ИДЕ ГАС Надреалистички артиљерац

 Анегдота вели да је совјетски маршал, након што је Црвена армија скупа са југословенским партизанима ослободила Београд, пожелио чашицом вотке да наздрави с Кочом Поповићем. Овај је, међутим, нешто раније обећао себи да неко вријеме неће пити алкохол. У сукобу између жеље да се саборац не осјети увријеђеним и вјерности сопственом обећању, Коча ипак одлучује да испије ту чашу. Дјелује да је та одлука била у складу с његовим карактером, али вјероватно би и она друга била таква.

Коча Поповић родио се у Београду четрнаестог марта 1908. године од оца Александра и мајке Руже, рођене Здравковић. Право име му је било Константин. Његова је породица поријеклом цинцарска. Дјетињство је провео у Швајцарској школујући се на француском језику у католичким самостанима у Женеви и Лозани, а 1921. године, по повратку у Југославију Коча се уписао у београдску ИИИ мушку гимназију. Матурирао је 1927, а након матуре одлази на одслужење војног рока у Сарајево, у школу официрског кадра - артиљеријске јединице. Године 1928. одлази у Париз на студије правних наука. Након завршене прве године напушта право зарад филозофије. За вријеме студија филозофије највише се интересује за психоанализу. Своју стваралачку авантуру Коча продубљује својом пјесничком активношћу. Заједно са Александром Вучом, Оскаром Давичом, Душаном Матићем, Миланом Дединцем, Марком Ристићем и другима учествује у оснивању чувеног београдског надреалистичког алманаха “Немогуће”. Био је, такође, један од потписника уводног програмског текста “Увод у 'Немогуће'“. Након париских студија филозофије одлази у Франкфурт на шестомјесечни студијски боравак у већ славни Институт за социјална истраживања. Одмах по повратку у Београд почетком 1933. године бива ухапшен. Приликом хапшења полиција му одузима париске рукописе (студије о марксизму и психоанализи), који му никад нису враћени нити пронађени. Тако их неповратно губи. Укључује се у КПЈ настављајући упоредо књижевни и револуционарни рад. Био је ухапшен због писања и растурања летака против краља. Коча је био изванредан памфлетист и полемичар: његови ондашњи текстови против Милоша Црњанског и Исидоре Секулић нису ни данас изгубили своју ироничну жаоку. Сарађује у Крлежином листу “Данас”, пише о Декарту, преводи Лорку.

Каријера

У јулу 1937. године Коча Поповић одлази у Шпанију и прикључује се интернационалним бригадама. Прво је био обичан борац, затим артиљеријски инструктор, онда официр у батерији те начелник штаба артиљеријске дивизије. На крају је постао командант дивизиона. Сјећао се касније како се дивизион састојао од три батаљона и да је у њему било бораца припадника двадесетак нација. Његово учешће у Другом свјетском рату је знаменито. Прво је био командант Посавског одреда (имао је ратно име Пера Посавски), 21.12.1941. у Рудом постављен је за првог команданта Прве пролетерске бригаде, био је члан АВНОЈ-а од првог засједања, члан предсједништва АВНОЈ-а од другог, а рат је завршио као командант 2. армије. Од ослобођења до 1953. био је начелник генералштаба ЈНА, а од 1953. до 1965. био је савезни секретар за иностране послове и шеф југословенске делегације на засједањима УН.

Политичка каријера Коче Поповића текла је још извјесно вријеме узлазном линијом. Био је потпредсједник Републике, члан Предсједништва ЦК СКЈ те члан предсједништва СФРЈ. Но у новембру 1972. године Коча Поповић поднио је оставку на све функције. У исто вријеме то су учинили и Марко Никезић те Латинка Перовић. Тако се Коча Поповић из свијета политичке буке и бијеса повукао у волтеровско обрађивање властитог врта. Изјавио је једном приликом како уз читање велико задовољство налази и у класичној музици, нарочито у раним италијанским класицима попут Вивалдија и Бокеринија. Умјетник у младости након политичког зрелог доба у старости се вратио коријенима. Магазин “Интервју” објавио је 1984. године чланак “Коча Поповић, ћутљиви свједок сукоба на књижевној љевици”. Кочин одговор завређује да буде цитиран у цијелости, његова телеграфско-лаконска форма је бременита значењем. Реаговање се састојало од тек једне реченице: “Како то да аутор није успео да смисли ништа паметније и актуелније као објашњење једне ћутљивости? Испод је стајало С поштовањем, Коча Поповић, Београд”.

Загребачка улица

Исте године, тридесетог јула, у листу “Књижевна реч” објављен је сепарат “Песнички, филозофски и полемички текстови Коче Поповића”. Сепарат је припремио Гојко Тешић. Било је то прво цјеловитије представљање умјетничког стваралаштва Коче Поповића иза Другог свјетског рата. Бертолд Брехт је у разговорима с Валтером Бењамином једном приликом казао како му се чини да би било неумјесно или недостојно да је Конфучије написао трагедију, а Лењин роман. Чини се да је желио рећи како за политичара књижевност (односно умјетност уопште) није нешто есенцијално. Чини се да је Коча Поповић морао изићи из политике да би опет могао бити схваћен као умјетник. Ипак, пред смрт је Коча поново био свједок злог времена. Говорио је о погубности национализма. Умро је усред крвавог пира национализма: двадесетог октобра 1992 - на годишњицу ослобођења Београда, свог родног града. Умро је тамо гдје се и родио, обишавши у међувремену читав свијет.

Често се на њега данас позивају недостојни, они којих би се стидио, као они лажни и самозвани љевичари из издавачке куће “Контраст”, што се из разлога опортунизма и користољубља позивају на “регионалну сарадњу” као политички коректно име за културњачко квазијугословенство и програмски објављују младе хрватске ауторе, а истовремено плагирају хрватске преводе класика двадесетог вијека, потписујући те украдене преводе именом Константин Поповић. Боље је и не замишљати како би им Коча судио.

Улица у којој се родио, надомак Бранковог моста, што се дуго звала Загребачка, данас се зове именом Коче Поповића. Загреб већ дуго нема Београдску улицу, но то не мора да значи да Београд не треба да има Загребачку. Увјерен сам да би и Коча Поповић мислио да Београду треба Загребачка улица. Опет, међутим, кад прођем улицом Коче Поповића, буде ми драго кад видим то име и презиме на уличној табли. Што не значи да се нека друга улица у Београду не треба прозвати Загребачком.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.