Голубови из Нојеве барке

Дејтон

Била сам уредник прве смјене у деску и давно ми је истекло радно вријеме. Неки немир, шта ли, тјерао ме да се мотам по редакцији до саме вечери. Онда ми је неко, не знам више ко, дао број телефона базе Рајт Петерсон у Дејтону, објекта у којем је била делегација РС: Никола Кољевић, Алекса Буха, Момчило Крајишник, Радомир Лукић, Владимир Лукић, Јован Заметица и Здравко Толимир.

Курта је сједио у фоно-сервису и као обично спајао неке жице. Телефон је зазвонио и он је укључио снимање. Није знао ни гдје звони, ни кога зовем. Курта, стари искусни новинарски вук, у паузама хаус мајстор и спелеолог. Јавио се Јован Заметица.

- Управо се потписује Дејтонски споразум. Ми смо овдје у соби, не присуствујемо потписивању - рекао је Јован.

Онда је слушалицу уступио тадашњем предсједнику Народне скупштине Момчилу Крајишнику. Била је то вијест која се објављује једном у животу. Те вечери за мене једна од хиљада. Касније историја.

Вијест је укратко гласила: Потписан је мир. Срби морају да напусте дијелове Сарајева које контролишу. Делегација РС не присуствује потписивању.

Емитовали смо веома брзо тај разговор који су пренијели сви свјетски медији. Вијест са којом су почели сви дневници те ноћи.

 - Нису прихватили наше захтјеве. Упозорили смо предсједника Милошевића да нико нема права да потпише такав уговор, нити да одобри карте којима више губимо него што добијамо. Нисмо потписали споразум и нећемо прихватити предложене мапе. Сада док разговарамо траје церемонија потписивања. Нема потребе за паником. Карте су тако лоше. Наша основна примједба је да нам нису дали да их видимо тек десет минута прије потписивања. Српски дијелови Сарајева углавном су предати муслиманском ентитету. Нисмо то прихватили. Нико нема право да поклони територије које су наши људи крваво бранили - испричао је отприлике Крајишник у првој изјави датој у часу потписивања Дејтонског мировног споразума.

У име Републике Српске споразум је потписао Слободан Милошевић. Делегација РС по повратку из Дејтона, послије дугих преговора, параф је ставила у Добановцима.

Јован Ковачић, у бази Рајт Петерсон био је шеф Ројтерсове екипе која је извјештавала изнутра, испричао ми је недавно како је Караџић одбијао да да овлашћење Милошевићу за Дејтон и како није слушао ни патријарха. Странци су схватили да је једино ефикасно да Добрица Ћосић убиједи Караџића. Јован је код Добрице одвео тадашњег амбасадора Велике Британије Ивора Робертса и овај је успио да обави посао. Милошевић је добио овлашћење. Остало је историја, али и легенда.

Једна легенда каже да је Милошевић стално пио виски и да је Крајишнику, када се побунио због одлуке о Сарајеву, рекао: Алија је заслужио Сарајево. Ви сте побјегли у шуму. Он је цијели рат провео у граду.

Друга легенда говори о томе како је "архитекта" Дејтона Ричард Холбрук натјерао Туђмана, Изетбеговића и Милошевића да 21 дан од почетка преговора за столом прекривеном зеленом чојом ставе параф на Мировни уговор.

Ковачић тврди да није тачно да је Холбрук архитекта Дејтона, већ да је у положај медијатора ускочио у несрећним околностима, послије погибије главног преговарача Фрејзера.

- Главни архитекта Дејтона је државни секретар Ворен Кристофер. Холбрук је завртао руке када је требало, а Кристофер је померао ствари са мртве тачке - каже Ковачић.

Непровјерено народно предање касније је говорило да је Милошевић позвао Крајишника и рекао му да РС може добити дијелове Сарајева које контролише, али да се ФБиХ мора дозволити излаз из града, који би ишао преко Ступске петље и његовог Забрђа. Крајишник је по тој легенди рекао: Све или ништа, а Слоба узвратио: Онда ништа.

Свједоци преговора тврде да је тачно да је у оптицају било да ће Србима припасти дио Сарајева, али да је то пало у воду и да су морали да нађу ново рјешење. Све то трајало је два дана. Крајишник више није излазио из собе.

Послије парафа Милошевић је рекао ону познату реченицу: Изгубили смо Сарајево, али смо добили Сребреницу!

Стигао мир!

Те дејтонске ноћи тадашњи предсједник РС Радован Караџић, који није био добродошао у Дејтону, славио је на Палама своју крсну славу. Биљана Плавшић била је у Бањалуци.

- Овдје се пуца, славље је. Људи славе мир - јављала је телефоном.

У Сарајеву се плакало. У редакцији Срне био је мук. Сви су знали да се никада неће вратити кући. Била је готова заблуда у којој су преживјели рат смјештени у колективном центру у којем је на два спрата била спаваоница, привремени дом, а у приземљу редакција. Тамо на Палама, у Ћосином потоку, гдје су зиме трајале осам мјесеци и гдје је смрдљиви "икар" био специјалитет којим су нас систематски тровали.

Одмах послије вијести о Споразуму у Дејтону, један човјек у сарајевском насељу Вогошћа спаковао је ствари на камион и кренуо да тражи нови дом. Убили су га "наши чувари реда" на рампи.

Агонија је трајала данима послије. Једни су говорили да се треба исељавати, други да треба остати. Максим Станишић није хтио да чује да напусти град. Крајишник се сломио у посљедњем часу. Најболније је ипак било у једином градском кварту у којем су Срби преживјели рат - Грбавици.

Тамо гдје је снајпер убијао четири године, тамо гдје се живјело на ивици пакла. Поп Жућа тамо је "паковао" цркву и звоно које су поставила два патријарха, руски и српски.

- Убићу те! Ноћас су ми жена и дјеца отишли не знам куда. Добар си човјек, али убићу тебе јер не могу да дођем до Велибора Остојића - говорио је у градском кафићу владином чиновнику пијани војник, ноћ уочи "реинтеграције" Грбавице.

Колоне камиона излазиле су дан и ноћ из града. Милошевић је послао гориво и 8.000 ланаца да могу уз Требевић, јер био је снијег, лед. Почела је паника, хистерија, хаос. Људи су лежали поред пута, нису имали превоз, камиони су возили столарију, балване, санитарије.... Камиони су возили ископане мртваце. Неки су и тада били "практични". Из општине Вогошћа избацили су касу са парама кроз прозор, јер нису знали да је отворе.

У сликама исељавања које носе датум 20. фебруар 1996. записала сам, а Срна без цензуре емитовала:

Слика друга: Од јутрос пада снијег. На путу од Пала до Сарајева колоне возила. Из града излазе натоварени камиони, "фиће", "шкоде". Нигдје "мерцедеса" и BMW-а. Из града одлази сиротиња која је у њему остала до посљедњег тренутка.

Слика шеста: Хор дјеце при цркви Светог Ђорђа на Грбавици има пробу. Пјевају: Тамо далеко, далеко од мора, тамо је Сарајево, тамо је туга моја. Старији плачу, а дјеца се осмјехују, мала да би схватила тежину отпјеваних стихова.

Слика девета: Некадашњи потпредсједник Владе РС лешинари. Тражи двије умјетничке слике по хотелу "Парк" у Вогошћи. Зауставља га радник из фирме у којој је до рата био директор. Пита га: Откуд ти овдје? Гдје си нестао 1992?

Укупно 17 слика. Посљедња од њих била је порука: Можете да нас истјерате из Сарајева, али нећете моћи Сарајево из нас.

Та реченица била је једина утјеха тужној избјегличкој колони која је из града цурила данима. Колони којој је био забрањен пут западно од Брчког.

Ово сјећање мали је поклон свима њима на 18. годишњицу мира. Мира који су тако много жељели и за који су платили тако високу цијену. Један од њих, баш на 18. рођендан Дејтона Бањалуци је даровао скулптуру "Мир" - Миливоје Унковић. Други је свечано пустио голубове из Нојеве барке - Емир Кустурица. Бањалучанке су отпјевале "Оду радости". Дјеца су пустила бијеле голубове. Идемо даље! "Мир је награда сам по себи".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.