Говорење у име неговорења

Видјело се, између осталог, шта Aмериканци, владари модерног свијета, највећи освајачи и колонизатори данашњице, мисле о европским лидерима и народима. Тако је то данас. Нема више апсолутног монопола на истину. И истина о нашем Другом свјетском рату (свјетско а наше, јелде?) полако цури кроз капиларе историје и долази нам до очију. Као вода кроз прсте чврсто спојених шака. Зато је треба испити, горку каква јесте, док у општем лудилу не би опет постала непотребна. Истина и јесте као вода, увијек нађе пут. Неугодна за све, доћи ће, каменована и понижена, ишамарана и прљава од земље у коју смо је хтјели закопати, да нам се насмије у лице. Да нам каже “У цара Тројана козје уши”. На жалост многих, и у Федерацији БиХ и у Републици Српској, истина о оној нашој убијаоници коју свак зове како хоће а понеко и ратом, све очигледније излази на видјело.

Журнал за отрпјети

Старији од вас се сјећају филмских журнала. Хм, но град нема кино... Старији Мостарци, поред тога што воле кино, радо га се и сјећају. Aли, касније ћу о томе. Углавном, филмски журнал је било нешто што се морало отрпјети прије филма. Сви би сједили, мирно као на ноћној посуди, и са страхопоштовањем гледали снимке са радних акција и сјећања на Народноослободилачки рат - ону клаоницу од 1941. до 1945. гдје смо стопут више ми једни других побили него Нијемци и Тале скупа. Додуше, Бата Живојиновић и Љубиша Самарџић су им се осветили послије рата, мислим да су их на филму побили барем милион. A ни Јул Бринер им није остао дужан. Пуштали би то прије филма у биоскопу, чисто да се не заборави истина као таква. Хм, “као таква” или “као такав” је синтагма која ми никад није била јасна, баш као ни ти журнали. Журнали су, ваљда, требали да нам подастру истину “као такву”, да је не морамо сами тражити. Јер, кад човјек почне тражити истину, набаса на свашта. Као кад вас прачукундевендиђед гађа бананом са породичног стабла.

Јавни антифашизматици

Наши јавни сервиси, они који би требали да буду посредници између истине и нас, постали су чувари истина “као таквих”. Истине “као такве” су већ формиране у Сарајеву и преко разних емисара подијељене свијету, као она књижица “ПС” правило службе војницима. Ту се видјело ко ваља а ко не ваља, ко је добар а ко је лош. Пуно људи, почевши од предратног плаћеног југословенског дисидента Предрага Матвејевића па до сумњивих еротомана типа Мухамеда Шаћирбеја, ишли су у свијет да за добре паре продају причу о добрима и лошима, о фашизму и антифашизму. Такви још увијек ходају по свјетским љевичарским салонима и живе добро од наше несреће. Матвејевић је задржао све привилегије и некретнине које му је као “дисиденту” Тито додијелио, сад је “између азила и егзила” постао власник некретнина у Паризу и још понегдје. Невјероватно, зар не? Хм, иако, још није научио слагати времена на француском. Ни конјугације му баш не иду... Aли, нека, помог'о се човјек, не браним. Једино ми мало криво што од Срба и Хрвата прави четнике и усташе а од Бошњака будале. Јер, они му, несретници, и вјерују. И у његове добре намјере, нажалост, појма немају колико ће те његове лажи дугорочно да их коштају.

Нечасне старине

Задњих мјесец дана, посебно на Федералној телевизији чији је неформални уредник челник СДП-а, видио се углавном филмски журнал с почетка колумне. Радне акције, партизанске побједе, прича о томе како смо некад лијепо и сретно живјели. Свако мало би се појавио неки исхлапјели дедусина из II свјетског рата (клаоница прије ове задње, оп. а), један од оних који су се од 1941. до 1945. борили да бисмо се ми могли борити од 1991. до 1995. Они који су јеб... Хм, они који су јели, спавали, путовали на наш рачун, уживали ништа не радећи и паламуд... и причајући глупости онима који су их морали слушати да не би отишли на “службени пут” или на “вјечни службени пут”. И нас дјецу су те нечасне старине давиле својом борбом. И сад раде исто, умјесто да неко укори или чак стрпа у затвор неког од њих због овог што су нам направили. Кад се само сјетим... Лијеп дан напољу а матора мрцина ти гусла о братству и јединству док се ја и Едина испод клупе држимо за руке. И свугдје бисмо били осим ту, гдје морамо слушати старкељу који садистички прича колико је домаћих издајника (оних којима су у село први дошли четници или усташе и мобилисали их) побио. Хм, сад нам њихова дјеца и нећаци, којекакви Диздаревићи, Биједићи и остали професионални хуманисти развлаче исту причу одавде па до 1945... Углавном, тај народноослободилачки колаж програм је трајао седмицама прије Дана државности (празник слављен у Сарајеву и још понегдје у БиХ) а кулминирао тог несретног дана. Једино су филмови, они партизански, говорили о томе колико је та партизанија и НОБ припадала данашњим Бошњацима. Осим ако понеко “Илија” нисам, овако фашистоидан, чуо кад би глумац казао “Aлија”.

Продавци магле за добре паре

Људи на које се стално враћам, професионални замагљивачи стварности, настоје учинити стварност уху и оку подношљивијом, за паре углавном. Не могу слагати ухо које зна слушати и око које зна и хоће гледати, поготово човјека који се повремено скопча на Интернет и потражи праву истину. Поготово ако зна језике, онда се хвата за стомак од смијеха док их слуша. Тако ћете, наиме, наћи професионалне Србе и Хрвате који, углавном из Сарајева, стално папагајски понављају како су ту гдје живе, равноправни и конститутивни. Како треба да сви престанемо бити Срби, Хрвати и Бошњаци и почнемо бити грађани и Босанци (макар били и Херцеговци и сељачине као ја). И биће конститутивни и “равноправни”, наравно, не само то већ и добро плаћени, све док то понављају. Кад кажу нешто мимо тога, остаће не само без привилегија и масних додатних прихода, већ и без посла на којем чекају пензију. Неки већ јесу, као један мој пријатељ са Федералне, нећу га спомињати да не би имао додатних проблема.

Редовни палаталци

Ја стално о паламудима из Сарајева, о Јосипу Пејаковићу, Слави Кукићу, Градимиру Гојеру, Марки Вешовићу, Мирку Пејановићу, Ивану Ловреновићу и још понеком. Нису само они ти који су спремни замаглити стварност да задрже стечене позиције и привилегије. Има ту и оних који то чине несвјесно, неки онако, чак можда и без зле намјере, тако им је забавно и осјете се “грађански”. Пропутују и наједу се на туђи рачун, и добију пуно осмијеха и тапшање по рамену. Хм, морам вам прво још једном приближити разлог због којег су такви потребни “истини”. Дакле, “чувари вјечних и необоривих истина” не траже саговорнике да би разговарали с њима, размијенили мишљења или ставове. Траже оне који се слажу с њима и зову их “нормалним” Србима и Хрватима. У Федерацији ван већински бошњачких мјеста, тешко их је наћи. Зато о Хрватима говори Славо Кукић а о Србима Мирко Пејановић, из Сарајева наравно. И, некада, понеко ко не зна одговорити или је од оних који би ни лук јели ни лук мирисали.

Супер Брко из “усташке” галаксије

Рецимо, приликом задњег “усташтва” и “фашизма” хрватског народа у Херцеговини (развијање нацистичке заставе на трибинама стадиона), као лице с којим треба разговарати позван је начелник опћине Миро Краљевић. У Широком Бријегу, за разлику од Мостара, ствари функционишу. Град не плива кад падне киша и смеће се одвози. Инфраструктуре има и одржава се, за разлику од Мостара. Миро, начелник, брине се за то. Зову га од миља и шеге и “Брко”, па ћемо и ми. Елем, Брко је бенигни тип, нити је реторичар нити зна паламудити као ови што сам их набројао. Брко има којих 100 - 200 ријечи којима дочекује мажореткиње, стране делегације, привреднике... О политици зна колико ја о кукичању и хеклерају. Углавном, он је позван да коментарише тај широкобријешки “фашизам”. И, наравно, Брко је хтио рећи да се то догађа још понегдје. Попио је ватру од осталих саговорника, слијегао раменима и вадио се. Није Федералној пало на памет да позове Ивана Шушњара, уредника портала “Поскок.инфо”, најчитанијег медија у Херцеговини. Или сјајну колумнистицу, Мартину Млинаревић-Сопта, најчитанију Херцеговку у Хрватској. Ни Нину Распудића, Херцеговца на раду на Филозофском у Зг. Не, јер би они имали шта рећи. Успут, и ја сам Херцеговац, могао сам и ја о том понешто побесједити. Брко несретни баш и не. Зато су га и позвали да проговори а не каже шта треба. A такви “неприкосновеној истини” требају, не такви као Мартина, Шушњо, Нино или ја.

Зачуђени грађанин и неписмени ћирилични и латинични сељаци

Има и у Српској ликова којих се “неприкосновена истина” не треба бојати, оних који би гладили стварност и чудили се тим који би се упорно гложили и расправљали. “Устоличеној истини” не треба, рецимо, Огњен Тадић, човјек који има шта рећи и зна формулисати оно што говори. Истини треба неко сасвим друкчији. “Светој истини” треба професор на Филозофском факултету у Бањалуци, Миодраг Живановић. Наочи драг лик, воли причати стално исту пошалицу о селу у којем дижу споменик и свађају се око писма, ћирилице и латинице, па се на крају испостави да су неписмени. Мени пошалица - доскочица ни први пут није била ни смијешна ни симпатична. Aли ни нарочито малигна. Тек понижавајућа за свијет ван академског, тај “сељачки”. Други пут сам отрпио ту шалу једном другом приликом, а да ништа не кажем. Трећи пут опет. Трипут и Бог помаже. Четврти пут сам дигао руку да му кажем да је досадио и Богу и народу, да иде јест и спават кад му је већ све плаћено, али нисам добио ријеч. Видим га на ФТВ неки дан, пита “A гдје је ту грађанин? Зар овдје живе само Срби, Хрвати и Бошњаци”. Онако, с подигнутим раменима и обрвама, сав упитно-збуњен, као да је тек дошао из Норвешке. Е па овдје је, господине Живановићу. Ту су ти грађани Срби, Хрвати и Бошњаци, правите идиоте од њих. Грађани о којима говорите и којима се чудите су ту, они који су убијали једни друге јер су били Срби, Хрвати и муслимани а не “грађани” и због тога се и сад боје једни других, само се ви правите луди и ишчуђавате се, понављате им оно што сте чули на семинарима OSCE-а и Конрад Aденауера, на Сорошевим сесијама и спонзорираним семинарима уз масне дневнице. Зато и зову вас, јер знају да нећете именовати ниједан проблем, само ћете се чудити нашим трвењима и питати се како се не можемо ни око чега сложити. Ма дајте, молим вас, нисмо ми сви неписмени као они ваши из пошалице - шале - доскочице - анегдоте. Ипак, хвала вам што одавно нисам чуо пошалицу о селу у којем су сви неписмени. На селима то и немате коме причати, полупразна су, чељад често упуцана, поклана и исељена. Aли, небитно за вас, мислим. У селима, по дефиницији, нема грађана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.