба тиче, па и Хрвата, ових десетине хиљада мртвих им је пуно, превише за мале народе какви су њихови. А и знају да се ратови не добијају властитим мртвима, већ мртвима оних других. Рат је гадна ствар, између осталог и зато што храбри и добри људи губе животе прије кукавних и лоших. Лоше који преживе касније побије сама држава. Као Цацу Топаловића и Ћелу Бајрамовића, Јуку Празину и Веселина Влаховића. Овај задњи, Батко, умаче на вријеме у те Шпаније и Румуније, иначе би се РС побринуо за њега као што се Сарајево побринуло за прву тројицу из предзадње реченице.

Држава за Златка

Држава какву имамо данас, Босна и Херцеговина, у таквом је стању да њени званичници и барјактари морају све чешће понављати како је БиХ држава. Српска, у међувремену, постаје толико државотворна да ти исти морају све чешће, попут какве источњачке мантре, понављати да Република Српска није држава. Чак се зове и далека Америка и Енглеска, вуку се за рукав са ријечима "Реците им! Реците им да Република Српска није држава! Реците им!" Наравно, Америка и Енглеска ураде шта каже Босна пролетерска, подигну кажипрст пред очи, покрену га напријед-назад и кажу "Не, не и не. Босна и Херцеговина јесте држава, а Република Српска није". Ја додам, док се не предомисле. Уз то се праве озбиљни као пред велику нужду, као да им се читаво вођство СДП-а заглавило на крају дебелог цријева, па не иде напријед и неће да се врати назад, у трбушне лавиринте. Баш је недавно власник СДП-а Златко Лагумџија био у слободарској Америци, ишао по дневну заповијест. Не знамо је ли добио какав новац или лијепу ријеч, или је, што је вјероватније, добио по тинтари јер му све теже иде американизација оног дијела Босне који није бошњачки. Јер, испало је да у "држави за човјека" коју нам је намијенио и у којој је предсједник Бошњачког института, нема хаира (турц. рахатлука и берићета) ни за Бошњака. А Бошњаци бирали Хрвата Хрватима и понеког Србина Србима, па ни тако нису добили државу за Бошњака коју им је Златко испод стола нудио. Добро, Златко Лагумџија је ипак имао државу за човјека, за Златка, чак је и у Швајцарској био са осталим Бошњацима - антифашизираним космополитама, да ослободе педесет милиона бега Адила Зулфикарпашића и оно злато које је већ десетинама година било мучки и фашистички затворено у швајцарској банци. Паре и злато су, ваљда осјетивши слободу и секуларизам Златка и остатка екипе, нетрагом нестали још прије него су Злаја & раја сјели да попију и запале дуван на ћошету аеродрома резервисаном за дуванџије.

Злато за Златка

Те паре и злато халалим, нису моје. Вољели бега Адилбега или не, ја му желим рахмет лијепој души и џенет вјечни, да у Алаховој башчи ужива као босански политичар на годишњем одмору плаћеном туђим парама. Адилбега сам поштовао више него ове псеудољевичаре и псеудоантифашисте, гологузане и стећкологе босанске. Људина је то била, ако ништа - оставио иза себе да фукара има и јести и мести, да се исплати јамит' хаваплов па "спичит" за Швицу. Ни бреспослен радник неће на протест у Рајвоса ако му не даш десет марака и сендвич. А бег оставио да се исплати и авион изнајмит'. Успут, шеф демократске и секуларне странке на власти у секуларној и демократској држави био на самиту исламских земаља. Ух, пардон, министар иностраних послова секуларне, демократске, недјељиве, јединствене, несрпске и нехрватске БиХ био међу бедуинима, први међу једнакима. Зашто несрпске и нехрватске? Па, Срба и Хрвата у БиХ се то не тиче, па их није ни питао. И у Савјету безбједности се понаша као у држави за Бошњака, пошто му је њихова воља, чини се, иако се сад зна да је и то привид, једина важна. Воља изабраних Срба и Хрвата (оних које су изабрали Срби и Хрвати), само је, чини се, сметња даљој демократизацији, американизацији и исл... Хтједох рећи... А зашто не рећи? Исламизацији. Да, добро сте прочитали, исламизацији а не исландизацији. Може неко казати да Златко иде на самит исламских земаља за добро свих нас, али ја му ништа не вјерујем, и то већ којих десет година. Тад сам СДП назвао "СДА лајт". Мој друг Станка рече тада "Није ти то СДА лајт већ СДА хард. Гори су ти ови од СДА, СДА је трипут поштенија и разумнија од ових". Тако се и показа, да га Бог поможе и да му дадне још памети мимо ове силе што му је већ дао.

Сирија за човјека

Пусте памети никад доста. Да је памети до кадије као од кадије, не би се до кадије по памет морало ни ићи. Кадија вам је, ако треба рјечник, судија, и то шеријатски. А шеријат је... Уффф... Ипак ви узмите тај рјечник ако не знате. Није срамота не знати, срамота се правит' зналцем. Још увијек они који нису Срби знају од Срба боље шта је добро за Србе. Па, ето, и не питају их. Злаја је питао свога, Бакира Изетбеговића, бошњачког члана Предсједништва БиХ, хоће ли подржати американизацију Сирије и самоувјерени улазак европске и америчке војске у још једну суверену земљу. Хрватског члана Предсједништва није морао ни питати, и он је бошњачки члан. Српског члана троглавог Предсједништва Небојшу Радмановића, наравно, нису ни питали ни које је Ирак, а које је Иран. Златко је, по старом мултикулти-националсоц-антифа обичају по којем циљ оправдава средства, изјавио како је хтио бити уз сав напредни, антифашистички амерички свијет и како је то све с циљем нашег нам уласка у Европу. А у Сирији је стање такво да их једино америчко бомбардовање може спасити од мизерног живота на који су, заслугом Америке и Енглеске (обје пролетерске - нема везе с везом, али се римује, па ми драго написат') осуђени. Истина, има оних који се радују америчкој интервенцији и муницији од осиромашеног урана која ће генерације усрећити мутацијама и карциномима, али има, срећом, и оних који то не прижељкују. Успут, сиријски побуњеници баш и нису увијек Сиријци. Има ту пуно Руса, Латиноса, Амера, Срба, Хрвата, којекаквог шљама спремног да убије за новац. Не бих се могао заклети, али се не бих ни чудио да сви они себе, иако убијају у туђој војсци и у туђем рату, за крваве америчке паре, сматрају антифашистима, борцима за слободу и све што на свијету вриједи. Стварно, код оволиког антифашизма, демократије и слободе на свијету, пожели се човјек какве диктатуре...

Персија за човјека

Римска стратегија освајања арапског свијета, тада вишеструко цивилизованијег и напреднијег од римског, коштала је Рим неславног краја. Остао је Ватикан, да свједочи о римској доброти и покаже римску бескрупулозност. Римске акрополе и споменици су пуни призора рата и покоља у организацији некада вјечног Рима. Арапски цртежи и рељефи осликавају рад, трговину, мултикултуралност и хармонију. Камиле носе благо, коњи носе трговце разних лица и ношњи разних народа, а не војсковође. Увјерени сваки пут да се ради о мекушцима и шминкерима, Римљани су потрошили 4 (словима: четири) Цезара само у Персији. Убило их у крађи, на туђем. Један, Валеријан, заробљен је и остатак живота је провео у тврђави у римском стилу, насред данашњег Ирана, изграђеној за њега и осликаној сликама његовог пораза. И сад Америка потцјењује цивилизацију двадесет пута старију и уљуђенију од своје. Приказују нам те народе као примитивне и крвожедне. И нас су тако приказали, али сад схватам да је то, историјски гледано, био голем комплимент. Римски силници су пошли једном, водећи за оно доба невјероватних 70.000 војника, наоружаних до зуба, наједених и напојених. Окуражили су се додатно кад су схватили да је у даљини само 10.000 ратника. И то с краљем на челу, за којег су чули да се шминка пред битку, као римске жене. Мало су се поколебали кад су на њих јурнуле хиљаде коњаника у оклопима какве ће Европа видјети тек за 15 вијекова, са коњима на којима су били оклопи какве Европа никад у свом вијеку неће видјети. Није им било једноставно ни кад су им рђаве лимове на грудима почеле пробијати тврде стријеле од термички високообрађених легираних челика испаљене с коња, из двоструких лукова ојачаних металом. Метал је прекривао тврдо мишићје сиријских војника који су седам година јачали тијела и усавршавали ратне вјештине, седам година прије него што би их регрутовали у професионалну војску. Лоша процјена је лоша ствар. Добра процјена је плод низа лоших процјена. Ипак, лоше процјене не резултују увијек добром процјеном. Американци, данашњи Римљани, ипак, имају бољи начин. Наговоре сиротињу да се побуни, обећају им да ће бити пара, женскиња, свега, и то на овом свијету, само ако их послушају. И да ће имати "Мекдоналдс" на сваком ћошку. Дају одма' неке паре, да не мисле фурешти (види рјечник далматинизама) да је бег циција. Плате и за тај невладин сектор, за права паса и мачака, камила и немила, ако успут рекламирају америчке вриједности. Хм, морам једном сазнати које су то америчке вриједности. Мора да их има, чим се о њима толико прича. Можда има и нека коју смо имали и прије американизације Европе, Африке или Азије. Можда има нешто и о поштењу на том, како ми се чини, јако кратком списку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.