И Србе су убијали, зар не?

Хистерија у сарајевским медијима за нас је била очекивана и знали смо већ када смо припремали текст каква ће бити реакција. Па иста као и све досадашње када је ријеч о било ком Бошњаку који се доводи у везу са ратним злочинима. И тако од Ћеле, преко Насера, до Делића или Дудаковића.

Виктимизација

Годинама стручњаци упозоравају да Бошњаци оваквим ставовима траже основ за виктимизацију кроз увећавање жртава и представљање цијеле нације као жртве, што је познато као начин негативне самоидентификације. A та негативна самоидентификација значи да се они не идентификују по својим вриједностима, него по наводном злу другога и доказивању да су једине жртве тог другог и да су зато бољи од њега.

Отуда и моћна америчка администрација шест-седам година није успјела да "наговори" БиХ да са Србијом и Хрватском потпише споразум о процесуирању ратних злочина.

БиХ је одбијала потписивање тог споразума уз оправдање да оптуженима треба да се суди у земљи у којој је почињен злочин, док су Србија и Хрватска, а касније и Црна Гора потписале споразум по којем се починиоцима ратних злочина суди у земљи у којој су ухапшени или у којој имају држављанство или пребивалиште. Иако је то био једини начин да се суђење за ратне злочине убрза, јер устави не дозвољавају изручење држављана, БиХ којој је наводно највише до тога стало радила је све да их успори.

Протокол о сарадњи у прогону починилаца кривичних дјела ратних злочина са БиХ коначно је потписан тек прошле седмице, али његови детаљи остали су тајна. Као што је неизвјесно да ли ће Протокол бити примјењив у пракси, с обзиром на јасне ставове свих бошњачких партија, интелектуалаца и медија да су Бошњаци "жртве" и да као такви нису могли да почине злочине?!

Политичко, медијско и интелектуално Сарајево годинама је одбијало да сарађује о овом питању у покушају да спријечи правду и тужилаштва у региону да воде истраге ратних злочина почињених у БиХ. Истовремено оптужнице за ратне злочине почињене у БиХ у складу са нормама међународног права подизала су тужилаштва Норвешке, Данске, СAД.... и наравно изрицала пресуде.

Овакав приступ и досљедна несарадња био је једини начин да се задржи монопол Тужилаштва и Суда БиХ на суђења за ратне злочине, јер само на тај начин било је и јесте могуће да се одржи лажна слика о жртвама и злочинцима, херојима и агресорима, добрим и лошим момцима. Само тако истраге о злочинима против Срба могле су да трају годинама (до смрти починилаца и свједока), као и да се, када се и десе, дефинишу као појединачна и никако као командна одговорност.

Поред инсистирања на потписивању споразума о сарадњи тужилаштава, грдне паре америчка администрација дала је за пројекат "суочавање за злочином почињеним у име властитог народа", као предуслову помирења у региону.

У том пројекту едуковани су како људи из правосуђа, тако и новинари и невладин сектор. У новинарском каравану из БиХ који је у овом програму отпутовао прије пет-шест година прво за Београд па Загреб био је и потписник ових редова. Већ на том путовању јасно је било да се пројекат "суочавања" најбоље примио у Београду у којем је највећи број невладиних организација врло "систематизовано" радио на њему.

У Загребу питањима "злочина почињеним у име властитог народа" бавила се стидљиво једна једина НВО - Хрватски хелсиншки одбор. Колико искрено најбоље говори слика из њихове канцеларије: на свим рачунарима у ХХО излијепљене су "побједничке" фотографије акције "Олуја" у којој је убијено 1.943 Срба, од чега 1.199 цивила, међу којима 523 жене и 12 дјеце. Протјерано је око 220.000 Срба.

Суочавање са Ћелом

Aли да се вратимо "каравану и "суочавању". Како су на пут на којем је требало да се едукују о питању "суочавања са злочином почињеним у име властитог народа" ишли новинари из РС, Сарајева и Мостара већ у овом покушају јасно је било да од те приче нема ништа.

Новинарка "Дана", која је у каравану требало да представља наводно "либералан" сарајевски магазин, срушила је персонификујући сарајевски дух све митове о помирењу и причу заковала на почетку. Шокиран је остао и министар у Влади Србије Расим Љајић, којег је суочавајући се са њим најпримитивније напала због расписивања потјернице за криминалцем и ратним злочинцем Исметом Бајрамовићем Ћелом.

Са истим жаром "суочила" се и са колегама на ТВ Б92. Новинари у то вријеме најлибералније српске ТВ станице, изазвани нису могли да не одбрусе:

- Србија је изручила цијели војни, политички и полицијски врх у Хаг и ви нам сада држите предавања. A с чим сте се ви суочили. Како вас није срамота, ви не да браните злочине, ви браните и криминалце?

"Суочавање" се тако на исти начин и по истом шаблону наставило до данас.

Криминалац и злочинац Насер Орић прошао је у сарајевским медијима пут од "хероја" до "Босанског Ромеа", пријератне и ратне бандите и злочинце Ћелу и Цацу Сарајево је испратило на "ахирет" као што је својевремено дочекивало Јосипа Броза, а Дивјака и Ганића дочекало послије пуштања из притвора у Лондону и Бечу као свете мученике. Дегутантно, патетично, јадно, одвратно, у најмању руку.

Aли нису само они који су у рату писали о Јукиним плавим очима и меком Ћелином срцу, одговорни за амнестирање злочина и вријеђање жртава другог и другачијег.

Најодговорнији су ипак сарајевски интелектуалци који су морали бити пионири става, принципа, анализе и моралне поставке ствари. Насупрот томе, постали су саучесници и прва линија одбране злочина (уз све поштовање ријетких чије изјаве и мишљења немају пролаз у сарајевским медијима).

- Стидим се поступака државе БиХ према херојима отпора фашистичкој агресији..... Ово је нови акт савијања леђа и скидања гаћа пред страним инструкторима претварања жртава у кривце.... Позивам патриоте БиХ на масовне демонстрације! - коментар је Градимира Гојера на текст о истрази против Дудаковића и 21 официра.

Покушавам да замислим барем једног српског интелектуалца који би дао овакву изјаву послије хапшења, 'ајде нећемо Младића, али рецимо генерала Крстића. И не могу!

Покушавам да замислим реакцију Наташе Кандић на став Гојера. И нема шансе! Знам да неће бити доступна, као што знам да би се, да је нешто слично рекао 'ајде рецимо не Ћосић, али Екмечић, не само огласила, него против њега поднијела истога дана кривичну пријаву! Па логично, јер она је плаћена да се "суочи" са злочином само једних.

Aко је заиста, а јесте, суочавање са злочином и кажњавање одговорних за злочин предуслов помирења и сарадње, па и опстанка сваке државе, а посебно овакве каква је БиХ, јасно је одавно ко државу руши. Наравно, они који је наводно најснажније бране покушавајући да задрже ексклузивитет и на државу и на истину и на правду и на медијску слободу и на историју и на чињенице и на мишљење и на патњу и на ....... све и свашта и у сваком погледу.

Најбољу дијагнозу реалног стања ствари можда је још прије осам година дао Зоран Ђинђић у посљедњем ТВ интервјуу прије него што су га пред Владом Србије стријељали управо Ћелини и Насерови српски јарани:

- Потребно је да сви буду фер и да међународна заједница има исто мерило за све. A не ако се у Београду мало покрене нека тема одмах је то национализам, ако је на другој страни десет пута оштрија иста та тема онда је то разумљиво, онда су то ране из прошлости, онда се ту траже оправдања. И мислим да је тренутак да отворимо карте и да заједно са тим демократским светом кажемо хајде да видимо ко је где, ко какве има интересе и идеје и захтеве и да то решимо на начин који ће задовољити интересе свих или који ће у подједнакој мери тражити жртве од свих. Aко је неко задовољан, а ови други нису, онда то није ни компромис и не може да буде трајно решење.

A они који наводно траже компромис и трајно рјешење на Балкану, давно су морали да признају да су и Србе убијали, зар не? То је била лекција прва.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.