ИДЕ ГАС Већи од живота

 Наиме, на тамошњем Универзитету Бикока (Бицоцца) у Милану отказана су предавања професора Паола Норија, са образложењем да је сада потребно “избјећи било какав облик полемика, јер је тренутак јаке тензије”. Разлог за отказивање предавања јесте чињеница да то што је проф. Нори требао да држи предавања о славном руском писцу Фјодору Достојевском, пренијели су италијански медији. “Управо сам добио имејл у коме сам обавијештен да су отказана моја предавања на тему 'Достојевски'. Данас није само кривица бити жив Рус, крив је и мртав Рус, онај који је за живота 1849. године осуђен на смрт (...) Оно што се дешава у Украјини је ужасно и дође ми да плачем само кад помислим на то. Ово што се дешава у Италији је смијешно,” рекао је Нори.

Непревазиђена умјетничка љепота

Достојевски и његово дјело могли би бити потврда Кјеркегорове тезе према којој је пјесник “несретник који крије дубоке боли у своме срцу, али чије су усне тако обликоване да, кад јецаји и крици прелазе преко њих, то одјекне као лијепа музика”. Тешко је наћи бол и муку који Достојевском нису били суђени: и биједа, и робија, и смртна казна и епилепсија су му обиљежили живот. У својим је књигама, међутим, Достојевски од свега тога начинио непревазиђену умјетничку љепоту. Фјодор Михајлович Достојевски рођен је тридесетог октобра 1821. године у Москви. Отац му је био лијечник, запослен у сиротињској болници, човјек и те како свјестан печата који биједа утискује у људске животе. Он је свог сина усмјерио као Инжењерској војној академији у жељи да му - како се то каже - стави хљеб у руке. Догурао је Достојевски до чина поручника, али све што је желио било је - писати. Већ први његов роман, епистоларна проза под називом “Биједни људи” најавила је таленат какав се збиља ријетко рађа. На такав се таленат паметан човјек не може оглушити. Као што је Емерсон охрабрио Витмена, тако је Достојевском крила дао Бјелински. Понукан успјехом “Биједних људи” Достојевски пише и објављује свој нови роман - “Двојник”, мрачну и авангардну књигу чија је права вриједност заправо препозната тек у двадесетом вијеку. Три године касније, Достојевски је ухапшен као члан такозваног петрашевског кружока. Првобитна казна је гласила - смрт стрељањем. Вријеме у којем је Достојевски био сигуран да га тек минуте дијеле од смрти заувијек га је промијенило. Напосљетку му је откривено да је помилован, односно да му је казна смањена на осмогодишњу робију у Сибиру. Управо су три хиљаде дана у омској казнионици породили “Записе из мртвог дома” које Достојевски штампа по повратку са робије. Нешто касније објавит ће и “Записе из подземља”, кратки роман за који многи тврде да је у њему садржана суштина његове визије свијета. У вријеме док је писао “Записе из подземља” умрла му је прва жена, а кад буде желио што брже завршити кратки роман “Коцкар” који га је - иронично - требао извући из дугова, упослиће дактилографкињу која ће ускоро постати његова друга жена. У тим постробијашким годинама настала су и највећа дјела Достојевског: “Понижени и увријеђени”, “Злочин и казна”, “Идиот”, “Зли духови”, “Браћа Карамазови”. У шездесетој години живота изненадна фатална болест докрајчила је великог писца. Достојевски је умро двадесет и осмог јануара 1881. године.

Робијашка хроника

Прва постробијашка књига Достојевског – “Записи из мртвог дома” формално су представљени као рукопис из оставштине покојног робијаша Александра Петровича Горјанчикова. Фикционални приређивач који рукопис нуди на увид јавности овако га описује: “У једној подебљој свесци био је описан, додуше несистематски, десетогодишњи живот Александра Петровича на робији. (…) Ови робијашки записи, 'Слике из мртвог дома' - како их је он сам назвао у свом рукопису - нису ми изгледали сасвим незанимљиви. Један потпуно нов и досад непознат свијет, извјесна чудна факта и оригинална запажања о људима пропалим на робији - све ме је то заинтересирало, те сам понешто прочитао с правом радозналошћу. (…) Нека сами читаоци оцијене …” А читаоци су препознали генијалност ове књиге. Иако је Достојевски и прије робије био један од најбољих младих руских писаца, публика га је у међувремену била готово заборавила. “Записи из мртвог дома” најавили су један велики повратак. Опште осјећање спрам ове књиге је можда најбоље сажето у једној Толстојевој опасци: “Ових дана сам читао Мртви дом (...) Не знам за бољу књигу у цијелој новој књижевности, не изузимајући ни Пушкина.” На нововремени скоро документаристички начин Достојевски је у овој књизи својеврстан деветнаестовјековни руски Данте: он силази у пакао и подноси извјештај. Препуни су ови његови Записи окрутних те бизарних прича и судбина, а све су оне убједљиве и животне. Сликајући свој Мртви дом Достојевски се посебно задржава на неколико парадигматских ликова, не заборављајући никад мрачну атмосферу која лебди на цијелом тамницом. У вријеме кад је ова књига објављена тј. средином деветнаестог стољећа фасцинирала је, између осталог, и потпуно новом темом, темом која је дотад у свјетској књижевности била мало или нимало присутна. Стотину и шездесетак година касније, након много затворских књига и још више затворских филмова, маестралност прозе Фјодора Михајловича Достојевског овдје и даље фасцинира. Његова је робијашка хроника и дан-данас једна од најбољих икад испричаних.

Откриће

Борхес је једном приликом записао: “Попут открића љубави, попут открића мора, и откриће Достојевског обиљежава неизбрисив датум у нашим животима. Обично се ово откриће дешава у раној младости; (…) Читање Достојевског је као приступ непознатом граду или као упад у сјенку велике  битке.” Борхес, као и обично, има право. Откриће Достојевског је нешто што се памти. Устрепталост његових страница буја и осваја: његове су књиге - тако је некако рекао Андре Жид - животније од живота. Магија његове прозе не да се до краја рационално објаснити, макар је Бахтин у том смислу далеко догурао. Достојевски није био стилиста у оном смислу у којем се та ријеч данас обично користи, и то зато јер су њега теме о којима писао толико тицале, егзистенцијално тицале, да једноставно није имао времена своје реченице фино резбарити. Има једна Сиоранова реченица која лијепо описује зашто је Достојевски истински умјетник. Каже Сиоран: “Нема истинске умјетности без јаче дозе баналности. Онај ко се стално служи необичним, брзо угњави, будући да ништа није несносније него једноличност изузетног”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.