ИДЕ ГАС - Двадесет шест година касније

Дакле, идемо овако: Послије четири године бруталног и братоубилачког рата, у балканску државу надалеко познату по својој етничкој и религијској шароликости напокон је дошао мир. Мада је у рату било међународног уплива, највећи дио жртава пао је у својеврсном грађанском рату, у борбама војски и паравојски утемељених углавном на етничком принципу, с тим што су, нажалост, све те разне војске и паравојске убијале, често на врло окрутан начин, цивиле из њима непријатељских етнија. Било је злочина на свим странама, мада не у истом размјеру. Као резултат рата, државно уређење је промијењено. Име земље је остало исто, али њена унутрашња структура се драстично промијенила. Тим промјенама је најнезадовољнија била најбројнија етничка група, док је друга по бројности група била најзадовољнија. Она је, наиме, добила свој ентитет, територијом једва нешто мањи од територије ентитета у којем је доминирала најбројнија етничка група. 

У двадесет и шест година мира, земља је у највећој мјери обновљена. И не само то, драматичан напредак науке учинио је да нове генерације уживају у техничким достигнућима каква су генерацији њихових родитеља била незамислива. Није, међутим, све било идилично. Због незапослености и жеље за бољим животом, велики број људи је одлазио на Запад, нарочито у Њемачку, Аустрију и Швајцарску. Исто тако, успркос промјени државног уређења, етничке трзавице нису престале. У политичкој елити друге по бројности етничке групе све је јача била жеља за већом самосталношћу.

Један мушкарац и једна жена

Двадесет шест година послије краја рата, владајућу партију у ентитету у којем је већински живјела друга по бројности етничка група преводили су један мушкарац и једна жена. Они су већ неко вријеме излазили у јавност са ставовима да централни органи власти заправо праве штету њиховом ентитету и да би се њихов ентитет боље развијао самостално. Углавном су наступали опрезно, не заступајући на потпуно отворен начин класичну политичку сецесију, али инсистирајући на појмовима самосталности, суверенитета и слично. Знали су, међутим, да говоре и о потреби да ентитет добије своју столицу у Уједињеним нацијама.

Овакви иступи уносили су немир у припаднике најбројније етније, нарочито оних који су живјели на територији ентитета којим је доминирала друга по бројности етнија на нивоу цијеле државе. Иако су на папиру имали статус конститутивног народа, сјећања на злочине су била још увијек жива. Нарочит симболички и не само симболички значај имало је сјећање на највећи злочин у цијелом рату, злочин који су припадници другог најбројнијег народа направили над припадницима најбројнијег, али на територији која је послије рата припала територији ентитета којим је доминирала друга по бројности етнија. Као симбол тог злочина успоставио се бијели цвијет.

Да ли се историја заиста понавља

Драги читалац и драга читатељка су, рачунам, већ најмање десет пута рекли: Шта је овом Баздуљу? Шта ће му овај глупи ребус о савременој Босни и Херцеговини? Каква је то будалаштина о тобожњем квизу? Па ако је хтио квиз, морао је направили макар мало теже питање, а не ову толико провидну глупост. Од прве реченице је све свакако јасно, а свака идућа само потврђује тај први утисак.

Ја ипак питам: Који је ваш одговор? Која је ово историјска ситуација? Кажете: Савремена Босна и Херцеговина? Односно Босна и Херцеговина 2021. године? Гријешите. Нисам мислио на Босну и Херцеговину 2021. Мислио сам на Југославију 1971.

Вратите се на почетак, тек да видите како се све уклапа. Четворогодишњи рат није 1991 – 1995, него 1941 – 1945. Старо стање није Република БиХ, а ново дејтонска БиХ, него је старо стање Краљевина Југославија, а ново Федерална Република Југославија. Незадовољни најбројнији народ нису Бошњаци, него Срби, задовољни други по бројности народ који је добио ентитет (тј. републику) нису Срби, него Хрвати.

Научног напретка је било и тада, као и сада, као и гастарбајтера. Незадовољство ентитета својим положајем није незадовољство Републике Српске, него Социјалистичке Републике Хрватске. Жена и мушкарац на челу владајуће партије међу другом по бројности етнијом нису Жељка Цвијановић и Милорад Додик, него Савка Дапчевић-Кучар и Мика Трипало. Формално конститутиван народ кога узнемирују најаве тражења самосталности нису Бошњаци у Републици Српској, него Срби у Социјалистичкој Републици Хрватској. Локација највећег злочина, злочина чији је симбол постао бијели цвијет није Сребреница, него је Јасеновац.

Како је то могуће? Како се десило да прича о МАСПОК-у илити "хрватском прољећу" може толико подсјећати на савремени босанскохерцеговачки тренутак? Да ли се историја заиста понавља, штоно кажу, први пут као трагедија, други пут као фарса?

Да се разумијемо, наравно да неке сличности постоје, али у овој конкретној причици с почетка кључна ствар је селекција информација. Све сличности којих сам се могао сјетити сам искористио, а све разлике сам прешутио. А опет, да нема толико сличности, цијела "игра" би била незамислива. 

А има ли прича неку поуку? Покушајмо овако. Ако је неко данас у Босни и Херцеговини, макар у теорији, онолико моћан колико је у Југославији био Јосип Броз Тито, онда је то једино Високи представник. 1971. године се Јосип Броз Тито обрачунао са лидерима "хрватског прољећа", Савком Дапчевић-Кучар и Миком Трипалом. Јавност у Сарајеву већ дуго позива Високог представника да санкционише Милорада Додика и Жељку Цвијановић због њихових иступа и изјава. Та ствар је потпуно нереална, али у контексту ове аналогије можемо да видимо да таква реакција не постиже нужно дугорочну корист. 1971. године нису постојале глобалне геополитичке околности да се тежње Савке Дапчевић-Кучар и Мика Трипала остваре. Међутим, двије деценије касније те околности су се десиле.

Стабилност Босне и Херцеговине данас пре свега осигурава глобални консензус актуелног светског поретка. Ако се тај поредак уруши, те гаранције више нема. И стабилност Југославије је осигуравао ондашњи светски поредак, па се тај поредак урушио. Коме је стало до стабилности Босне и Херцеговине, морао би имати свест да је немогуће игнорисати ставове легитимно изабране српске политичке елите. Нису ти ставови ограничени на изјаве Милорада Додика и Жељке Цвијановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.