ИДЕ ГАС - Бранити истину

Хајде да се Шћеповићем позабавимо по неком реду. Кад он мене назива плесним партнером Петера Хандкеа и Милорада Додика, он, претпостављам, алудира на један видео-снимак који је, како се то каже, постао виралан, а на којем Емир Кустурица, Петер Хандке и ја скупа пјевамо пјесму “Романија” коју изводи Халид Бешлић. У тој полуреченици су најмање три лажи. Најприје, ту нигдје нема Милорада Додика. Затим, свести Петера Хандкеа на “негатора сребреничког геноцида” је гнусна лаж.

Хандкеов издавач “Зуркамп” је уз сагласност писца то одавно аргументовано демантовао: “Петер Хандке није ни порицао, нити оправдавао геноцид и ратне злочине у југословенским ратовима. Он је непрекидно наглашавао сљедеће: Никада нисам порицао, умањивао или замагљивао, нити једном ријечју било који масакр који се догодио током рата у Југославији од 1991. до 1995. године (Хандке 2018. г, 1.013), а 2019. године је поновио: Наравно, геноцид је произвео бескрајну патњу, коју никада нисам порицао, патњу која се не може ничим ублажити. Жалим због својих примједби, оне је требало да имају потпуно други смисао.”

Перспективе

Хандкеова упитаност се није односила на злочине саме по себи, већ на начин како се о тим злочинима извјештавало. Критички се осврнуо на однос медија према овим темама и покушао да пружи историјску перспективу, као и да скрене пажњу да медији морају ове теме да сагледају и из југословенске и српске перспективе. Петер Хандке није негирао геноцид у Сребреници. Његов први осврт на овај ратни злочин може се видјети у тексту 'Правда за Србију'. У овом тексту Хандке три пута каже 'претпостављени' злочин, али он овај текст пише средином јула 1996. године. Често му се замјера и то да и када је износио осуду догађаја у Сребреници, никада није користио термин геноцид. Међутим, терминологија коју он користи односи се на правну ситуацију у том тренутку. Већ 2006. године Хандке користи израз 'сребренички геноцид'. Поред тога, замјера му се и да је геноцид у Сребреници оправдавао тако што га је називао актом освете. Хандке јесте написао да је геноцид у Сребреници био 'неопростиви чин освете', али и 'вјечна срамота за одговорне босанске Србе.” Сам Шћеповић живи, међутим, у држави гдје најмање пола популације “негира сребренички геноцид”, а немају Нобелову награду, тако да би било пожељније да се у том контексту бави њима. Много важнија од наведене двије је ипак трећа, а хронолошки прва, лаж, она која мене описује као “бранитеља српских злочина”.

Пријатељ адвокат ме одавно савјетује да овакве људе тужим и одерем их за паре. А мене мрзи да се вуцарам по судницама. Можда бих ипак требао. Јер баш ме занима како би Шћеповић аргументовао свој опис мене као “бранитеља српских злочина”. Гдје сам ја то бранио српске (или било чије друге) злочине? Како сам их бранио? Када сам их бранио? Да имају једну једину реченицу да је цитирају, ваљда би је цитирали.

За разлику од Шћеповића који баљезга по опскурним милогорским порталима, ја сам о српским злочинима (попут отмице житеља Сјеверина) писао у београдском дневном листу “Политика” (види текст “Живот и смрт Медредина Хоџића”, у “Политици” од 27. октобра 2016). Чак и хронологија чије дијелове Шћеповић цитира није изворно објављена на порталу “Пешчаник”, него у недјељнику “Време”, али свакако су и један и други београдски медији. Нема, дакле, мојих текстова у којима се бране српски злочини. Оно што, међутим, постоји су моји текстови који потенцирају злочине над Србима и у којима се ти злочини осуђују. Такве текстове сам углавном објављивао у Сарајеву.

Јер довољно је указивати и на злочине против Срба па да те прогласе “бранитељем српских злочина”. Радио сам у “Ослобођењу” и јако добро знам за причу о новинару овог листа, дописнику из Зворника Кјашифу Смајловићу, кога су убиле српске (пара)војне снаге. Али знам такође и причу о Јадранку Божиновићу, новинару локаног радија из Завидовића, кога су убиле бошњачке (пара)војне снаге. Радио сам у “Данима” и јако добро знам за причу о скоро невјероватно талентованом писцу и умјетнику Кариму Заимовићу, који је убијен у српском гранатирању Сарајева. Али знам такође и причу о Слободану Самарџићу, популарном гитаристи, кантаутору и композитору, кога су у Сарајеву, на правди Бога, по свједочењима убили “муслимански војници”.

Престројавање

Готово читав рат у БиХ ја сам провео на мање од десет километара ваздушне линије од фронта и гелери граната Војске Републике Српске су ме најмање два пута промашили за само неколико центиметара. Али сам исто тако послије рата упознао људе, цивиле, из Добоја, примјера ради, које су за неколико центиметара промашили гелери граната Армије РБиХ.

И онда је мени нашао о рату и брањењу злочина поповати некакав Шћеповић који о свему томе зна колико и пословична Марица о још пословичнијој оној ствари. А ако говоримо о рату у Босни и Херцеговини, он би само о једном његовом аспекту требао и морао знати нешто више. Као поносни и прононсирани црногорски патриота милогорског типа, морао би знати нешто о депортацијама Бошњака из Црне Горе у сигурну смрт. Углавном су то биле избјеглице из источне Босне и Херцеговине, мада је међу њима било и црногорских држављана. По логици “командне одговорности” и онога што су у Хашком трибуналу звали “удруженим злочиначким подухватом” тешко је избјећи закључак да у том злодјелу нема одговорности Монт Евереста Шћеповићевог ректалног алпинизма познатијег као Мило Ђукановић.

Слободан Милошевић је умро као оптуженик за ратне злочине. По изворима из Хага, и Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић су у тренутку смрти били под истрагом. Мило Ђукановић се очито на вријеме престројио, али то не значи да нема људи који памте и спремни су да бране истину, упркос свим етикетама. 

+++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.