ИДЕ ГАС: Наше, а свјетско или свјетско, а наше

Америчким, енглеским, француским, њемачким, руским и турским писцима, примјера ради, број језика на који су преведени није по правилу ништа нарочито битан. Често и не знају имају ли издавача у Србији, Хрватској, Бугарској или Словачкој; за те ствари се брину агенти. Знају им бити дража македонска издања у три стотине него шпанска у три хиљаде примјерака: македонска су, наиме, на ћирилици па им на тим корицама и властито име изгледа необично.

Писци из Скандинавије и са Балкана обично са нарочито озбиљном интонацијом наводе број језика на који су им књиге преведене. Обично то звучи тугаљиво. Готово као да шаљеш поруку да свој језик и своју културу и не сматраш важном, да те на пиједестал вриједности може уздићи само нека друга култура.

Постоје, наравно, преводи и преводи, рецепције и рецепције, али ме на ово размишљање навео заправо један пасус из двадесетак година старог романа Салмана Руждија, романа под насловом “Бијес”. Има у том роману сцена не претјерано важна, али индикативна, кад главни јунак улази у стан жене коју је упознао, жене по имену Мила, источноевропског поријекла, а та жена на полицама за књиге има углавном српске и источноевропске писце. Ружди наводи једног Чеха, једног Албанца, двојицу Мађара и једног Пољака: Клима, Кадаре, Надас, Конрад те Херберт. Наводи и двојицу српских аутора из, како каже, класичног периода: Обрадовић и Вук Стефановић Караџић. Ипак, прије свих њих стоје три имена (заправо презимена) и овдје ћу их навести дословно онако како их Ружди наводи: “Киц, Андрис, Павиц”.

Кич и Андриш

Хајде што нема “квачица”, али он овдје пермутује посљедње слово Кишовог и Андрићевог презимена, па умјесто Киша и Андрића добивамо Кича и Андриша. Два наша највећа писца, можда и једина два која имају стварну репутацију на Западу, не добацују ни дотле да им се презимена исправно напишу. (Помало је и карикатурално да је од презимена Киш Ружди направио Кич, скоро идентично као што је Миодраг Булатовић у оној чувеној полемици поручивао како му је “доста тога Кича”.)

Најбизарније у свему томе је што ни Андрић ни Киш за Руждија нису само пука имена. Он се њима обојицом бави опширније у својим есејистичким књигама. Али оваква грешка се најприје омакла њему, а затим и свим силним уредницима, лекторима и коректорима.

Неко би можда помислио, пошто је свакако у питању роман, да Ружди иронизира ту западњачку шлампавост кад је ријеч о туђим културним иконама. Ствар би донекле чак била и духовита. Комедијант случај је, међутим, удесио да један читалац преко твитера директно упита Руждија о чему је ријеч, а овај је одговорио да се ради о штампарској грешци.

Занимљиво би било анализирати силне свјетске преводе “Бијеса”. Да ли су преводиоци схватили да је ријеч о типлфелеру? Имамо ли у њемачком, француском, норвешком, грчком или турском “Бијесу” Кича или Киша, Андриша или Андрића?

Иако на први поглед тривијалан, овај случај дјелује јако откривалачки кад је ријеч о рецепцији наших писаца у свијету. Мада су у посљедњих десетак година у Енглеској и у Њемачкој објављене врло озбиљне и упућене биографије Киша односно Андрића њихова рецепција у овим великим културама је још увијек доста рубна.

Можете ли и замислити да Давид Албахари, примјера ради, напише да нека његова јунакиња, студенткиња германистике, на полици за књиге има дјела Томаса Бернардсона и Петера Хандкера? Тешко, зар не? Како рече исти тај Иво Андрић, да не кажем Андриш, постоје мали и велики језици као што постоје и мале и велике новчанице.

Самосвијест

Али има још једна ствар која се не смије пренебрегнути. Величина језика се не мјери само бројем његових говорника. Мјери се такође и њиховом самосвјешћу. Није се број говорника језика чији је лингвистички најтачнији и историјски најутемељенији назив “српскохрватски” смањио у посљедњим деценијама, али је самосвијет његових говорника највећим дијелом нестала.

Јер не морате своју књижевну вриједност мјерити бројем превода. Ево, рецимо, Момо Капор то никад није радио. А то не значи да Момо Капор није имао међународну рецепцију и репутацију. Уосталом, у југословенском дијелу Магрисовог фамозног “Дунава”, Капор има можда и највећу “минутажу”.

У варијацији на онај чувени рекламни слоган, поставља се питања да ли је важнија култура која је “наша, а свјетска” или пак она “свјетска, а наша”. За маркетинг је можда продорнији потоњи слоган, али култура није маркетинг. Све оно што је из наше културе остварило прави свјетски успјех, од Андрића и Киша до Саше Петровића и Кустурице било је и јесте, у правом смислу, “наше, а свјетско”.

Од времена почетка распада Југославије, Ружди се неколико пута оглашавао, углавном са изразима солидарности за грађане Сарајева. Један од тих текстова је касније уврстио и у једну своју књигу есеја. (“Постоји Сарајево у мојим мислима, замишљено Сарајево чије уништење и патња од нас свију ствара прогнанике. То Сарајево представља нешто попут идеала: град у којем су вриједности плурализма, толеранције и коегзистенције створиле јединствену и отпорну културу. У том Сарајеву заправо постоји тај секуларни ислам за који се толико људи другдје у свијету бори.”) Крајем деведесетих се изузетно наједио на Петера Хандкеа кога је прозвао кандидатом за “морона године”. Ружди и Хандке заиста јесу књижевни антиподи у готово свему, али то можда нигдје није толико очито као у односу према “југословенском потконтиненту”. Хандке је пропутовао Балкан уздуж и попријеко, у доброј мјери разумије и јужнословенске језике, у својим књигама често помиње имена и топониме, али без грешака и шлампавости попут цитиране Руждијеве која је заиста парадигматска. За Руждија су Балкан и бивша Југославија пејзаж са екрана телевизора и контекст у коме може покушати да мијења слику о себи као мрзитељу ислама и издајнику муслимана.

И да, има већ више од двадесет година да се Руждијево име помиње међу кандидатима за Нобелову награду. Помињано је у том регистру много фреквентније од Хандкеовог. Али, ето, ипак је Хандке добио награду коју је добио Андрић, а Руждија можда западне нека Андришева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.