Идентиет цркве

Идентитет је данас често употребљавана ријеч, мање или више разумљива онима који је користе и, као и свака друга, потребује правилно разумијевање да би се исправно користила. Идентитет је у вези са идентификацијом, а када идентификујемо некога или нешто, ми истичемо посебност, различитост, другачијост тога у односу на све остало. Дакле не истичемо оно што је исто, него оно што је различито, својствено некоме или нечему. Ово је тако и у вези са физичком идентификацијом – када нам, рецимо, узимају отиске прстију или нам дају јединствени матични број по којем ћемо се разликовати од других. A слично је и код идентификовања личности човјекове, која увијек значи стављање акцента на њену посебност у односу на друге личности.

Говорећи о идентитету Цркве, неки га покушавају дефинисати Символом вјере који Црква исповиједа. Међутим, и сам назив ове формуле вјероисповиједања указује на то да је у питању символ, а не дефиниција. Символ је другог и другачијег карактера од дефиниције и више је путоказ него савршени исказ нечега. Вјера, дакле, коју Црква исповиједа и којом живи у свијету свакако је важан елеменат њеног идентитета, али не можемо рећи да је његова суштина или главна одредница.

Са друге стране, постоји тенденција да се идентитет Цркве поистовијети са њеним мисионарским настојањем да људе учини бољима, кроз живу ријеч, проповијед, лични примјер. Свакако да је мисија један веома важан израз бића Цркве, али њен идентитет се, ипак, не може свести само на мисију. Дешава се често да мисионарски покрет разгори ватру у душама многих, а потом она утихне као да је није ни било. То бива из разлога што суштина мисије није у томе да људе нагнамо у Цркву својом реториком, већ да им приђемо чувајући њихову слободу која је предуслов за сваку Свету Тајну.

Идентитет Цркве, поред тога, често се везује и за њен утицај на буђење и очување моралне свијести код људи. У том контексту, Црква се схвата као установа чији је првенствени циљ да проповиједањем и примјером људе учини моралнијима. Међутим, сви знамо да је у Цркви много грешних и слабих, оних који робују најразличитијим страстима и живе понекад потпуно неморално, а да су многи који се изјашњавају као атеисти, својим животом понекад узори у моралном погледу. То је доказ да Црква није првенствено морална установа, иако су њени чланови, као дјеца вјечности и синови Царства, у том погледу свакако призвани на велику одговорност. Хришћанин би, прије свих, требало да својим животом свијетли и буде по Христовој ријечи "со земљи", но Христос је у свијет дошао да спасе грешнике, а не праведнике. Дакле, дјецом Цркве чине нас не морална чистота и исправност живљења са високоумљем, већ управо свијест о сопственом гријеху и нада на помоћ и милост Бога Који је Једини Свети.

Постоји још један аспект црквеног живота на који се њен идентитет често своди. Будући да смо сви ми болесни, било тјелесно, било душевно или духовно, људи углавном хитају Цркви као болници желећи исцјељење. И траже чудо, а чуда често нема. Ишту олакшање, а оно изостаје. Ово је тако зато што Црква није ту да би рјешавала наше проблеме и исцјељивала болести и немоћи, већ прије свега да би нашу пажњу, нашу мисао и бригу издигла изнад тих проблема и питања која нас прикивају за земљу и замагљују наше духовне видике и усмјерила их ка ономе што је стварни циљ нашег живота. Иако се понекад, по Божијем допуштењу, у Цркви заиста дешавају чуда, она су прије посебне интервенције Његовог промисла у циљу нашег утврђивања у вјери, него што су њена стална особина или обиљежје на коме почива црквени идентитет.

Веома је важно схватити да те болести и немоћи не само да врло често остају наши трајни сапутници у животу, већ да се неријетко баш кроз њих пројављују сила и милост Божија које нас утврђују у вјери. На тај начин Бог Који познаје све путеве нашег живота, користи тјелесне болести да би нас духовно исцијелио. То да ли ћемо бити здрави или болесни, снажни или немоћни, зависи прије свега од Божијег промишљања о нама. И једно и друго је – то морамо схватити – Његов дар. Идентитет Цркве, према томе, није ни у њеној особини да пружа исцјељење; он је нешто много дубље.

Разбојник на крсту са Христове десне стране нити је знао тачно исповиједање вјере, нити је био човјек беспријекорног моралног живота, нити је био исцијељен од својих слабости, а опет је наслиједио Царство. Зашто? Зато што је пожелио сједињење са Христом. Дакле, идентитет Цркве, оно што њу чини другом и другачијом спрам свега што у овом свијету познајемо, лежи у тајни сједињења са Богом; почива на чињеници да је Бог продро у историју од врха до дна, од Неба до ада и да не постоји мјесто гдје Он није присутан. Црква је свој идентитет засновала на љубави Бога Оца, Који Сина Љубљеног даје за живот свијета, да сваки који у Њега вјерује и са Њим се сједињује има живот вјечни. Црква идентитет заснива на Христу, Који није дошао и живио само у тијелу, Који није само умро и васкрсао, већ нам је оставио Цркву да у њој живимо, тако да се у њој увијек можемо сјединити са Њим кроз Његово Тијело и Крв, који нам се дарују у Светом Причешћу. И када свештеник каже: "Светиње светима", ми који знамо колико смо "свети", тј. колико смо грешни, са смирењем одговарамо: "Један је Свет, Један Господ Исус Христос." И примајући Онога Који је Свет, и сами бивамо освећени Његовим присуством. Сједињујући се са Њим Који је Живот, постајемо причасници тог Живота који није пролазан, историјски, привремен, већ је онај вјечни, живот у заједници са Њим. То је јединство које доноси мир, које нам даје идентитет, које нас спаја са Богом Који је Љубав, те и сами постајемо љубав, свједоци љубави, љубљени и љубећи. Постајемо мали христоси у свијету, они кроз које сва творевина бива приведена Христу.

Суштина идентитета Цркве је, дакле, у јединству са Христом. A Он је, рекли смо, ушао у историју од врха до дна. И ако је тај сами врх Света Тројица, а дно ад, ма гдје да смо у простору, ми Га можемо досегнути. A са Њим, ништа више нема само историјски, смртни, пролазни идентитет, већ вјечни, трајни, истинити. Aко не будемо имали вјере у то, милион небитних ствари заокупљаће нашу пажњу и непрекидно ћемо се бавити споредним стварима, које нити имају нити могу дати живот. A и вјечни непријатељ рода људског свесрдно ће нам помагати, јер он не жели да ухватимо ту златну нит и повјерујемо у живот, већ да будемо пренеражени смрћу, робови разних неуроза, страхова и депресија.

Наш коначни циљ и извор нашег идентитета је управо Христос, који личном љубављу воли свакога од нас појединачно. Сва тајна Цркве је у овоме. Зато наша једина брига и једини циљ треба да буде сједињење са Христом, и у заједници с Њим сједињење са другим људима, и тиме наш улазак у Царство Божије, у коме неће бити плача ни уздисаја, него живот бесконачни.                  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.