ИДЕ ГАС Прозор у свијет

 А Русија је Европа. Најљепши архитектонски доказ тога је град којем су често мијењали име, а кога његови становници све вријеме свеједнако зову - Питер. Како је могуће да се на бесплодним мочварама на ушћу Неве начини један од најфасцинантнијих градова на свијету? Одговор је у човјеку који га је начинио: у цару Петру Првом Романову, Петру Великом. Чујмо шта каже Јосиф Бродски: “Његова визија новог града била је нешто сасвим посебно. Желио је да од њега начини луку за руску флоту (…) Истовремено, замишљао је тај град као духовни центар нове Русије: центар разума, науке, образовања, знања. (…) Кад се у једном човјеку стекну и визионар и цар, он не зна за милосрђе. Методи које је користио Петар И у најбољем случају могу се означити као принуда. За Петрове владавине, руски поданици имали су на извјестан начин ограничен избор, да буду или одабрани за војнике или послати да граде Санкт Петерсбург; тешко је рећи шта је било погубније. Десетине хиљада људи нашло је своју безимену смрт у мочварној делти Неве (…) Тај град исто толико почива на плећима својих градитеља, колико и на дрвеним дирецима које су они поболи у земљу.”

Ето, на тај је начин прије тачно три стољећа, а по плану који су израдили Швајцарац Доменико Трецини и Француз Жан Ле Блон, на дотад пустој земљи никао град, велики град, Питер. На педесет и девет степени и педесет минута сјеверне географске ширине, и 30 степени и деветнаест минута источне географске дужине, родио се град који данас има скоро пет милиона становника, град који се простире на 1.400 квадратних километара, најсјевернији град с преко милион становника на планети, Венеција сјевера, град са 101 отоком, Питер. Већина градова развија се некаквим органским развојем, а Питер је (као и Трст, рецимо) основан царском одлуком. Зато га ваљда и Достојевски назива “апстрактним и унапријед замишљеним градом”. Но споменути Фјодор Михајлович само је један о знаменитих писаца очараних Питером. Веза овог града и литературе настала је прије Достојевског, а и наставила се након њега. Почело је још са Александром Сергејевичем Пушкином. Већ је он једно своје дјело назвао “Бронзани коњаник” по статуи тако прозваној, а управо је тај славни кип Петра Великог на коњу, рад Етјена-Мориса Фалконеа, један од најпрепознатљивијих симбола овог града. (Уз фамозни музеј Ермитаж, меморијално гробље на којем је сахрањено око пола милиона жртава опсаде, Анђела с крстом на Базилици Петра и Павла, мостове преко Неве, Зимски дворац, Палату Адмиралитета …)  Митологију Питерову наставља, наравно, градити Николај Васиљевич Гогољ, а баш се у његовим дјелима почиње стварати мистична чаролија Невског проспекта, тог фамозног топонима који је свима што су одрасли уз руску литературу био најљепши симбол њезин. Гогоља понајбоље наставља управо Достојевски. Ко не памти оне његове заносне хероје што се полако губе у љубичастом сутону петроградском, оне несрећне младиће који корацима гужвају Невски проспект и којима је управо петроградски залазак сунца једини, макар и краткотрајни, лијек од зала у која су упали. Код Достојевског је овај град - како вели Џевад Карахасан - “амбијент у којем једно поред другог, готово у физичком контакту, постоје разврат и невиност, безумно богатство и безнадежна биједа, (…) и рај и Содома и Гомора истовремено”.

Блокада

Након Достојевског долази Александар Блок, а затим Андреј Бели, који ће свој најславнији роман и прозвати по граду. Роман се зове једноставно Петроград и већ најављује вријеме у којем ће град носити ново име: Лењинград. Осмог септембра 1941. године нацистичка је армада посве окружила Лењинград и држала га у опсади све до двадесет и седмог јануара 1944. Пуних девет стотина дана. У историји града ово је вријеме познато као Блокада. Све вријеме опсаде радили су дијелови индустрије, факултети, а блага славног музеја Ермитаж скривена су у подруме. Након што је блокада сломљена израчунато је да је било најмање шестсто педесет хиљада жртава, можда чак и осамсто хиљада.

Мада је Петар Велики својом вољом крстио град властитим именом, сам Лењин нема ништа с прозивањем овог града Лењинградом. Према ријечима Бродског Лењин би вјероватно више волио да се било који други град прозвао његовим именом, односно презименом. Јер и то је знаковито: два имена града повезана су с једним именом и једним презименом: царевим именом и презименом вође револуције. Славој Жижек је једном приликом, макар и у другачијем контексту, писао о знаковитости имена односно презимена као основе за надимак. Можемо на тај начин проматрати и разлику између Петра Великог и Лењина. Цар се легитимише властитим именом, револуционар измишљеним презименом. Цар себи гради нови столни град, а револуционар се враћа у стари, у Москву. Уосталом, да се вратимо Бродском, ова су два човјека имала само двије сличности: “познавање Европе и окрутност”. И град је тако шездесет и седам година носио назив Лењинград, макар су га његови грађани и даље звали Питер.

У неком “номен ест омен” симболизму то му и јесте најбоље име: некаква страна и онеобичена верзија имена његовог творца. Јер Питер то и јесте: крајња тачка Русије и њезин “прозор у свијет”, најзападнија тачка истока и најисточнија тачка запада, колриџовски говорећи: “Русија-у-Свијету” и “Свијет-у Русији”.

Чаролија

Промјена имена није, међутим, промијенила умјетничку чаролију града. Напротив. Пјесници попут Осипа Мандељштама и Јосифа Бродског, те још један син овог града Владимир Владимирович Набоков наставили су стварати литерарно огледало Питера. Неки од Мандељштамових стихова вјероватно су најљепши реци посвећени било којем граду, а управо је Бродски кроз своје стихове и есеје најбоље и најљепше сумирао првих тристотињак Питерових година.

“То је град у којем се усамљеност подноси некако лакше него на било којем другом мјесту, јер је и он сам усамљен”, тако каже Бродски.

То је град у којем је јуни мјесец карактеристичан по знаменитим бијелим ноћима (што су крстиле и једно дјело Достојевског): “У то вријеме град постаје волшебан, јер у два ујутро можете да читате или пишете без лампе, а зграде, од којих су побјегле сјене, и њихови кровови, оивичени златним рамовима, личе на крхки порцулан.”

Прозирно свјетло бијелих ноћи, то сјеверно свјетло усамљености, представља преовладавајућу боју Питера, града чија се душа крије подједнако међу редовима слова њему посвећених као и на његовим улицама на исти начин на који тај град и почива подједнако на костима својих градитеља и кочевима које су они забијали.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.