И Бог је прво себи направио браду!

Зоран Ђинђић ту изјаву модификовао је овако: “Не питај шта твоја земља може да уради за тебе, питај шта ти можеш да урадиш за себе”?

Бројни примјери свједоче да су многи ту изјаву протумачили погрешно, буквално или онако како им је одговарала, па су умјесто за земљу, државу, заједницу, народ... (који их плаћа) одлучили да раде за себе, али на рачун државе.

Врло важне особе

Примјера је много, али један баш занимљив текст ових дана објавиле су новине. Чак 31 функционер у БиХ има право на физичку заштиту и полицијску пратњу, за шта се годишње троши више од четири милиона марака.

Поређења ради у Хрватској полиција штити и чува пет функционера. У Србији је двадесетак штићених личности, а једна од њих је и новинарка Бранкица Станковић (с разлогом). У Црној Гори десет функционера има полицијску заштиту, а у Њемачкој њих 30.

Док су под заштитом полиције у сусједној Хрватској предсједник, премијер, предсједник парламента и предсједници Уставног и Врховног суда, код нас је списак VIP (у преводу: Врло важне особе) личности под заштитом полиције пет пута дужи.

Логично, полиција штити чланове Предсједништва, премијере и предсједнике парламената на свим нивоима власти. Али нелогично под полицијском заштитом је и свих девет министара у Савјету министара, замјеници предсједника оба дома Парламента БиХ, потпредсједници ФБиХ, министри у владама ФБиХ и РС. У Влади ФБиХ чак је пет VIP штићених министара које даноноћно чува и прати полиција. Од кога тешко је наћи разумно објашњење.

Чланове Предсједништва даноноћно чувају по три полицајца, а на путовањима шест. Чувају их и једну годину по истеку мандата. Министре Савјета министара чува по један полицајац. Они “важнији” имају полицијске кућице пред зградама и кућама у којим станују. 

И док полиција чува главног тужиоца и предсједника Суда БиХ, директор SIPA Горан Зубац нема полицијску пратњу, нити полицијску кућицу испред стана. Да ли због процјене да онај који хапси криминалце није угрожен или због тога што Зубац неће да је VIP, или је храбар и обучен да се сам, у случају напада, одбрани, зна само он. Или му није до престижа, јер као искусан полицајац зна и види да је полицијска кућица испред стана овдје углавном ствар престижа, а не безбједносне процјене и потребе. Кажу да тако врло важним особама, када постају “неважне”, најтеже пада њено уклањање. Толико им прирасте за срце.

Али ствари се могу посматрати и из другог, позитивног угла. Када је ријеч о броју врло важних особа, јасно је да смо у самом врху ЕУ. Уколико се тај број посматра у омјеру са бројем становника, онда је математика још више на нашој страни. Тако док Њемачка на 82 милиона становника има 30 VIP личности, БиХ на мање од четири милиона има 31 врло важну особу.

А те врло важне личности имају много обавеза, због чега су веома активне. Због тога морају много да путују. И они, али и парламентарци, који, додуше, нису врло важне личности. Као што и приличи важним особама, оне на путовања иду бизнис класом и на аеродромима закупљују VIP салоне. Јер, веома важне личности не могу путовати са обичним смртницима и мијешати се са свјетином по аеродромима. Истина, нисам путовала бизнис класом, али кажу да тамо оскудни авионски оброк стаје цијелих 500 КМ. Закуп VIP салона на аеродрому је око 200 евра по сату.

Једна истинита анегдота каже да су прошле године бх. парламентарци ишли у Швајцарску на неки скуп, а са њима су путовали тадашњи шеф Канцеларије ЕУ у БиХ Питер Соренсен, амбасадори Швајцарске и Француске и директор Рајфајзен банке у Сарајеву. Полетјели су из Сарајева, а пресједали у Бечу. И док су парламентарци (иако нису ни VIP) завршили у бизнис класи авиона, ситна европска боранија са Соренсеном на челу до Швајцарске је стигла економском класом. Да човјек и разумије да је бизнис класа потребна на прекоокеанским дугим летовима, посебно, ако их по доласку чека неки важан састанак, али за два сата лета то ипак није потреба него раскалашност. Али што не би кад држава части.

А када је о путовањима ријеч, веома важан “статусни” симбол су и дипломатски пасоши. Са промјеном Савјета министра дошло је до праве помаме за њиховим хитним издавањем, а посебну фрку је ових дана направио нови предсједавајући Савјета министара Денис Звиздић, који је намјерио да у Вашингтон (путује на састанак у ММФ) води и супругу, са дипломатским пасошем, него како?

Државни апарат

Али има у свему овоме и неправде. Јер док су у фокусу јавности искључиво врло важне личности (по природи посла), на армију безимених чиновника који уживају идентичне привилегије и трају без обзира на то ко је власт, а ко опозиција, готово нико не обраћа пажњу. Ту армију чине шефови кабинета, савјетници, помоћници, секретари, секретарице, шефови протокола...

Тако у Парламенту БиХ има чак 16 секретара комисија у оба дома, а имају статус помоћника министара. Плате су им цирка 3.000 КМ, а тешко се може пронаћи држава коју до сада нису посјетили. За њих важи да им је намјештење боље него да раде у “Унис турсу”.

Комисије у Парламенту у просјеку имају сједнице свака два мјесеца па није тешко претпоставили колико посла има 16 секретара. Зато их у Парламенту слабо и виђају.

Да смо поново у самом врху европског просјека свједочи податак да, рецимо, парламент Словеније има 32 скупштинска одбора или комисије за које послове секретара обављају само четири особе.

Бадава је посљедњи ревизорски извјештај о раду Парламента БиХ објављен за 2013. годину и овај као и сваки претходни (као што ће и сваки будући) упозорио на енормне трошкове и превелики број запослених.

Према том извјештају, у Парламенту је било запослено 219 људи, од чега су посланици и делегати 50, а државних службеника је 155. Само на плате потрошено је 10 милиона КМ, а на накнаде (смјештај, превоз, одлазак породици, телефони, награде, паушали) два милиона. Од тога највећи дио се односи за рад у комисијама који се исплаћује мјесечно. Иако су ревизори упозорили да је потребно преиспитати оправданост такве одлуке и исплате ускладити са мјерљивим резултатима рада, то се није догодило до данас. Јер, препоруке ревизора нема ко да чита.

Те године ревизори су написали и да су путници из Парламента на путовања по свијету потрошили око 700.000. Захваљујући закупима VIP салона и бизнис класи, највише новца су спискали на превоз - око 300.000. За хотеле са (нај)више звјездица, како и приличи VIP, остало им је 230.000, а за дневнице (да се нађе за шопинг) око 200.000 КМ.

У детаље о оправданости присуства највећем броју семинара, скупова и дестинација, које су обишли, ревизори нису улазили. 

Додуше јесу поново тражили да се дефинише оправданост и начин исплате појединих трошкова, као и да се коначно уведе евиденција да ли чиновници у Парламенту БиХ долазе на посао и колико тамо времена проводе, али ни то изгледа нико није прочитао.

Ко каже да пара нема?

Колико су плаћени чиновници у парламентима земаља ЕУ, колико путују, како и гдје тешко је истражити, али је лако сазнати да су плате посланика у земљама ЕУ само два пута веће од просјечне плате грађана њихове државе. Зато су плате наших посланика шест до осам пута веће од просјечне плате грађана, а плате чиновника у парламенту од четири до пет пута.

Иако је било приједлога да се плате у државним институцијама сведу на максимално три просјечне плате у БиХ, тај приједлог очекивано није наишао на подршку. Ко је луд да сијече грану на којој сједи?

Али високе плате нису једина привилегија због које се води беспоштедна борба за власт и посао у институцијама.

У 2013. години само за трошкове превоза запослених у Парламентарној скупштини БиХ потрошено је око 210.000 КМ. И те, као и свих ових година, најбоље плаћени били су секретари Представничког и Дома народа, савјетници, али и већ поменути секретари одбора и комисија. Тако су секретари домова имали основну плату од 3.092,10 КМ, накнаде за одвојен живот, плаћене посјете породици, плаћен смјештај, мобилне телефоне, трошкове репрезентације...

Нешто мање плате имали су шефови кабинета и савјетници чланова Колегијума Парламентарне скупштине БиХ. Њихова основна плата била је 2.140,60 КМ уз све већ побројане привилегије. 

Али ни ту није крај. Велики број запослених су чланови управних и надзорних одбора и разних комисија, што се такође плаћа.

Тако, рецимо, чланови Управног одбора Завода за извршење кривичних санкција мјесечно примају једну новинарску плату - 800 КМ. Непотребно је рећи да је то џепарац, с обзиром на то да УО чине добро плаћени државни чиновници.

Једно од најплаћенијих додатних послова годинама је оно у УО Управе за индиректно опорезивања. Тако за рад у УО УИО Шефика Хафизовић мјесечно добија 3.200 КМ. Шефика је иначе вјечита савјетница за финансије, европске интеграције и односе са међународним институцијама. Некадашња замјеница министра финансија, савјетовањем се бави још од мандата федералног премијера Ахмета Хаџипашића. Потом је дијелила савјете Мустафи Мујезиновићу, а од 1998. до 2001. била је помоћница министра за фискалну политику.

Иако су у њеном мандату откривене милионске царинске преваре, то је није ни окрзнуло. Из времена доминистровања остала је позната и по исплати новца лажном тајном свједоку у случају убиства Јозе Леутара.

Код именовања имала је подршку СДА и Странке за БиХ, како јој је у датом тренутку која странка затребала.

Као експерт Владе ФБиХ у УО Шефика, али и експерти Савјета министара (Исмет Суљендић) и Владе РС (Владимир Трифковић, запослен у Министарству пољопривреде), годишње зараде 38.400 КМ. Дакле, мјесечни џепарац “експерата” износи четири просјечне плате у РС или 11 пензија.

Иако је још 2010. Главна служба за ревизију позвала да се испитају накнаде и због тога дала УИО мишљење с резервом, ништа се није промијенило ни у 2014. 

И да приводим крају. Ко каже да пара нема?! Има пара, али има и термита. Само у прошлој години расходи за бруто плате и трошкове запослених износили су 68 одсто укупног буџета БиХ.

Да ли су грађани осјетили бољитак с обзиром на то колику армију чиновника плаћају? Нису. Који су конкретни ефекти њихове потрошње 68 одсто буџета? Неосјетни. И тако даље и тако редом...

Али девиза армије већине државних чиновника и није опште добро и јавни интерес, него “моје добро и мој интерес”. Емпатија према заједници и одговорност према њеном бољитку су прича за наивне и неспособне будале које се нису снашле. Или су у погрешној земљи и у погрешно вријеме слиједиле поруку: “Не питај шта твоја земља може да уради за тебе, питај шта ти можеш да урадиш за њу”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.