ИДЕ ГАС Под посут сламом

Ако тој ништици иједном поменемо име, то је једанпут превише. Ваља нам, дакле, само цитирати то безумно трабуњање: “Да ли су српски попови икада читали Киша питам се? Ако имамо у виду антисемитизам њиховог идола, светог Николаја Велимировића, тешко је повјеровати да је Киш омиљени писац српског клера. Ако имамо у виду да је Данило Киш у своме есеју о национализму нацртао идеологију којом је Црква Србије замијенила јеванђеља, онда се не чини могућим призор калуђера који доколицу заварава неком од Кишових књига. Национализам је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања, написаће Киш. А од чега живе српски попови? Од порицања масовних злочина, од порицања кривице, од порицања крвавих руку својих светитеља, од порицања сваке другости, на концу - од порицања хришћанства! За Цркву Србије Црногорци су ваздух, или печурке које ће нестати. Ако је тако, ако смо ваздух, с ким се заправо рву лажни пастири? Јесу ли преко пута њих вјетрењаче и противник којег цијелим својим бићем поричу и на чијем порицању живе?! Што би данас изговорио или записао Данило Киш? Данас када је његово Цетиње ограђено бодљикавом жицом, а Црногорци су ловина коју свака најамничка рука има право устријелити? Што је сљедеће, питао би Киш, нови Аушвиц, Бухенвалд или Дахау, саграђен за Црногорце?”

Крштење

Ова кукавна аветиња се позива на Киша, а Српску православну цркву назива Црквом Србије. Крштење у православну вјеру у Успенској цркви у Новом Саду, Данилу Кишу је спасило живот. Отуд није случајно да је тестаментарно тражио да га се сахрани по православном обреду. Опело је предводио Амфилохије Радовић, претходник Јоаникијев, исти онај кога Милов балегар и њему слични оптужују за сва зла овог свијета.

Пита се Милов балегар јесу ли “српски попови” (?!) читали Киша. Он сам очигледно није читао “Час анатомије”, гдје уз сам почетак стоји: “С друге стране, уз своју мајку, у кући, ја сам слушао за дугих зимских вечери једну другу легенду, где бејаше неки други Бог, мање строг и мање суров, скоро пагански, а Оченаш сам изговарао, код куће, на старословенском (црквенословенском, заправо) и тај Оченаш бејаше мојим првим преводом (усменим) и мојим првим, раним сазнањем не само о неким паралелизмима међу “нобилиссимарум Еуропае лингуарум”, него и неком слутњом о снази заумног језика, о ономе што Вунт назива звучним сликама, Лаутбилде. А већ године хиљаду деветсто четрдесет и седме, у кући мога деде с библијским именом Јаков, на Цетињу, уносио сам бадњак као мушка глава у кући, под бејаше посут сламом, а моја ме је тетка благосиљала шећером и орасима, и крстила се и метанисала, и изговарала чаробне речи благослова, магијске формуле на старословенском - да приидет царствије Твоје - и својим личним ритуалним измишљотинама против урока и нечастивог - анатематенате, ћорило - и не знајући да је то пре ње већ учинио песник Кручоних (Дџр бул шчул - Убешчур - Скум), а давно пре њега пророк Исаије (Сав ла-сав, сав ла-сав - Кав ла-кав, кав ла-кав - Зеер шам, зеер шам), шећер је крцкао под ногама, свеће трепериле, пуцкетало кандило под иконом светог Аранђела Михајла, славским нашим свецем и заштитником, заправо паганским кућним ларом, домовóјем, прекривеним чађу, позлатом и мухосеринама, наздрављало се ракијом и вином - Христос се роди - ваистину се роди - Дџр бул шчул /Убешчур/ Скум…”

Мисли ли заиста Милов балегар скупа са својим истомишљеницима да је Кишов ујак био вјерник цркве распопа Мираша? Да ли се они заиста позивају на Данила Киша са идејом да Српску православну цркву отјерају са Цетиња? Његову Српску православну цркву са његовог Цетиња?

Киш наслутио

Више од тридесет година након његове смрти, баштина Данила Киша у свјетској књижевности је живља него икада. Ускоро излази специјални број једног од водећих француских књижевних часописа “Атеље романа” посвећен његовом опусу. Марк Томпсон је недавно након хваљене биографије “Извод из књиге рођених” објавио нову књигу о Кишу под насловом “Жамор повијести”. Ново издање “Енциклопедије мртвих” на енглеском језику излази у глобално најпрестижнијој издавачкој кући. Један од водећих свјетских писаца Хавијер Серкас за причу “Славно је за отаџбину мрети” каже да је једна од најбољих прича у свјетској књижевности”. Скоро да је тешко наћи писца са озбиљнијом постхумном славом. А ипак, сам Киш је уочи смрти говорио да му се чини да би лакше умро кад би сав свој опус могао да стави у Харонову барку. Као да је наслутио да ће га покушати злоупотријебити Милови балегари и подрепаши.

А опет, можда је то и добро. Балша Брковић је прије двадесетак година примијетио да је од некадашње југословенске књижевности преостао само консензус од три слова, а та три слова су била “К”, “И” и “Ш”. Сам Киш, међутим, није држао до консензуса. Говорио је да више воли бити писац оспораван, него писац слављен. 

А црногорским националистима би било изузетно корисно да схвате како се ове чувене реченице односе и на њих; у посљедње вријеме, рекло би се, нарочито на њих: “Национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја. Као колективна параноја, она је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести; те према томе, колективна параноја и није ништа друго до збир индивидуалних параноја доведен до пароксизма. Ако појединац, у оквиру друштвеног пројекта, није у стању да се 'изрази', или зато што му тај друштвени пројект не иде на руку, не стимулише га као индивидуу, или га спречава као индивидуу, што ће рећи не даје му да дође до свог ентитета, он је приморан да свој ентитет тражи изван идентитета и изван тзв. друштвене структуре. Тако он постаје припадник једне слободнозидарске скупине која поставља себи, бар на изглед, за задатак и циљ проблеме епохалне важности: опстанак и престиж нације, или нација, очување традиције и националних светиња, фолклорних, филозофских, етичких, књижевних итд.”

Можда тада њихове изјаве и поступци буду сугерисали да су читали Киша.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.