Хандке, Кустурица, локални умјетници и интелектуалци

Ријетка је то прилика да главни град ове земље посјете умјетници и интелектуалци из цијелога свијета. Сваку похвалу заслужује организатор који је упркос вишегодишњим проблемима, неријетко и опструкцијама, успио да одржи фестивал свјетског значаја. Дивно је што се овај фестивал одвија у БиХ, нека барем једном годишње нека позитивна прича одавде оде у свијет. У склопу СФФ одржан је и програм "Кафа са Вимом Вендерсом", којој је домаћин био угледни редитељ Харис Пашовић. Причали су, како медији преносе, о умјетности, филму, али и људима из свијета умјетности и филма.

Aнатемисање

Домаћин није одолио да угледног њемачког редитеља Вендерса пита шта мисли о умјетницима који свој ауторитет користе у "негативне сврхе", мислећи прије свих на књижевника Петера Хандкеа и редитеља Емира Кустурицу. Вендерс је одговорио да неко може поступити као лош човјек а бити добар умјетник, те да не зна да је Хандке држао говор на Милошевићевој сахрани, него да је само одговарао на питања новинара.

На то је домаћин кафе реаговао рекавши да цијени његово мишљење, али да су његови погледи сасвим другачији и да је "овдје могао остати без главе због те политике".

Не желећи нити једног тренутка да оспоравам било чије право на јавно изношење мишљења, хтјела бих ипак анализирати мотиве честог анатемисања особа које имају неоспорне умјетничке, књижевне или филозофске квалитете, а не мисле као већина "неовисних, грађанских интелектуалаца", посебно оних из Сарајева.

Рат је затекао многе људе како у земљи тако и изван ње, а многи су одмах на почетку рата напустили земљу, напросто да би спасили главу, а не зато што су били прогоњени. Сви они некад и данас угледни сарајевски интелектуалци који су напустили град јер су тако жељели, сада имају неупоредиво радикалније ставове него многи становници града који су рат провели у опсједнутом, али не и за све затвореном Сарајеву. На то подсјећам, јер се често заборавља да су неки грађани могли сасвим неометано да улазе у град и из њега излазе, док други нису могли ни у тренуцима примирја да добију дозволу градских власти да посјете најближу родбину, рецимо у Високом које је двадесетак километара удаљено од Сарајева. Но, добро.

"Петоколонаши" и "четници"

Е тако су многи интелектуалци и умјетници улазили и излазили како су хтјели и сваки пут по повратку би били све освјештенији и борбенији у својим изливима патриотизма, а неријетко би у преосталим суграђанима који не мисле баш о свему исто као они видјели "петоколонаше" или "четнике" онемогућене у своме бијегу из Града. Придјев "четнички" је био синоним за све што има везе са оним што је српско. Па је тако и Кустурица био, а ни данас није ништа мање, један "добар четник". Зашто? Јер једноставно није хтио да се удвара сарајевској чаршији. Можда баш зато што је и сам Сарајлија и при томе рођени, није ни помислио да треба да се некоме извињава због нове адресе свог становања. Није желио нити да даје јефтине патриотске сарајевске приче, а ужива негдје далеко од Града, што је сасвим поштен став, ако ћемо бити искрени. Колико је само умјетника и књижевника провело најтеже дане тамо негдје у дијаспори и од тамо однекуд бљувало ватру по непријатељима и свима које су до тада онако потајно мрзили! Онда су се вратили у Град и наставили са истим жаром причати о "источним сусједима" и непријатељима, неријетко критикујући и оне који су остали у Сарајеву, а нису из њиховог народа.

Вендерсов став "да неко може бити лош човјек а добар умјетник" не само да се није свидио домаћину него и многим другима, лако је претпоставити. Како ће ико уопште и помислити говорити о Кустуричиним умјетничким квалитетима када је он напустио Сарајево и није рекао нити једну ријеч у одбрану "раје која је бранила град". A сада да питам, можда саму себе: Да ли се раја пренеразила и јавно успротивила када је Кустуричино имање спаљено и опљачкано на самом крају рата када је мировни споразум већ био потписан? Гдје је тада био глас "раје" у стилу: "Па то је наш Кустурица, славни и свјетски признати умјетник, не дирајте то!" И данас се виде остаци тог ужаса на улазу у Високо направљеног породици Кустурица. Да ли је то била идеја за коју је Кустурица требао грлато да се бори из Београда или одакле већ другдје? Наравно да није. Да ли је написан неки ангажирани текст који је апеловао на "патриоте" да се такве ствари нипошто не смију радити? A не нећемо прихватити тезу да је био рат и да се многе ствари нису могле контролисати, јер није тако. Колико је само вриједне имовине сачувано за добре и подобне и ено их сада весели и патриотским жаром прожети причају ли причају о "лошим људима" попут Кустурице, донедавно Бреговића, Нелета Карајлића, и многих других.

Суђење о другима

Не може се судити о квалитети других, њиховим људским особинама, гледајући само, и то без имало самокритичког осврта, на друге који напросто не мисле као ми. Да ли ми увијек исправно мислимо? Да ли је неко од умјетника који се богате на некаквим едукативним пакетима опсаде града (којег у рату једва да су и видјели) и помислио да јавно заговора да споменик убијеној дјеци у Сарајеву мора бити споменик за сву убијену дјецу: и ону са Грбавице и ону са Маријин двора. Па дјеца су то ваљда, и она с једне и она с друге обале Миљацке! Е то би интелектуалци, умјетници и редитељи требали да заговарају, па би видјели да нису "лоши људи" само они други, него да ми властитим примјером треба да послужимо другима како би сви заједно побиједили зло. Сваки редитељ као и родитељ мора, треба, то му је императив, да гледа свако дијете у рату истим очима. Aко не гледа и ако не види никакав проблем што нити други не гледају истим очима ту дјецу, онда је непринципијелно јавно просуђивати о нечијим људским квалитетима да би се доказивали или оспоравали њихови умјетнички квалитети. У Сарајеву су без главе, у праву је Пашовић, многи могли остати ради "такве (Милошевићеве) политике", али то никако није довољан разлог да се оспорава свака могућност уважавања у људскости, праву на избор и политичко опредјељење свакоме ко није као ми. Не треба заборавити да су многе угледне јавне личности у рату нијемо слушале борбене вјерске покличе који су се разлијегали из дјечјих вртића и школа, а понекад их и сами узвикивали. Стога, било би добро, да један дан свједочимо "Кафи са Емиром Кустурицом", уважимо га у његовима ставовима и прихватимо да нема безгрешних у прошлом рату, а изгледа нити сада.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.