Или равноправност или дисолуција

 Наиме, Анексом Х Дејтонског мировног споразума дефинисано је постојање високог представника. Члановима 1. и 2. Анекса Х ова институција формирана је да се “помогне примјена мировног споразума, ... како би се олакшали властити напори страна” у БиХ. Међутим, како је пракса показала, нити су се уважавали властити напори страна, нити је за све ове године поштована равноправност ентитета и конститутивност народа, јер су континуиран међународни политички волунтаризам, с једне стране и стални покушаји унитаризације БиХ из политичког Сарајева, од стране Бошњака, довели БиХ на корак од дисолуције.

Од самог почетка БиХ је имала много проблема у вези са квалитетима државности и све вријеме је држава случај или држава изузетак који потврђује правило. Већ само постојање институције високог представника представља непосредно ограничење државности. Међутим, БиХ ће од Дејтонског мировног споразума до 2002. године ући у статус зависности и постати неопротекторат и то кроз двије фазе: формалну, коју карактерише формално ширење надлежности међународних институција, а посебно високог представника и фактичку, која се огледа у непосредном вањском интервенционизму и политичком волунтаризму.

Фазе

Прва фаза је трајала од Дејтонског мировног споразума до краја 1997, а друга од 1998. до 2002, односно 2006. године. Послије 2006. услиједила је трећа посебна фаза у којој је прије свега Уставни суд БиХ кроз своју праксу, а на основу бошњачких иницијатива, почео прекрајати државноправни поредак, који је успостављен Дејтонским споразумом и то директним нарушавањем положаја Републике Српске, али и Срба и Хрвата као друга два конститутивна народа у БиХ. Ово представља посебан парадокс, јер ниједан уставни суд у свијету није за циљ имао урушавање правног поретка сопствене државе. Због свега што је учињено у овом, претходном периоду, данас се налазимо у посебном стању - стању потпуног неповјерења. Валентин Инцко са својим поступцима и наметањем измјена Кривичног законика на крају мандата високог представника је, на неки начин, парадигма овог стања и доказ да парламентарна демократија на којој почива читава Европа више не вриједи.

Прва фаза сазријевања започела је формирањем Савјета за имплементацију мира 1995 - што је претходило усвајању Резолуције 1031 (1995) Савјета безбједности ОУН, да би била завршена промјеном статуса високог представника и проширењем његових овлашћења 1997. године. Усвајање Закључака на Бонској конференцији 1997. представља завршетак прве фазе. Друга фаза, од 1998. карактеристична је по активном ангажману високих представника у законодавним и уставотворним процедурама кроз наметање уставних амандмана и закона, те доношење одлука о смјени великог броја политичких функционера у Републици Српској. У овој фази, све до 2002. извршене су дјеловањем високих представника значајне измјене у правном уређењу БиХ. У оквиру ових измјена пренесен је значајан број надлежности са ентитета на заједничке органе БиХ. Потпуно формално ограничење међународноправног субјективитета БиХ извршено је усвајањем Закључака Бонске конференције о имплементацији мира у БиХ из 1997. године. Из тог разлога ова конференција представља прекретницу.

Тако је Босна и Херцеговина од дејтонског консензуса и успостављања мирне коегзистенције до 2002. прерасла у неопротекторат. Дефинисањем посебних надлежности Савјета за имплементацију мира, те давањем управљачких капацитета високом представнику, на основу тзв. Бонских овлашћења 1997. БиХ је директно постала неопротекторат под патронатом држава окупљених у Савјету за имплементацију мира. Високи представник као институција, формално је постао Канцеларија високог представника. БиХ, као неопротекторат, налази се у специфичном међународноправном односу са више држава-неопротектора који успостављају намјесничку власт извана. Ова намјесничка власт је отјелотворена управо у Канцеларији високог представника, при чему је БиХ противправно подређена Савјету за имплементацију мира. Иако је високи представник одговоран Савјету безбједности ОУН, рад свих досадашњих представника је био условљен ставовима који су се артикулисали у Савјету за имплементацију мира. Оваква ситуација није у складу са правилима међународног права и представља правни вакуум који, нажалост, испуњава међународни политички волунтаризам, што за посљедицу има и стварање актуелног проблема у вези са непостојањем легитимитета и легалитета новог високог представника. 

Полазна основа

С обзиром на тренутно стање, БиХ је данас на корак од дисолуције. С једне стране, недостатак унутрашњег консензуса без кохезивних политичких тенденција и општег легитимитета и, с друге стране, постојање стране, тј. вањске власти и велики утицај међународног политичког волунтаризма директно условљавају дисфункционалност БиХ. Присуством и све већом институционализацијом стране власти започет је процес укидања државности, а БиХ је, уз присуство високог представника, ништа више него заједница државотворних ентитета у покушају. Она ће у оваквом статусу неопротектората бити све док се не затвори Канцеларија високог представника, односно Савјет за имплементацију мира и док органи БиХ, с друге стране, не преузму ефективне надлежности и одговорност за послове који су предвиђени Уставом. У овом процесу равноправност конститутивних народа и државотворних ентитета не смије бити доведена у питање, а дискриминација по било којој основи мора бити забрањена. Први корак који се мора начинити јесте корак ка постизању општег консензуса између конститутивних народа, што је, како данашња ситуација показује, веома тешко постићи.

БиХ мора наставити са својим европским интеграцијама, не као неопротекторат, не као држава која подстиче дискриминацију и једнострано наметање из политичког Сарајева, већ као државна заједница са пуним међународноправним субјективитетом, под условом да се, у вези с овим питањем, постигне консензус и прихвати легитимитет (и воља) конститутивних народа. С тим у вези, уставни оквир који је успостављен Дејтонским мировним споразумом мора бити полазна основа за постизање новог консензуса, којим би се могла успоставити унутрашња равнотежа и симетрија у формули конститутивни народи; ентитети - заједнички органи = функционалност и једнакоправност, уз заштиту права националних мањина. У супротном, због оваквог статуса и перманентне кризе, БиХ ће ући у стање дисолуције, чије посљедице ће бити стварање нових независних територија или држава и престанак њене егзистенције.  

проф. др Матеј Савић, савјетник предсједника Народне скупштине Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.