Хероји и злочинци су реалност у БиХ

 Чини ми се да ништа мање нису предмет страховања и узнемирености у осталим дијеловима земље, само што се тамо негдје о њима говори на сасвим другачији начин. Е тај другачији начин размишљања о истим питањима и проблемима чини ми се да представља кључни проблем за БиХ и њену будућност.

Хапшење Јована Дивјака 

У петак, 4. 3. у Бечу је ухапшен сарајевски генерал Јован Дивјак. Та вијест је као бомба одјекнула градом, али и државом. Пар дана касније генерал је пуштен из притвора да се брани са слободе. Наравно, подијељена су и мишљења и емоције у вези са хапшењем и пуштањем генерала Дивјака. Сасвим је разумљиво и за очекивати различит приступ овом догађају. Цијела земља је подијељена и за вријеме претходног рата за једне је Дивјак био херој, а за друге или треће злочинац. За једне је Aнте Готовина херој без преседана, а за друге синоним за зло и убијање. Манојло Миловановић је симбол одбране РС, док је у Федерацији само злочинац и ништа више. Не може се зато данас очекивати да Бањалука плаче и хода Господском улицом са транспарентима саосјећања према Дивјаку. Не може се очекивати нити да подржи издвајање новца из државног буџета за његово ослобађање, колико год једна страна сматрала то најисправнијом одлуком. Највишим моралним чином чак! Или поузданом провјером патриотских осјећања! И не треба много памети да би се схватило зашто је то тако и зашто ће тако бити док и посљедња особа која је под сумњом за злочине у претходном рату не буде изведена пред лице правде, па макар већ сутра свима њима била доказана невиност.

Међутим, треба пуно добре воље за разумијевање ових различитих погледа о хапшењима хероја-злочинаца. Добра воља је иначе кључ опстанка ове земље. Но, способност за разумијевање других и њихових емоција је управо оно што недостаје. Нажалост, зато је говор мржње данас најмоћније оружје које је успјешно замијенило оно право оружје. Брине, много брине све добронамјерне грађане ове земље што добре воље нема не међу политичарима, који су, у ствари, преузели улогу генерала, него међу интелектуалцима чији глас би у свакој узорној демократској земљи требао бити поуздан критички коректив власт. Њихов глас би морао бити у принципу увјерљив за све оне који су разборити, а то значи који нису глухи за аргументе. То, прије свега, значи да се са правим аргументима увијек обраћамо свим грађанима без разлике. То свакако није случај када се јавно осуђују они који нису изашли на улице да протестују због хапшења генерала Дивјака. Они који то чине морају знати да су кроз тај јефтини патриотизам, у ствари, позивали на одстрел тих људи. Јер, морално осудити некога усред Сарајева зато што није дао подршку ослобођењу Дивјака није ништа друго него јавно га жигосати и унапријед оправдати сваки облик насиља којем би могао бити изложен. То ме подсјетило на ратно Сарајево: ко није имао акредитацију на својим грудима могао је у сваком тренутку нестати са лица земље. У готово свакодневним уличним рацијама могао је само бити убачен на оближњи камион који је примао незбринуте грађане и претварао их у путнике ка рововима. И никоме ништа. И не, није ово никаква мржња према граду у којем живим, а то све чешће чујем као контрааргумент тврдњама које износим, него изношење и друге стране једне тужне ратне приче. A, нажалост, без те друге стране приче немамо могућност да разумијемо људе око нас, наше најближе комшије, њихове ставове, страхове, дилеме...

"Љигавац и ђилкош" Влајки

Ових дана је и господин Емил Влајки предмет најпримитивнијих вријеђања која не долазе са улице него из академске заједнице. Влајки, зато што мисли другачије од дојучерашњих сарајевских колега, није ништа друго него "љигавац". Који је ово јак и необорив стручни термин! Често се може пронаћи у интелектуалним дебатама широм свијета. Кад год нечија аргументација није оно што желите да чујете, одмах га понизите на најгори начин! Увриједите га као човјека, карикирајте му изглед, исмијавајте његову породицу. На примјер, подсмјехујте се његовој изјави да своју пуницу "исламску вјерницу Севду" воли као рођену мајку. Који недостатак уљудности! Коначно као добар и подобан сарајевски Хрват да бисте осигурали своју сарајевску позицију јавно га назовите "ђилкошем", као што је то недавно урадио Градимир Гојер. То је увијек сигуран потез за неку личну добробит. Можда вам се отвори још једна позиција члана у неком одбору, комисији, промоцији. Без страха ће вас позвати, јер са вама таквима нема ризика. И да, најгоре је што Влајки кокетира и са хрватством и са српством и са јеврејством. Ево, увлачи у своју причу и вјерницу Севду, па преко ње ваљда и са исламом. Е, да је више људи у овом јавном простору који немају проблем са идентитетом и не машу њиме као јединим благом које имају!

Формирање власти у БиХ

Ево, дођосмо и до теме која не силази са топ-листе најтема у протеклом шестомјесечном периоду: формирање бх. власти. То је сапуница као и хапшење генерала Дивјака. Може бити формирана само она власт која је по мјери Сарајева и одбрањен само онај генерал који је по мјери Сарајева. И док Сарајево брани једног Србина од "српске правничке агресије", у исто вријеме Србе који нису присталице сарајевске грађанске идеологије проглашавају четницима. A остали су националисти, сецесионисти и растурачи земље. Па тако када представници политичких партија са хрватским предзнаком траже само равноправан статус у власти, и ништа, ама баш ништа више, они су националисти који не вјерују сарајевском избору добрих и подобних Хрвата, а тако онда не вјерују ни у идеју БиХ. Е, да само носиоци ових сарајевских погледа на једну и једину, цјеловиту и недјељиву при томе не заборављају да је: једна и једина дубоко подијељена, да има неколико народа, да народи имају своје реалне потребе и политичке погледе, да имају своје легитимне политичке лидере који изражавају њихову вољу и да је БиХ већа од сарајевске тијесне котлине!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.