ИДЕ ГАС Је л' ти жао Бањалуке?

 Најгласнији сто у локалу чине неки много млади људи, очигледно корпоративно запослени, једна дјевојка прича како се разочарала што је регионални супервизор занемарио њен допринос некаквој кампањи, а похвалио је “Анђелу из Бањалуке”. Тип до ње је очигледно Бањалучанин који живи у Београду па се мало шали, као Бањалучанке су ненормално згодне, мора да се та Анђела допала супервизору. Ова дјевојка која се жалила потврђује то, каже: “Да, тако је, Анђела је прелијепа, али то није разлог да се мој рад занемарује”. Онда започиње монолог из којег се види да ју је све то заиста повриједило. Међутим, бенд мало затим, да ли случајно или не, почиње да свира “Пут путује Латиф-ага” и цијела кафана одједном има паметнија посла од разговора и расправа...

Структура и метрика

Као и често кад крене севдах, ја се сјетим једног чешког музиколога. Није то отац недавно преминулог Кундере, мада се човјек, ето, зове као главни јунак првог Кундериног романа, а уз то и носи тај фамозни иницијал: К. Лудвик К., дакле. Има у Сарајеву, на Мејташу, једна лијепа улица која носи име Лудвика Кубе. Лудвик Куба је познати чешки умјетник, скоро ренесансне ширине интересовања: био је, међу осталим, сликар, писац те етномузиколог. Забиљежено је да је Куба био “невјероватно свестран музичар, оргуљаш, пијаниста, виолиниста, хармонизатор, музички теоретичар (…), сликар, цртач, писац, публициста, предавач и издавач властитих дјела”. Његово интересовање за словенске напјеве довело га је и до Босне и Херцеговине те до севдалинке. Међу бројним реченицама које је Куба исписао о севдалинци издвојићемо једну: “Та пјесма се понекад шири стотинама миља, иде од уста до уста, годинама слободно живи па и вијековима и хиљадама година”. На Кубином трагу, а размишљајући о севдалинци, један аутор из Мркоњић Града (Иван Ловреновић) пише овако: “По настанку севдалинка је пјесма урбане босанске средине, настала у отоманскоме раздобљу у економски и материјално стабилнијем трговачко-занатлијском миљеу. Тај миље доминантно јест био исламско-оријентални и ова пјесма претежно се препознаје као израз муслиманске животне средине и културе. То тумачење, међутим, губи на увјерљивости онда када се етнички апсолутизира. Наиме, у изградњи цјеловите социјалне и културне физиономије већине градова и мањих градских насеља судјеловали су, осим муслиманско-бошњачкога, и други етничко-културни елементи (католичко-хрватски, православно-српски, сефардско-жидовски, ромски...). Тако су судјеловали и у настанку, а поготово у практицирању босанске лирске пјесме. Оријентално-азијски елементи јесу, наравно, продрли у ту пјесму, особито у њезину музичку структуру, на исти начин на који су прожели и све друге видове профане културе неисламских етничких заједница на Балкану и у Босни (лексику, обрт, ношњу, културу становања, становите црте менталитета...). Но, језик, лирска структура, метрика и уопште закони версификације, тип осјећајности, симболика, имагинација, архетипови - сви ти елементи босанске лирске пјесме имају извор у оном културно-традицијском супстрату који лежи у заједничкој, предосманској подлози босанскога и балканско-славенскога пучког насљедства”.

Језик и меморија

Из музиколошке перспективе, мало ко је о севдалинци знао толико као Бањалучанин Владо Милошевић. А о “прекограничности” севдалијског осјећања свијета, Ловреновић наставља:

“Жене у јужној Мађарској још до јучер пјевале су при комушању кукуруза меланколични икавски напјев Везак везла липа Ката точно по мелодији по којој се у босанских муслимана пјева Везла везак Адем када. Ту је сцену, осјетивши ваљда сву њезину документарну зачудност, забиљежио знаменити маџарски редатељ Петер Бацсо у својему филмскоме ремек-дјелу Крунски свједок. А те жене из околице Печуха потомци су оних босанских католика - Хрвата што су из Босне морали бјежати и скрасити се у Угарској још крајем 17. стољећа, након Бечкога рата и пустошења Еугена Савојскога 1697. године. Оне, дакле, пјевају своје пјесме три стотине година након што су им преци отишли из старих босанских завичаја, након што су вјеројатно и језик заборавиле. Та старинска поравна пјесма почива на мелодијској форми и структури, чвршће укоријењеној у културну меморију него и сам језик, и она очевидно не дугује ништа утјецајима оријентално-азијских музичких форми. Али посједује изузетну виталност те је преузела на се безброј каснијих текстова-пјесама, које се пјевају и данас (Заплакала стара мајка Џафер-бегова, У Цазину б'јела кула од три тавана, итд, итд.), те та кајда представља један од заштитних знакова праве севдалинке”.

Крхкост паучине

Занимљиво је овдје вратити се Кундери. Кад његов јунак Јарослав говори о моравским народним пјесмама понекад се може учинити и да говори о севдалинци. Бела Барток је показао и доказао мелодијску сличност свих древних славенских напјева од Словачке до Јадранског мора. Важно мјесто у Бартоковој славенској музичкој републици заузимају и севдалинке. Кроз Јарославов глас Кундера ће нам понудити и тезу која вели да је у славенским народним пјесмама сачувана глазбена структура старогрчке музике, да је у њиховим мелодијама слава Хеладе (како би рекао Едгар Алан По) сачувана до наших дана.

Музика севдалинке заиста јесте лирска паучина између срца и мозга, а крхкост те паучине прожета је суптилном поетском народном генијалношћу. Као и код сваке врхунске умјетности, у севдалинци су у савршен амалгам смијешани локалност и глобалност, партикуларност и универзалност. Мелодије из дубоког зденца (европске) прошлости свирају се на савременим (локалним) инструментима, архајски (архетипски) мотиви уплетени су у приче препуне конкретних (домаћих) топонима и препознатљивих (овдашњих) имена. Кад пјевач пјева о путу Латиф-агином, односно о оном шта он пита “јарана Сулејмана”, то није само оно пословично, “је л' ти жао Бањалуке”, не, детаљи су много прецизнији. Ту су “бањалучки теферичи” “крај Врбаса ашиклуци”, ту су стара бањалучка презимена Ђумишић и Маглајлић. С тим детаљима и с том прецизношћу севдалинка удара у слушаоца као оно пословично бабељевско гвожђе. Мислим на то док гледам како се и ови клинци у кафани препуштају њеној магији. Ако и немају ту свијест у властитом искуству, имају је у цивилизацијском, а то је овдје сасвим довољно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.