Говор мржње, позив на линч и утицај на правосуђе

Читам тако и не могу да вјерујем како један партијски лидер изјављује како би и сам ишао да ода почаст убијеним Србима на Казане, само да је знао на вријеме да је ишао други. Први је Бошњак, а други Србин. Помислих, зар не би требало бити обратно. Да управо овај први иде да ода почаст неовисно о овоме другом, јер нису тамо Срби убијали Србе, него нажалост неки Бошњаци су убијали Србе. И како се очекује да на мјестима српских злочина над Бошњацима почаст прво одају Срби, тако би се исто требало очекивати и у случају Казана. Ваљда! Уосталом, нису се Казани догодили јучер, па да се не зна када би се могла обиљежити годишњица. Године су прошле, а да се нико није сјетио отићи до тог срамног мјеста за Сарајево. Е, ако ће се чекати да једни другима најавимо посјету на мјестима злочина, онда је поштеније да нико нигдје не иде. То ме подсјети на обичај изјављивања саучешћа. Замислимо да некоме кажемо да бисмо му дошли на саучешће само да нас је позвао! Које понижење за ожалошћене!

Полагање рачуна

Но добро, многи су мислили да рат никада неће проћи и да неће ни бити потребно полагати рачун о злочинима. Ваљда зато годинама нико и не помиње тужну причу са Казана. На том мјесту је говор мржње постао толико опипљив да га не би био проблем дефинисати. Кад споменух говор мржње и дефинисање тог чина, сјетих се да је у Сарајеву одржана конференција, и то регионална, о говору мржње. Погађате ко су главни протагонисти? Удружења за заштиту новинара из Сарајева, РAК, вијеће за штампу БиХ и бивши омбудсман за медије Мехмед Халиловић. Како знам да су баш они главни протагонисти?

Освануо текст у сарајевском “Ослобођењу” о конференцији. Изнад текста слика, велика слика. На слици неки други људи. Нису ови главни актери. Видјех и једног човјека који се годинама бави медијима и указује на говор мржње. Указивао је он колико је год могао и на пропусте на јавном сервису Федерације. Aпеловао да се заустави говор мржње којег годинама отуда слушамо, али нико га није чуо. Не чује га нико ни данас. Иначе, увјерена сам да би аутор прилога о конференцији споменуо и њега или га питао за изјаву. Човјек је Србин. Ех, истина није један од оних “честитих” којима се Сарајево дичи, па када се набрајају честити Срби или Хрвати, нема даље од два имена. A овај би можда мало другачије рекао о теми скупа, само да га је неко питао за новине. Он није могао бити изостављен са позивнице за конференцију, било би срамотно да није позван, али је зато требао остати нијем. И остао је. Нема његове изјаве, него само изјаве организатора који увијек за новинаре “Ослобођења”: прво нешто организују, затим дају изјаву, па онда добију прстић нагоре. A што се региона тиче, е таквих у тексту нема. Ма какав црни регион, нема никога изван Сарајева. Баш као да је Сарајево подијељено на регије.

Оптужбе и реакције

Него било је занимљивих констатација на том скупу, изгледа. Па тако смо сазнали и да “нажалост, имамо праксу да се, углавном, медији оптужују за говор мржње, док друштво не реагује на говор мржње политичара, на ксенофобичне изјаве различитих већинских група, те на толеранцију према женама или особама различите полне оријентације”. Ма какви медији и хушкање, говор мржње или томе слично. Ни говора. Барем не они прави, добри медији у Федерацији. Тако када рецимо новинарка ФТВ изнебуха бане пред Драгана Лукача, директора Федералне управе полиције, којег су до јуче хвалили као неустрашивог, праведног, храброг, док овај сједи у приватном друштву у неком сарајевском кафићу, па га почне провоцирати, то онда није никакав непримјерен чин који долази из медија. Тако новинарка искаче из мрака и пита Лукача што није на сахрани неком несретном човјеку који је извршио самоубиство. Иако њен затечени саговорник неће да јој одговори на такво питање-провокацију, она и даље инсистира, констатује, закључује. Порука прилога: изазвати згрожавање над Лукачем, добити жељу да му се осветите (ако сте ближи сродник настрадалог), да га физички угрозите, да апелујете да га смијене, да поведете људе на протесте против Лукача, да не вјерујете људима из полиције... Хм, ако је језик мржње сваки говор који изазива наведене посљедице, како онда звати овај који долази са ФТВ?

Даље, сазнајемо из исте куће да је још увијек у току судски процес Калетовић-Поповић, али да је тај поступак и испит за правосуђе у РС. Не само да је централна информативна емисија претворена у политички магазин ФТВ-а него изгледа и Парламент. Па тако парламентарац Денис Бећировић брине о том судском поступку за парламентарном говорницом, вршећи тако... Ма не вршећи никакав политички притисак на правосуђе! То је у ствари само апел да се обуставе насртаји на медијске слободе. Није нити може бити ријеч о насртају на независно правосуђе!.

Дакле, када на конференцији о говору мржње говоре експерти из Сарајева, да ли они имају при томе у виду и два наведена примјера. Или је за њих говор мржње само оно што је Поповић рекао новинару Калетовићу? Да ли је насртај на Лукача израз слободе медија или је то позив на линч? Да ли је говор социјалдемократе Бећировића само демократски захтјев за поштовањем независности правосуђа? Да ли је прича о Казанима или, боље рећи, недостатак те приче у јавности израз поштовања свих жртава подједнако? И коначно, ако су на конференцији о говору мржње забринути зашто се само медији оптужују за говор мржње било би добро напоменути да су наведени примјери преузети из медија. Нажалост, поменуто недопустиво коришћење високе политичке позиције за обрачун са правосуђем у РС није наишло ни на какву реакцију у граду на Миљацки, а очито таквих примјера није било нити на конференцији. Изгледа да је тај говор мржње тешко дефинисати, а још теже о њему разговарати са најразличитијим актерима јавног живота у БиХ. Него, стварно, јесу ли одговорнији политичари или медији за говор мржње?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.