Дневник из града П.

Важи то колико за глобалну или националну рецепцију неке књиге, толико и за искуство сваке књиге са сваким појединачним читаоцем. Има већ неколико година - три, четири или пет - откад сам на загребачком Сајму књига купио „Дневник из града П.” Ненада Поповића. Жанровски је то књига какву волим: књига записа, необавезних есеја, цртица како се то каже, али, ето, вративши се кући завршила је у углу неке полице па сам је практично заборавио. И онда, почетком августа, спремајући се за одлазак на  море - такође у град П. мада не П. из Поповићевог наслова, али опет оба П. припадају некадашњој тршћанској „Зони Б” - и копајући по књигама тражећи шта да понесем, наиђем на „Дневник из града П.” и помислим како сам, ето, књигу из Загреба донио на исток, а судбина ће јој бити да је читам западно од Загреба. 

КОШАРКА СА ШАНКА 

Прве ноћи у граду П. гледао сам полуфинале олимпијског кошаркашког турнира, ону како се испоставило легендарну утакмицу између Србије и САД. Гледао сам утакмицу са шанка у хотелском бару, гледао и уживао. Стара је истина да је кошарка спорт у којем аутсајдери најрјеђе побјеђују. Што је мање поена, објективно слабији има веће шансе. Отуд су најчешћа изненађења у фудбалу, нешто их мање има у хокеју, још мање у ватерполу, у рукомету једва да их буде, а у кошарци се десе с мијене на уштап. Објективно слабији тим, објективно онолико слабији колико је Србија ипак слабија од САД, добиће можда једну од десет утакмица против објективно јачег противника, онолико јачег колико је овај тим САД ипак јачи од овог тима Србије. Е сада, тајна је у томе кад одиграш ту своју једну од десет, а Србија ју је одиграла те вечери, упркос поразу на крају. Није ово тип текста  у коме ће се писати о судијским грешкама и превидима у игри Србије у посљедњим минутима, само ћу рећи да је разлога за понос упркос поразу било сасвим довољно и да је утакмица с разлогом била тема бројних текстова, расправа и анализа. Непун дан и по касније, у бизарном термину матинеје, на распореду је била утакмица за треће мјесто против свјетских првака Нијемаца, дужника овој екипи из прошлогодишњег филипинског финала и важно је било ипак освојити медаљу па је медаља суверено и освојена. 

СЛАВЉЕ ПОРЕД ШАНКА 

Финале је било у вечерњем термину, а додјела медаља, наравно, послије финала. Репрезентативци Србије имали су, дакле, неких седам-осам-девет сати слободног времена па су одлучили мало да се окријепе, поједу нешто, а можда и попију понеку, турнир је свакако завршен, и то успјешно, ред је да се прослави. И, наравно, како је то већ правило у нашим бизарним дигиталним временима, оно што се није снимило и не шерује се на друштвеним мрежама, није се ни десило. Није нужно да шеровање обаве само учесници, неки свједок са стране у том смислу сасвим згодно дође. И сада, добро, све оно што је снимљено дешава се мање-више свакодневно у десетинама угоститељских објеката широм Србије и у околини: алкохол се точи у потоцима, задужено лице с микрофоном пјева, а у пјесми му се придружују раздрагани пијанци. Само што овдје нисмо имали обичне пијанце, него неке од најбољих кошаркаша на свијету. Е сада, реакције су биле двојаке, како то обично и бива. Убједљиво највећи дио навијача Србије био је одушевљен. Видјети своје идоле како се веселе на исти начин на који се весели и највећи дио њихове публике, то је очито људима пријало. Нису то, дакле, неки блазирани елитисти као, уосталом, ни манијаци „здравог живота” који ни у лудилу не би пробали алкохол и цигарету. Знају момци од чега живе и нарочито да њихова фреквенција журки и опуштања није ни близу оној какву има обичан свијет, али кад се забављају онда се, брате, забављају. А и музика коју слушају и у којој уживају је углавном управо она музика коју слуша и у којој ужива највећи дио њихове публике. 

НЕЗАДОВОЉНИЦИ ИСПОД ШАНКА

Врхунац уживања највећег броја навијача десио се увече, кад су играчи Србије, још увијек видно под утицајем етилног алкохола, дошли да приме медаље. Али баш у том моменту креће, наравно, троловање мале, али одабране гомилице „уобичајених осумњичених”. Њима је тај бескрајно симпатичан моменат био „бламажа”, а нарочито их је заболио избор пјесама које кошаркаше бацају у дерт. Никола Јокић је с видним уживањем пјевао пјесму „Проклета је Америка”, а ови несрећници су то прогласили незахвалношћу према земљи у којој зарађује милионе?! Али то је још било и бенигно у односу на коментаре на пјевање Бајине пјесме „Кад сам био мали”. Ту је постојала она бесмртна потреба и тенденција „нивелације свега и свачега” па нема ко од „уобичајених осумњичених” није направио аналогију са моментима славља хрватских фудбалских репрезентативаца и њиховог пјевања углас са Марком Перковићем Томпсоном. Тај милион пута већ виђени маневар ме је поново изнервирао, али нисам имао једноставну вербалну формулу којом би маневар описао. И ту ми у помоћ стиже књига „Дневник из града П.” и један есеј из ње под насловом „Разговор с финим господином”. 

Онако, скоро успут, кад хоће лапидарно да опише зашто његов саговорник заслужује поштовање, Поповић вели: „Не каже усташе и четници, ту неподношљиву фразу будала и незналица. Већ само усташе, дакле зна што говори”. Јер не можеш баш да изједначиш службени и официјелни дочек спортиста са приватном забавом, као што не можеш ни да изједначиш пјесме у којима се експлицитно слави клање са пјесмама које описују атмосферу у друштву након што се то клање десило па скупа живе потомци џелата и потомци жртава. У завичају Јокићеве супруге више не псују међусобно попа и фратра зато што оних којима се поп псује више нема. 

Међусобно псовање се преселило у дигитални свијет интернета зато јер у њему, давним ријечима Пола Вирилија, нема географије, односно ако је и има, више је симболична па потомци Срба из Глине или Војнића могу барем кроз пјесму да се сјете предака и предачког завичаја. Није то уосталом феномен везан искључиво за српске и хрватске односе. И у граду П. о којем пише Поповић и у граду П. из кога ово пишем ја, прије неких осам-девет деценија, било је много више Италијана него што их има данас. Уз једну ипак олакшавајућу околност: језик није заједнички па ни псовање није толико свакодневно једноставно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.