ИДЕ ГАС Ријечи из душе извађене

Тако то ваљда бива кад се умре непосредно прије Нове године. Иако се Југославија распала, десило се да је непосредно прије ове јубиларне годишњице било неколико нехотичних подсјећања на Крлежину важност за Србију и српску културу. Најприје се Крлежа на велика врата поново појавио у српским књижарама са новим издањима, пошто је издавачка кућа “Вулкан” кренула да га објављује: најприје “Повратак Филипа Латиновића”, а затим и “На рубу памети”. (Обе књиге су објављене 2021, прва у првој половини, а друга пред Нову годину.). Такође, можда дословно на дан годишњице Крлежине смрти, у књижарама се појавио велики избор из кореспонденције Данила Киша под насловом “Из преписке” (издавач “Архипелаг”), гдје важну улогу игра кратка размјена писама два велика писца, а поводом афере око “Гробнице за Бориса Давидовича”. Киш није био најсрећнији Крлежином реакцијом, али ипак га је неколико година касније прозвао “комунистичким Волтером” односно “монументом од педесет књига”.

За осамдесет и осам година свог живота написао је Крлежа вјероватно и више од педесет књига. Но више од његове ауторске плодности фасцинира квалитет и ширина његовог опуса. Нема жанра у којем се није окушао, нема жанра у којем није исписао макар једно ремек-дјело: од поезије (“Баладе Петрице Керемпуха”) преко приповијетке (“Велики мештар свију хуља”), романа (“Банкет у Блитви”, “На рубу памети”, “Заставе”), драме (“Легенда”, “Глембајеви”, “Аратеј”), есеја (“Десет крвавих година”) па све до дневника вођеног деценијама. Интересантно је упоредити Андрића и Крлежу, као највеће јужнословенске књижевне савременике.

Андрић и Крлежа

Док је Андрића дипломатска каријера водила широм планете његов је књижевни свијет ипак остао уско омеђен Босном; насупрот њему Крлежа је фактички цијели живот провео у Загребу (гдје је рођен 7.7.1893. године, а и умро је у истом граду 29.12.1981), но у својим се дјелима суверено креће по цијелом глобусу. Књижевни теоретичари су одавно примијетили да има нечег антиподског у међусобном односу ове двојице писаца. У филозофском смислу над Андрићевим дјелом бдије кјеркегоровска стрепња, док је Крлежа ипак незамислив без одјека чувене Марксове Једанаесте тезе (барем онаквог одјека који је негдје формулисао Киш) - вјеровао је у варљиву идеју да писац ствара свијет и, дакле, како се то вели, да га мијења.

Тешко да постоји писац међу Јужним Словенима чији је опус тако обиман као Крлежин. Исто тако, тешко да постоји писац међу Јужним Словенима о чијем је дјелу написано толико есеја, студија, приказа, чланака, научних радова, доктората. Крлежино дјело јест огроман архипелаг којем је судбина да никад не буде до краја истражен, а ипак је о њему данас тешко казати било шта ново. Ризично је писати о Крлежи, јер нигдје другдје не постоји толика вјероватноћа да је оно што сте примијетили већ примијећено и записано. Чини се, међутим, да се на једну димензију Крлежиног дјела није ипак обратило довољно пажње. Мислим овдје на његов осебујни пророчки дар. Ако се некакве пророчанске визије и приписују Крлежи мисли се скоро без изузетка на политичка питања. А Крлежа је у ствари она врста писца о којој у разговору “Баналност је неуништива као пластична боца” говори Данило Киш: “То су они писци, најређи, који живе испред свог времена, који својим савршеним слухом чују покрете историје, као што се може чути долазак великог земљотреса, који региструју својом сензибилношћу појаве које су тек у повоју, које се тек слуте, но које они већ умеју да забележе, макар и не знали да у том часу да бележе покрете и потресе који су за остале смртнике нечујни и невидљиви. То су они највећи, најређи, писци који стоје једном ногом у свом времену, а другом у будућности.”

Од мора примјера којима је могуће илустрирати ову тезу овдје ћемо навести два симболички нарочито атрактивна. У разговору с Предрагом Матвејевићем Крлежа је још крајем шездесетих година прошлог стољећа казао: “Што представља једна осамљена књига на овоме свијету данас, па била она доиста вриједна да буде објављена. Мање од једне осамљене капљичице у Амазони”. Тек негдје четврт стољећа касније интернет књижара Амазон.цом постаће конкретно остварење ове Крлежине визије. На крају једног од својих посљедњих интервјуа Данило Киш је казао: “Југословенски песник Мирослав Крлежа описао је, једном приликом, наш двадесети век сликом мајмуна који управља авионом”. Како се добро ова реченица уклапа у ону раширену тезу о крвавом уторку, једанаестог септембра 2001, као дану с којим је завршен двадесети вијек.

Читање у даху

И Крлежин роман “На рубу памети”, поново објављен у Србији прије неколико недјеља, уклапа се добро у двије споменуте карактеристике његове поетике: видљива је у њему специфична Крлежина везаност за Загреб као и његов својеврстан литерарни авангардизам. Прича о безименом Доктору самом против свих као да здружује Сартра, Кафку, Кундеру те неког великог и мрачног скандинавског режисера. У контексту цјелокупног Крлежиног романсијерског опуса “На рубу памети” је вјероватно најпроходнији роман и идеалан је заправо за улазак у Крлежин књижевни свијет. Ријеч је о роману који се чита у даху, роману чије поједине партитуре као да су данас писане, роману чија је актуелност непролазна, роману који заводи и осваја. Једну топлу и лијепу илустрацију начина на који овај роман дјелује на читаоца оставио је Скендер Куленовић у аутобиографском запису о свом познанику Абдулаху Казићу - обућарском калфи из Травника. Овако пише Куленовић: “Једних ферија донесем му Крлежин роман 'На рубу памети'. Два дана послије тога није га било нигдје, а онда се у зимско предвечерје сретосмо у чаршији.” Слиједи опис њиховог ноћног разговора, разговора којим доминира једна Казићева реченица: “Он пише право, из душе човјеку вади!”. Из ових једноставних ријечи можемо наслутити шта је Крлежа значио маси ондашњих младића, младој интелектуалној елити Краљевине Југославије између два свјетска рата. Ипак, до данашњег дана. Крлежине ријечи звоне и одјекују право, као да су човјеку из душе извађене. Цјелокупно Крлежино дјело, у чије врхунце спада и роман “На рубу памети”, заправо је илустрација оне прелијепе фразе с којом је овај писац завршио “Банкет у Блитви”: “Да, кутија оловних снова није много, али то је ипак једино што је човјек измислио у одбрану свог људског поноса”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.