Идеологије идеје

Нама се сумраци ових простора чине горим од свјетских. Иако, сумрак уређених свјетова значи да закон и ред на стотине година одлазе са ове планете. Послије сумрака Римског царства, стотинама година није у Европи успостављено ништа слично граду. Поготово код нас; чак и касније, кад је Шарл Бодлер писао "Цвијеће зла", ми смо имали скоро потпун мрак. Турска је оставила своје а наше просторе без иједног километра цесте. Чак су и некадашњи римски путеви у тих неколико стотина година ишчезли у отоманском мраку. Деведесет осам процената становништва је било неписмено. Аустрија, прагматична каква јест, није увела аграрну реформу, тек прва Југославија је развластила феудалце из турског доба. Јесте, ја видим ову Европску унију као некадашње турско царство, четврти рајх, као Аустроугарску... Али, нисам потпуно у праву. Хм, често нисам у праву. Кад би се распали ти уређени експлоататорски свјетови, кад би наступио сумрак Европе и Америке, нас би дословно појео мрак. Зависност од технологије би нас учинила беспомоћним и агресивним. Свакога би. Одљуђени смо и одбожени, откинути од природе и једни од других, више не знамо читати знакове природе, не знамо кад се сије или жање, кад шта треба јести и како то припремити. Несита дробина хоће хамбургере и сендвиче, јастога и каменице, оно што рани хришћанин не би појео да га "ћерају" четири римске кохорте и пси из Ротвајла. Таква је људска природа, дроб човјеку чуда чини. Ипак, волимо мислити како нешто у том несрећном свијету зависи од нас, да се без нас не може. Добро, свијет би био друкчији без Тесле, Попова, Ђоковића, али би постојао и да њих није или није било. Ето, сад ми је лакше. Опет ћу ја да не волим ту ЕУ, Америку, Њемачку и Аустрију (поготово Аустрију и нацисте те ОМВ), али, нешто сам вечерас антипротиван противљењу том врлом глобалном свијету. Нека нама нас, али нека и њих. Ако ништа, да се турски вакат (види рјечник) не врати, не да ми се нешто бити неписмен. Не бих да ми неко други чита новине, па да ми се неписменом вас напредни свијет смије. Један бивши боксер рече да је телевизија измишљена да би и неписмени имали разлог да носе цвикере. Можда је и то тачно. Крхко је знање раба божјег Веселина, поготово кад си нађе контрааргументе аргументима.

Сумња и невјерица у невјеровање

Пољуљан у невјери према глобалном свијету, враћам се нама који јесмо, ту и овдје, од сад па надаље и убудуће, ако Бог дадне и ђаво нас не однесе куд нас већ носи. Ми смо тек прича за себе. Пошто волим нас више него оне који нас представљају, ја ћу о овим другим. Не замјерите што то и чиним. Ја сам се, недоказан и порузи склон, силно дивио оним људима који су, још од прије рата, знали причати надуго и нашироко а да ништа не кажу. Нису ни требали ништа рећи, нису ни смјели. Али, морали су говорити, јер су били новинари, политичари, марксисти, комунисти, Југословени, партизани и људи који су морали и требали другима говорити о стварима о којима су други требали ћутати. Пошто се о већини тога требало ћутати, говорили би, углавном, ништа. Говорити пуно а не рећи ништа, ехеееј, треба то знати! Треба то учити. А ја сам, из чисте забаве, учио од њих. Никад то знање нисам примјењивао, нисам имао на коме, али ми је драго што сам научио. Ни француски ми не помаже у свакодневном животу, ни шпански ни италијански, али волим знати. Ја не знам сјећате ли се тих фамозних говора. Данас је такав дискурс јако риједак, тек се некад да наслутити у говору понеког политичара старог кова. Јер, нису више избори као некад, гдје имаш једног кандидата и демократски гласаш за њега да ти мајка не би закукала. Сад, кад је више политичких кандидата унутар једне националне опције за коју човјек може гласати (а све су националне, тако ми Бог поможе), мора човјек политичар нешто и казати, и те како га мора бити брига хоће ли на изборима добити глас више или мање. А ако се "проспе" или "избалчи" као Харис Силајџић ономад на сајму у Мостару, проћи ће као ономадне Харис Силајџић (шеф странке Марка Вешовића) послије господарског сајма у Мостару.

Непобитност битног уз побијање небитног

Дакле, пригодом задње, идеолошке окупације од четири и по деценије а не четири и по вијека као под Турцима, гдје се мишљење сакривало а идеје устукнуле пред једном једином, идејом комунизма, говори су често изгледали овако: "Кхм, кхм (кашаљ, честа појава код надраженог ждријела или у политичком дискурсу), један, два, три (да види ради ли микрофон), другарице и другови (станка, кратка). Част ми је и задовољство поздравити вас овом свечаном пригодом, и скренути вам пажњу на сљедеће; нимало неважно у контексту данашњег стања у нашем друштву и рефлексије на ситуацију у ближем окружењу и њеној конотацији и корелацији са стањем у нашем систему, чак и у регији. Не требам посебно напомињати како је оно о чему говорим од суштинског значаја за све нас, да не смијемо ниједног тренутка заборавити важност онога што за посљедицу има промјену наше свијести о проблемима на које можемо наићи ако занемаримо чињеницу да, ако се са проблемом не суочимо одмах, он може прерасти у реалну опасност за нашу заједницу и сваког појединца у њој. Проблем, као такав (чест израз који користе они који кажу ништа) може се посматрати као издвојен, али тиме нећемо препознати суштину наметнуте реалности. Реалан проблем у реалном времену тражи реална рјешења, као такав има импликације на систем и јединку, као и на однос јединке према систему и система према спољном фактору који, независно од начина рјешавања непознаница са којим ћемо се кад-тад (често у политичком дискурсу) морати суочити. Стога и рјешење, као такво, контекстно или издвојено посматрано, може а не мора бити враћање у претпроблемско стање јер би се у том случају могло сматрати да горући проблем није настао. Али може настати или хоће, тако да се суочење с тим не може одгодити као што бисмо одгодили, рецимо, мање важне неексплицитне пропратне појаве које долазе усљед нерјешавања проблема. Оно што неће, а врло лако може ескалирати у надолазећим временима, може довести друштво и појединца у искушење да занемари незанемариво, што за посљедицу неријетко има управо супротан ефекат од оног жељеног. Тада нежељено, по дефиницији најчешће непредвиђено а ипак реално колико и оно што смо прижељкивали а нисмо имали могућности остварити, може бити премиса наше жеље у којој бисмо, с пуним правом, били проглашени дијелом рјешења које не би изискивало наш ангажман. Стога, ангажовати се на адекватан начин, значи активно интерферисати, ако не већ дати нови импулс, развоју односа јединке и цјелине, односа чија криза би могла узроковати тешке потресе у друштву и међу индивидуама које стреме рјешењу нагомиланих дубиоза којима смо свједоци, у мањој или већој мјери, сви ми. Стога, другарице и другови (данас даме и господо), желим да вам скренем пажњу на ствари које сам нагласио и на којима стално инсистирам, у жељи да напредујемо на путу ка бољем друштву и благостању свих нас, индивидуално и колективно". Онда дође громогласан аплауз, јер се опет није рекло ништа, проблем није ни именован а ствари су опет гурнуте под тепих, као и увијек у тих 45 година. Па онда дође рат. Јер проблем није, како велим, ни именован, а камоли ријешен...

Идеологија безидејизације

Недостатак идеологије је безидејнима исто што и недостатак идеје. Идеологије заврше лоше, идеје не морају тако завршити. Идеја о социјалној правди је створила друштва попут норвешког, израелског, шведског или француског. Идеја о бесплатном извору енергије за све, идеја коју је имао Никола Тесла, ослободила би нас зависности од господара нафте и рата. Али, тада не бисмо били зависни, па му нису дали да идеју реализује. Ми, у тој несретној Босни и са Босном ништа мање несретној Херцеговини, свједоци смо смрти једне идеологије коју су препотентно прије више деценија назвали идејом. Хм, овдје сам и ја почео као онај политичар, неразумљив сам. По мом скромном суду, разлика између идеологије и идеје је у начину остварења. Идеја, она добра ствар, не може се остварити свакако или било како. Код остваривања идеје, циљ никад не оправдава средства. Код идеологије, напротив, циљ увијек оправдава средства. То вам је, да будем искрен, за мене, као разлика између демократије и тоталитаризма.

Умногомна реалност

Идеја социјалне и националне једнакости, добра је идеја. Заправо, била је добра идеја, само да се није остваривала како се већ остваривала. А остваривала се затварањем и убијањем. Десетине хиљада убијених у рату и послије њега, претворили су се у стотине хиљада, тако убиле идеју о социјалној и националној једнакости и родила идеологију братства и јединства. Јожа Кумровечки је ишао унаоколо и бавио се репродукцијом својих гена од којих ће неки завршити у Сарајеву продајући нашу бол и његову идеологију наивним и већ рањеним, како то већ ради Светлана Броз, професионална скупљачица донација и пореза на глупост. Није крв вода, изгледа да је таленат за рибање људских мозгова насљедан. Златко Лагумџија и СДП су накратко витлали идејом, многи нису знали да је у питању идеологија, сторепа и стоглава неман која гута људске судбине, људе, жене, дјецу, новце, вукове и ловце. Незнање је, као и увијек, скупо плаћено. Нестанак још којих стотињак хиљада радних мјеста и међунационални односи какве  ни послије рата са стотињак хиљада мртвих нисмо имали. А све је почело прегласавањем народа, са мишљу да циљ оправдава средства, да је млађахна босанска држава важнија од људи БиХ. Идеја о независној БиХ, без бирања средстава којим ће се доћи до циља, постала је идеологија. Муслимани и Хрвати су прегласали Србе, и било је шта је било. Издобрити није могло, као што би се десило и да су Срби и Хрвати прегласали Муслимане. Или обратно и исто тако одвратно. Кад циљ почне оправдавати средства, смисао се губи, ако га икада и буде, као у говору политичара старог кова из првог дијела приче. Зло не може издобрити, рекли би старији и мање од мене оптерећени прочитаним. И, пошто квалитетних идеја које би нам могли продати више нема, очекујте како ће вам неко рећи да проблем, као такав, узевши у обзир сву његову комплексност и могуће конотације и рефлексије, апсолвиравши до краја могућу кохеренцију мишљења и дивергентна а ипак проблему блиска промишљања, данас, као такав, апсолутан и умногоме реалан.

+++++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.