Хаковање које разара систем

Вјероватно су ово два суштинска питања о новинарству на западном Балкану која је 150 медијских стручњака, новинара, професора, историчара, представника институција и новинарских асоцијација поставило на овонедјељном скупу у Подгорици одржаном под називом "Ријеч, слика и непријатељ".

Секуритизација

Конференција је први пут на овим просторима отворила проблем улоге медија у процесу секуритизације, до сада нама непознатог термина.

У основи теорије о секуритизацији налази се држава, дакле, владајуће елите које у медијима креирају атмосферу о постојању неке егзистенцијалне пријетње за опстанак и тиме себи стварају простор за дјеловање без ограничења. Креатори секуритизације нису увијек они који представљају државу или политичку елиту, то су врло често неке друге групације: тајкунске, мафијашке, обавјештајне, параобавјештајне...., које инструментализују медије зарад остварења својих циљева.

Како је упозорено на до сада највећем медијском скупу на западном Балкану нека особа или догађај у јавности бивају секуритизовани када њихов медијски "третман" превазиђе стандардне оквире и када се представе као опасност по безбједност или функционисање цјелокупног друштва.

Управо због свега тога, а посебно употребом нових технологија као што су социјалне мреже и наглом експанзијом коришћења медија и јавних гласила у личне, политичке и пословне сврхе, учесници конференције су поставили још једно важно питање: да ли термин независни медиј на западном Балкану пријети да потпуно изгуби смисао?

Јасно је да су, у свим случајевима у којима се ради на секуритизацији неке институције, власти, организације, на мети увијек личности које се налазе на њиховом челу, као персонификација. У прљавом послу њихове дискредитације нема ни етике, ни професионалних стандарда, нити истраживачког рада новинара. Медији на том задатку најмање користе чињенице, јер их и немају, а фабриковане лажи појачавају се клеветничким, прљавим језиком.

Управо таквим језиком, медији у јавности о "таргетима" стварају негативну слику. Крајњи циљ је често физичка елиминација, а претходе јој проскрибовање жртве, изопштавање из јавног живота, губитак угледа, губитак политичког рејтинга...

Језик који се при том користи има за циљ да понизи, застраши, компромитује.

Учесници конференције сложили су се да је атмосфера дивље транзиције западног Балкана укинула све етичке стандарде, како у друштву, тако и у медијима, те да слобода изражавања често прелази у слободу лажног оптуживања.

У протеклих неколико година са појавом друштвених мрежа, посебно "Фејсбука", "Твитера", блогова, коментара на порталима, ситуација у јавном простору се отела контроли, а право јавности добили су садржаји за које не постоји ни одговорност, ни санкције. Интернет није промијенио само новинарску форму, него и суштину постојања саме професије.

Иза говора мржње, увреда и лажи на нету углавном се крију анонимне личности чије жртве су стварне особе.

Спиновање

О свему томе отворено су говорили Бранкица Станковић (Б92), Јакша Шћекић (Ројтерс), Александар Станковић (ХРТ), Бошко Јакшић (Политика), Срђан Кусовац (РСЕ), Никола Томић (Данас), Горан Милић (Ал Џазира) Весна Малишић (Нин), бројни други новинари из региона, професори на катедрама новинарства, писци, експерти из ЕУ, специјални савјетник УН Филип Дуст Блази и представници власти Црне Горе.

На конференцији, чији је циљ био да се покуша сачувати част и углед новинарске професије и етике и указати на злоупотребу медија, проф. др Стеван Лилић упозорио је да је "спиновање", новинарско хаковање, које разара цијели систем.

И ту је суштина. Спиновањем се врти лажна прича о некој личности или институцији која се по наруџби провлачи кроз медије да би се јавност усмјерила на ону страну која одговара наручиоцима за чије интересе се такве (дез)информације пласирају.

Спиновање је медијска манипулација дугог трајања, а испиноване лажи о некој личности извући ће и годинама послије и они медији, који су условно били на другој страни, у тренутку када та личност засмета њиховим налогодавцима или систему.

И ми у БиХ и РС свједоци смо свакодневног спиновања и секуритизације догађаја, процеса и личности. Најсвјежији примјер је случај Коњевић Поље, инструментализован и искоришћен зарад остварења скривеног циља политичких елита у ФБиХ, а то је разарање образовног система РС.

Као што то обично бива, "таргет" је онај који представља институцију која је означена као сметња, у овом случају министар образовања РС Горан Мутабџија, који је у медијима већ етикетиран као "Додиков монструм".

И ту долазимо до онога што се протеклих година догодило у новинарству на овим просторима, а то је језик увреда и језик улице који су медији несметано користили у дискредитацији таргетираних личности.

Док је Бранкица Станковић "Инсајдер" радила као озбиљан истраживачки пројекат, мјесецима скупљајући информације, документа и тражећи саговорнике за сваку тему, истраживачко новинарство на Јавном сервису Федерације, у недостатку озбиљног рада, увело је први пут у јавне медије језик увреда и језик улице.

Наводно "истраживачко новинарство" у емисији "60 минута" добило је посебно наглашену терминологију када је требало дискредитовати мете.

Анализа језика коришћеног у 100 емисија емитованих од 2007. до 2010. године каже да су на Јавном сервису ФБиХ најчешће коришћени термини: мафија, горопадни зликовац, шумски бандит, битанга, полицијска хуља, министарска банда, бјелосвјетски хохштаплери, кабадахије, скот судија, доказани криминалци, тешки криминалци, ноторни криминалци, бјелосвјетски криминалци, бандит у премијерској фотељи...

Новинарска заједница није одговорила задатку, јер се и тада по налогу политичких ментора разврстала у осуди тог и таквог фабриковања непријатеља, таргетирања, спиновања и коришћења језика улице на јавном медију, и вјероватно пропустила посљедњу шансу да се избори за очување професије.

Родоначелник увођења језика увреда и улице у јавни простор РС неоспорно је био таблоид "Прст". Управо у том времену дошло је до секуритизације власти Биљане Плавшић, која је означена као издајник опасан по државу. Политичко полицијско обавјештајне структуре ухљебљене у Србији, али и оне у Палама, нашле су одушка кроз прљави таблоид да се обрачунају са "издајницима".

Ни тада ни правна држава, ни новинарска заједница нису реаговале, као ни касније у неким другим медијским пројектима као што су били листови "Патриот" или "Став" кроз која су се провлачила спиновања започета те 1996. године и много година касније.

- Медијски је убиство мог оца припремио лист "Патриот" - рекао је својевремено син убијеног директора "Јахорина осигурања" Ристе Југовића, Миро Југовић.

На конференцији у Подгорици као посебан случај секуритизације у медијима истакнут је примјер спиновања и дискредитације Зорана Ђинђића, које се завршило убиством премијера Србије. У складу са "специјалним и паралелним везама" у том "послу" велики допринос дали су и медији и новинари у РС.

Управо на овом, али на много других примјера, јасно је да колико год треба бранити новинаре и новинарство, толико, а можда и више, треба бранити друштвену заједницу и грађане од оних који се крију иза новинарства.

- Овдје ником није стало да медији раде по закону и правилима службе. Прије свега, мислим на политичке, вјерске и привредне субјекте којима је једино у интересу да медији раде у њиховом интересу - упозорио је један медијски стручњак.

Конференција у Подгорици била је снажан глас професије да покуша да заустави злоупотребе и инструментализацију медија и одбрани право јавности на истину. Да сачува новинарство од "новинарства" и јавно упозори на проблем секуритизације у медијима западног Балкана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.