ИДЕ ГАС Забрањено псима и Србима

Кад је “шпица” на аеродрому, то чекање зна да се отегне, да се по дужини приближи дужини лета из Тивта или Подгорице за Београд, па је логично претпоставити да је Јована Маровић са становитим олакшањем пружила свој пасош надлежном граничару, односно граничарки. Контрола путне исправе у нормалним условима траје тридесетак секунди, па је након неког времена Јовани Маровић јасно да нешто није океј. Саопштава јој се да јој се не допушта улазак у Републику Србију због “разлога заштите безбедности Републике и њених грађана”.

Отприлике у то исто вријеме различити медији почели су да објављују спекулације да је из истих разлога улазак у Србију забрањен и сарајевском глумцу Феђи Штукану. О томе, чини ми се, никад није стигла службена потврда, али изгледа да већи дио јавности вјерује у ту информацију.

Велики дио српске јавности, што по друштвеним мрежама, што по традиционалним медијима, осудио је овакву праксу српских власти. Није то без врага. Тешко је замислити чију то безбједност угрожавају Штукан и Маровићева. Уосталом, чак је и предсједник Вучић рекао да не види зашто у Србију не може да уђе Маровићева, а може, рецимо, Виола фон Крамон.

Необично је, међутим, да као да нико од оних шокираних третманом Штукана и Маровићеве није примијетио да су се годинама раније власти Црне Горе и БиХ бахатиле забрањујући различитим српским умјетницима и научним радницима да уђу на територије ових земаља. Међу онима који нису могли да уђу у БиХ био је, примјера ради, историчар Милош Ковић, док је у Црну Гору улазак био забрањен чак и пјеснику Матији Бећковићу.

Данијел и Сергеј

Слично лицемјерје збило се посљедњих недјеља у вези са акцијама хрватске полиције и граничара против двојице Срба, Данијела Симића из Бање Луке, односно Сергеја Трифуновића из Београда. Најприје су Симића, новинара и писца, зауставили на граничном прелазу Бајаково, гдје су му забранили да уђе у Хрватску. По свој прилици, разлог су његови извјештаји и репортаже из Донбаса, мада претпостављам да му није била олакшавајућа околност ни то што је он један од аутора који најнеуморније пишу о усташким злочинима над Србима на острву Пагу. Неколико недјеља касније Сергеј Трифуновић је у Сплиту најприје неколико пута привођен због “кршења јавног реда и мира”, да би затим био депортован из Хрватске уз информацију да му је у идућих годину дана забрањен улаз не само у Хрватску него у све земље Шенгена.

Све је почело тиме што се Трифуновић са својим псом купао на плажи на коју је забрањено доводити псе. Па је новчано кажњен, а како га је Бог дао склоног дигиталном и сваком другом егзибиционизму, одлучио је да ту чињеницу подијели са својим фоловерима. Како живимо у епохи гдје се огромна већина медија претворила у радикалну метастазу феномена који се некад називао “Радио Милева”, нема ко се није докачио тог релативно ситног и бизарног инцидента.

Као у оном фамозном “миму”: све је брзо ескалирало. Фасовао је Трифуновић још двије-три казне, па му на то још “накачили” забрану уласка у Хрватску и остале земље Шенген зоне. У једном посту на “Инстаграму” упоредио је хрватску полицију са НДХ “снагама сигурности”, што га је изложило додатним атацима.

Интересантно је да је доминантна реакција јавности на све што се десило Трифуновићу било: ликовање. Они којима је политички одбојан (а он је, не заборавимо, доскоро био предсједник једне политичке партије) радовали су се што му се о главу обила његова наклоност хрватској обали. Превише их је пута Трифуновић досад разочарао да би у њему уопште видјели парадигму Србина и Србије. Они други, који су Трифуновићу политички блиски, чак и функционери странке у којој је донедавно био предсједник, од њега су опрали руке.

Чак и касније, кад је тема са друштвених мрежа прешла у традиционалне медије, готово нико није подржао Трифуновића, готово нико није упитао: Каква је логика да Трифуновић не може да уђе у Шведску или на Малту зато што је рекао да се хрватска полиција према њему понашала - усташки?! Не дјелује баш увјерљиво да Хрватска има дискреционо право да одлучи може ли Трифуновић да улази у друге земље чланице ЕУ. Уосталом, поменути Данијел Симић је само који дан након што му је ускраћен улазак у Хрватску најнормалније отишао у Италију.

Како је то могуће? Један разлог је та већ ноторна и драстична подјела српског друштва, гдје се онај који је доживљен као “њихов” не сматра достојним ни принципијелне одбране. Други разлог је привлачност идеје како “и богати плачу”. Људи завидни Трифуновићу на његовој умјетничкој остварености, на новцу, на слави, на популарности, ликују јер му се и таквом десило нешто непријатно.

Фора

Да се разумијемо, наравно да закони треба да важе и за Сергеја Трифуновића као и за сваког другог. То што је он славан не значи да на суду треба да буде привилегован. Али исто тако, то што је славан не значи ни да на суду треба да буде обесправљен и хендикепиран. У свим силним текстовима о Трифуновићевом “инциденту” нигдје да се неко распита у сплитској редарственој постаји колико често су људи кажњавани јер су се на тој конкретној плажи купали са псом, колико често је на њима “тренирана строгоћа”, колико често је неком забрањен улаз у земљу јер се мало жешћим вокабуларом спрдао и јер је правио помало хиперболичне историјске аналогије.

Кад би Република Србија “прочешљавала” објаве на друштвеним мрежама у којима се њена данашња власт, њена полиција и војска пореде са фашистичким властима и фашистичким формацијама, она би могла да забрани улаз малтене половини умјетничке и интелектуалне “креме” међу Хрватима, Бошњацима и Црногорцима. Има међу таквима и Срба, али Срби су углавном држављани Србије, па им се улазак у сопствену земљу не може забранити.

Уосталом, Сергеј Трифуновић јесте неко за кога се уобичајено каже да “нема длаке на језику”. И јесте он написао свашта поменувши и Францетића и црне униформе и копилад и “Лору” и струју и влашке брабоњке и Блајбург. Али би се ипак могло рећи да је наступио понешто суздржано. Није, наиме, потегао фору која се сама од себе намеће, а коју сам ја, ето, ставио у наслов овог текста: Забрањено псима и Србима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.