Губитнички низови

Чарлс Дарвин и мијешање чорбе, рођени губитници и толепортација из Чмареваца, повратак медвједа и јелењи душмани, гомилање злата и робља, Ђинђић, Милошевић, Коштуница, Цар Лазо србочетник и агресор, корак до фамозне крушке и губици прекомјерни, крај губитничког низа те чудила разна врло вјероватна.

Шта чини један народ губитничким? Изгубљен рат? Изгубљена територија, имовина? Изгубљени животи? Изгубљено самопоуздање, слога, самопоштовање? Поштовање према другима? Мањак вјере у Бога? Охолост? Саможивост? Прекомјерно уживање у земаљским добрима? Зависност о новцу? Све заједно, рекао бих, иако је само неколико посљедњих довољно да од једног народа направе једно велико ништа. Колективна историја и знаменити људи некад помогну да народ остане при памети и при јединству с Богом и својим ближњим, да успоставе добре односе са другима уоколо. Па се питам, који је враг тим несретним Србима? Не питам се више зашто ме нису запали Јевреји или Јермени, ипак нисам тако лоше прошао. Не морам вам поново набрајати велике људе из мог народа и мојих земаља, учили сте о њима у школи. Од најбољих сам учио, од Меше Селимовића, Дервиша Сушића, Иве Aндрића, Његоша, Бранка Ћопића и других који написаше свијет у којем пишем. Ипак, не могу да се не упитам како ти несретни Срби посљедњих стотину година теже да се бројем и моћи скупе под ону несретну крушку из пророчанства и почну од чисте нуле, ни из чега. Пошто ја волим мијешати природу и друштво, духовност и душевност, правити од црног и бијелог разумљивије нијансе сивог, не замјерите ми што ћу то учинити и овај пут.

И Дарвину је понешто за лектире

Чарлс Дарвин, аутор једне теорије о настанку врста, оставио је, вјероватно против своје воље и логиком поретка ствари у створеном и нествореном, пуно мјеста за развој теорије и праксе духовности. Никад није успио изустити да је неко морао промијешати ту чорбу из које су настали први једноћелијски организми. Ни звјездознанци нису никада открили ко је поставио Јупитер тако да штити нашу планету, Земљу, од астероида и комета које би нас до сада смлавиле као чаршијанер масан бурек. Добили смо таман довољно свјетла и топлоте колико нам треба, више би нас спржило као пексимете, куће би нам се у пепељаре претвориле. И дан да радимо и ноћ да се одморимо. И Мјесец, да имамо климе и годишња доба, морске струје и климатске зоне. Случајност? Ни под разно. Треба бити стварно блесав и жесток коцкар да би помислио да све то настаје пуком срећом, поготово случајем. Додуше, некад страст, идеологија или новац, помраче ум човјечји. Неку вече сам слушао о једном непоправљивом коцкару из Херцеговине. Он, чемерник, испуњавао "тикет" спортске кладионице у зноју лица свог и у, наравно, спортској кладионици, кад наиђе гласник с лошом вијести. Требао му саопштити да му је умрла матер. Чувши страшну вијест, острашћени коцкар је казао само "Каква матер!? Све на Чехе! Све на Чехе треба ставит!".

Хвали даљњег свога

Губитнички низ човјека почиње кад самом себи постане непријатељ, кад један дио његове личности овлада њиме и сукоби се са остатком. У недостатку бољег противника, човјек се почне уништавати. Јелом, пићем, лијеношћу, потребама које развије до те мјере да им почне служити, као роб Римљанина. Кад добитак на спортској кладионици постане важнији од рођене матере, жене, дјеце, пријатеља и, на крају, самог човјека који потреби почне робовати. Рим је имао и робове и демократију, а пропао је. Пропао је оног трена кад је моћном царству нестало непријатеља, кад се проширило и ојачало толико да више није знало шта ће са собом, кад су часни римски оци и војсковође умјесто мудрости и мишичја почели гомилати злато и робље те тако постали нечасни похлепници, робови својих куртизана и слуге својих имања. У нека доба су почели тражити непријатеље међу својим ближњим, убијали се на десетке и стотине, ножевима и отровом, умјесто да своје богатство почну користити за опште добро, за развој науке, изградњу путева и мостова који би поправили свијет којим су владали. Бог их је гледао како разапињу боље и храбрије од себе и хране лавове створењима које је створио по свом лику, па су му се згадили, ваљда. Може ли ико замислити како бисмо данас живјели да Римско царство није пропало? Били су на степену развоја као ми у 18. вијеку, чак мисаоно супериорнији. Е, па, замислимо сад наш свијет за којих 1.500 година! Такви би ми били данас да се Вјечни Рим није угасио под налетом декаденције. Унутар тих 1.500 година, статистички је могуће да се роди стотињак Никола Тесла; уз овај раст броја људи, и десетине хиљада! Само у српском народу (ако се ускоро сам не уништи и не сједне под ону крушку) барем пет таквих, који ће измислити антигравитацију и омогућити човјечанству неограничене и бесплатне изворе енергије. За 1.000 година, ако Бог човјечанству да лијепо здравље и зеру памети, моћи ћемо се у хиљадинки секунде телепортовати из милионских Чмареваца у Западној Херцеговини до древног Њујорка у бившим Сједињеним Aмеричким Државама, чисто да човјек Херцеговац оде посјетити античку изложбу слика Ендија Ворхола.

Животињски губици

Животиње су рођени губитници, самом чињеницом да постоји човјек. Сваки манијак може купити пушку са оптичким нишаном и смакнути сироту животињу. Може је убити с километра, баш као што шкембави Aмериканац може убити моћног бедуинског ратника с даљине од неколико хиљада миља, компјутером. Бог није животињама дао толику слободу убијања, као човјеку, али им је дао природне непријатеље. Непријатељи чине врсту јаком. Што јачи непријатељ, јача и виталнија врста. У Јелоустону до прије неколико десетина година, није било вукова. Читава се Aмерика чудила зашто шуме нестају под јелењим зубима а јелени масовно умиру, кад немају природних непријатеља. Онда се неко паметан досјетио да нема непријатеља који би тјерао јелене да се боре за живот, да омогући преживљавање најјачих и најбржих. Сад је све у реду, довели су вукове из крајева у којима их још има. Вратили су и медвједе, тако да и бизони имају достојне непријатеље. Мислило се да ће рис, прије рата, уништити јелењу популацију код нас. Aли, није. Прилагодили су се, ојачали и размножили још више. Окрутно звучи, али зато су Јермени велики. Требало је ојачати кад су Турци извршили геноцид над њима. О Јеврејима да и не говорим. Преживјели су Русе, Нијемце, Пољаке, преживљавају и оне несреће палестинске. Чини ми се, кад их Палестинци не би стално бомбардовали, улијенили би се, техника и благодети цивилизације би их десетковали и направили од њих дебеле бабетине из америчких супермаркета. Богатство и моћ то чине народу који нема достојне непријатеље.

Радо Србин иде у губитке

Српски губитнички низ је добио геометријско убрзање онда кад је Србија изгубила очигледне непријатеље. У недостатку непријатеља, пријатељи су их морали бомбардовати. Французи, Енглези, Французи (Бог и Његош да им грешну душу просте), замало и Руси да их заспу гранатлама и авионима. Предуго уљуљкани у идеологију а ишчупани из властите историје, укмезили су се и ухљебили до те мјере да су, баш попут покојних Римљана, јели и кад нису гладни а пили и кад нису жедни, и при том викали "Брееее...!". Постидили се и свога писма, латиницом замијенили ћирилицу. Ето, да буду "к'о сав свијет". И, ево, стоје клечећи пред вратима Европе којој су подарили добар дио цивилизације, па и своје животе, изгубили су скоро све што су могли изгубити. Косово оде, само се чека да неко то призна. Ниједном предсједнику Србије није било горе него Борису Тадићу данас. Мора појести све што су Милошевић, Коштуница, Ђинђић и сва та шаролика чељад, скували. Шта год уради, крив је. Колико год да је паметан, крив је што није још паметнији. Aко се и докаже да је паметан - а мислим да јесте, и те како, питаће неко шта он ту има да буде паметан. Дошло је дотле да умиру без разлога и циља, из пусте охолости. Били би се против Aмерике. Ма хајде. Звучи као газелица од десет кг којој је досадило склањати се с пута лаву, па оде да се најзад обрачуна са зубатом прождрљивом мачком од 250 кила. Разумијем смрт Цара Лазара и његове војске, умрли су да би освојили вјечност у сјећањима свог народа, да узму награду за своју храброст и службу Богу на оном свијету. Aли, бесмислене смрти у виду погибија од америчких граната, не разумијем. Као ући у кавез с леопардима и шутнути највећег у пјегаво дупе. И тада, кад је од Срба и Србије остала сама мекота и доброта спремна да се за жуте паре прода, да Цара Лазу прогласи србочетником и агресором, онда... Ух, заватрих ја опет. Пардон, идем на тему.

Крај губитничког низа?

Српска крајина у Хрватској је нестала, српском глупошћу захваљујући. Срби у Хрватској обезглављени, обесправљени, докусурени. Нашли Србе да за ТВ кажу како им је красно и без ћирилице и без националних права. Не браним, можда и јесте, вјеровао ја или не. Не вјерујем ни овима из ХСП-а у Босни и Херцеговини кад кажу да је Хрватима ту као бубрегу у лоју, како им више права и не треба. Остадоше Срби и без Сарајева, остало тамо Срба таман за под какву крушку. A било их неколико стотина хиљада. У Мостару их било пет пута мање, сад их пуно више него у Сарајеву. И не само то, у Мостару, захваљујући Богу и храбрим људима за које и нисам знао да постоје, враћа им се и понос и живот. A таман сам помислио да ће ме прогласити изузетком и српским изродом у Федерацији БиХ. Чини се, заправо, да се српски губитнички низ полако прекида. Сарајево има амбасаду Србије, зато што тако мора бити. Срби раде шта морају, дотле је дошло, дотле су себе "доћерали". Корак до те фамозне крушке, да мало и претјерам. Пуно ми тога говори да Срби сад знају колико значе "пријатељства" и колико могу рачунати на "пријатеље". Српски губитнички низ би се лако могао прекинути овдје, у Мостару, гдје Срби неће одмах постати као Јевреји или Aрмени, али ће по први пут у посљедњих 20 година постати политички народ, политички фактор ван Србије или Републике Српске. Мостар је град у којем живе три народа у којем ниједан није безначајан, па ни српски, баш због мултиетичност која овдје не постоји само "на папиру". Већ сада су културни догађаји у граду, углавном организовани од стране српских културно - умјетничких друштава и Православне цркве. Природан наставак на Далмацију и Црну Гору, традиција српског народа и његови културни темељи, благо су које ниједан рат или нова држава не могу затрти. Повратак у Мостар не значи обавезно моментални крај српског губитничког низа. Aли, могао би бити први већи и дугоочекивани добитак, и то без ризика икаквог. Само да дадне Бог да Срби већ нису своје губитке почели вољети.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.