ИДЕ ГАС То чудо што се зове рат

Сам Селимовић никад није скривао свој дуг према Иви Андрићу. Примјерице, у интервјуу НИН-у из 1969. године, на директно питање о “паралели Андрић-Селимовић” одговорио је овако: “У критикама се често говори о сличности Андрића и Селимовића прије свега због амбијента, времена у којем се радња дешава, због извјесне сличности филозофије и погледа на свијет, згуснутог искуства; и то је тачно. Једина је разлика у томе што је Андрићев захват далеко шири и дубљи. Он је, заиста, велики свјетски писац. (...) Што се тиче Дервиша, тај мој роман захваљује доста Андрићу, јер полази од претпоставке, од општих основа које је Андрић инаугурисао, мада се у даљем развоју мој и Андрићев пут разилазе. Не треба рећи да ја нисам ни желио да идем Андрићевим путем, јер то би била копија, пресликавање, узалудан посао”.

Селимовићева аутопоетичка исповијест о односу спрам Андрића изречена је, како је видљиво, у контексту романа “Дервиш и смрт”. Нешто слично, међутим, вриједи и за “Тврђаву”. Пошто је “Тврђава” тематски надахнута ратом и сналажењем бившег ратника у постратном времену, у том смислу можда и боље кореспондира са овдашњом савременошћу. Чини се прилично очигледним да се ратни свијет с почетка “Тврђаве” наслања на Андрићеву причу “Мустафа Маџар”. Она овако почиње: “Са свитањем сиђоше бубњари из махала и стадоше се сакупљати коњаници који ће ићи на сретање.” Наредна реченица нам андрићевски прецизно открива мјесто радње, наговјештавајући, изнова андрићевски суптилно, нарочито у контексту његових приповијетки, вријеме радње. “Ово је четврти дан да Добој шенлучи и слави побједу над Аустријанцима код Бањалуке.” Локација је, значи, Добој, а за идентификацију времена радњи, потребно је макар и рудиментарно познавање хисторије. Битка код Бањалуке, односно побједа над Аустријанцима код Бањалуке, збила се, наиме, 1737. године. Даље Андрић каже: “Ликовала је сва Босна, али Добој нарочито, јер је њихов мјештанин Мустафа Маџар био највећи јунак у бањалучком боју. Стигле су невјероватне вијести о њемачкој погибији, о сјечи раје и јунаштву Мустафе Маџара.”

Дјеца

Андрић нас затим подсјећа на ратничку предисторију Мустафе Маџара. Имао је двадесетак година “кад стаде да се пописује прва војска, он се наоружа, закључа Чардак и оде с Делалића барјаком на Русију”. Прво се било чуло да је тамо погинуо, а затим да се “прославио мимо све Бошњаке”. (Циник би рекао да је Андрић још прије стотину година Муслимане звао Бошњацима.) Вратио се у Добој послије шест година, физички јако промијењен, мршав, блијед, пуштене браде. Након тога опет је ишао у рат, прво у Славонију, а сада, ево, и под Бањалуку. Ипак, оно што је неповратно обиљежило Мустафу Маџара јест његов први рат, онај у Русији. Управо уочи кључне “акције” у боју под Бањалуком, Мустафи “одједном изађоше на сан нека дјеца са Крима”. То је било прије толико година и никад их се више није сјетио. Ишао је с одредом коњице. Прогонећи непријатеља, бијаху заноћили у неком напуштеном љетниковцу на Криму. Кад хтједоше да полијегају, открише иза неких ормана скривено четверо дјеце. Бијаху дјечаци, плаве подшишане косе, бијели и господски одјевени. Њих бијаше петнаест коњаника, већином Анадолаца. Докопаше их међу се. Тако су дјечаци, полумртви од страха и бола, ишли од руке до руке. Кад свану јутро, дјеца бијаху подбула и помодрила и ниједно није могло да стоји на ногама. Уто наиђе јачи руски одред и они побјегоше не стигавши ни да покољу дјецу.”

Још ће једанпут, у току приче, Мустафи на сан изићи иста дјеца: “Најзад заспа, али тада наједном, као увијек кад се најмање нада, изиђоше преда њ она дјеца с Крима, плава и подшишана, али некако крута и глатка и снажна, па се измичу као рибе. И у очима им нема оне замрлости, нит им зјенице у страху западају, него су упорне и непомичне. Он се задихао и непрестано их хвата, али запажа сваку и најмању промјену. И док се тако мучи и срди што нема снаге да их ухвати и задржи, чује како му неко иза леђа говори:

Требали сте их пећи, похватати па на жару... али сад је доцкан.

Бјесни од муке. То је требало: пећи! И поново се диже да их хвата, али само узалуд маше рукама, јер је нејак и смијешан, а дјечаци се измичу и, наједном, лете као облаци.”

Ноћна мора изнова завршава једнако: “Буди се вас у зноју и тегоби, дахћући и ломећи хасуру под собом.” Мустафу Маџара у сновима прогоне, сувременим журналистичким вокабуларом казано, ратни злочини над цивилним становништвом које је починио.

Снови

У првом пасусу “Тврђаве” призива се сјећање на рат: “Не могу да причам шта је било у Хоћину, у далекој земљи руској. Не зато што не памтим, већ што нећу. Не вриједи причати о страшном убијању, о људском страху, о звјерствима и једних и других, не би требало памтити, ни жалити, ни славити. Најбоље је заборавити, да умре људско сјећање на све што је ружно, и да дјеца не пјевају пјесме о освети.”

Шабино сјећање на рат се примарно концентрише на два догађаја. “Из тог чуда што се зове рат, запамтио сам безброј ситница и само два догађаја, и причам о њима не зато што су тежи од осталих већ што их никако не заборављам.”

Овако се Шабо присјећа првог од два: “Први се тиче једне битке, међу многима. Отимали смо се о једно утврђење, плетер набијен земљом. Много је људи погинуло у мочварама око утврђења, и наших и њихових, црна вода ритова постала је загасито смеђа од крви, заударало је на прадавно барско коријење, и на труле лешеве које нико није вадио. А кад смо заузели насип, кад смо га разнијели топовима и главама, застао сам, уморан; какав бесмисао! Шта смо ми добили, а шта су они изгубили?”

Кад је ријеч о другом ратном догађају који Шабо памти, сличност са “Мустафом Маџаром” је већа. “Други догађај је ружан, и узалуд покушавам да га избацим из себе. Често је у мени и кад не желим. Све га поново врати (...).” Сличност са “Мустафом Маџаром” постоји, дакле, већ и на формалном плану. Као што Мустафу призори ратног насиља прогоне у сновима, против његовог будног “ја”, дакле, и Ахмету Шабу се ово сјећање враћа кад (он) не жели, против његове воље “све га поново врати”.

Свима нама који памтимо рат не треба много да се присјетимо “тог чуда” и да помислимо “ко желио рат, у кући му био”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.