Голгота Српске православне цркве (1991‒1995)

За вријеме рата, десет епархија Српске православне цркве, од укупно 24 на територији бивше Југославије, било је изложено страдању, све на територији Хрватске, Републике Српске Крајине, БиХ и Републике Српске. Од укупно десет епархијских архијереја, чак осам није могло да борави у сједишту своје епархије, било да су морали да га напусте, било да, по избору и постављењу за надлежног архијереја, нису могли ни да уђу у њега. Једино су епископ бањалучки и епископ осјечкопољски и барањски сав ратни период могли да бораве у својим резиденцијама, у Бањалуци и Даљу. Осталих осам, нашли су уточиште у Београду (из Загреба), Окучанима (из Пакраца), Вељуну (из Карловца), Манастиру Крка (из Шибеника), Београду (из Босанског Петровца), Манастиру Тврдош (из Мостара), Сокоцу (из Сарајева) и Бијељини (из Тузле).

Тројица епископа: славонски, горњокарловачки и далматински, морали су да напусте сједишта својих епархија два пута током рата. По подацима који се могу сматрати непотпуним, тројица свештеника изгубили су животе: један из Дабробосанске епархије, који је заробљен као војник, а потом убијен, један из Зворничко-тузланске епархије, који је погинуо као војник и један из Славонске епархије, који је умро након мучења. Шесторица свештеника били су рањени: двојица из Зворничко-тузланске епархије и по један из Горњокарловачке, Осјечкопољске и барањске, Славонске и Дабробосанске епархије. Седморица свештенослужитеља били су у непријатељском заточеништву, од којих су неки били свирепо мучени: тројица из Славонске епархије, укључујући и епископа, по један из Далматинске, Дабробосанске, Захумско-херцеговачке и Загребачко-љубљанске епархије. Један свештеник из Горњокарловачке епархије био је претучен. Велики број свештеника (више од 200) морао је да оде у избјеглиштво, углавном 1991, 1992. и 1995. године, а неки и више пута током трајања рата, па је велики број парохија био упражњен. Црквени живот у четири епархије: Славонској, Горњокарловачкој, Далматинскоји и Бихаћко-петровачкој, био је 1995. године практично сасвим замро, усљед нестанка свештенства и народа и потпуног разарања црквене организације.

Храмови

Највише храмова Српске православне цркве страдало је 1991, 1992. и 1995. године. Поред седам порушених или оштећених епархијских дворова, срушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару, као и цркве у: Јајцу, Ливну, Госпићу, Петрињи, Бугојну, Трнову, Метковићу, Стоцу, Чапљини, Босанском Броду, Градачцу, Дервенти, Маглају, Вуковару итд. Списак од 212 порушених цркава (манастирских, парохијских, филијалних и капела) и 367 оштећених цркава (манастирских, парохијских, филијалних и капела), за вријеме Југословенског рата (1991‒1995), такође се може сматрати непотпуним. Уништена су бројна историјска знамења и културне тековине српског народа, међу којима су средњовјековни храм из 15. стољећа, нововјековне барокне цркве и цркве брвнаре, један црквени музеј, а претпоставља се да је уништено и више од 7.000 икона на иконостасима. Уништавани су храмови удаљени и више од 100 километара од борбених линија и миниране спомен-капеле са костима жртава Геноцида над Србима у НДХ (Ливно и Пребиловци код Чапљине).

Историја не памти да је и највећи злочинац своје жртве убијао два пута, и то у временском раздобљу од 50 година.

Из збирног прегледа порушених или оштећених храмова, уочљиво је да су, у апсолутним бројевима, епархије страдале овим редом: Зворничко-тузланска (98), Бихаћко-петровачка (94), Славонска (80), Захумско-херцеговачка (64), Далматинска (59), Горњокарловачка (56), Осјечкопољска и барањска (49), Загребачко-љубљанска (38), Дабробосанска (36) и Бањалучка (5). Међутим, потпунију и реалнију слику страдања десет епархија Српске православне цркве од 1991. до 1995. године, дало би појединачно поређење броја храмова на њиховом подручју уочи рата и након рата, изражено у процентуалном износу у односу на предратно стање, јер је рат затекао епархије са различитим бројем храмова. Исто важи и за број свештеника, парохија, парохијских домова и осталих црквених здања. Ипак, и без тога, лако је уочити да су српски народ и његова Црква доживјели изузетно тешко страдање и да су са појединих подручја у Хрватској, бившој Републици Српској Крајини и Федерацији Босне и Херцеговине, практично искоријењени, било кроз биолошко, било кроз духовно уништење, које се превасходно огледа у покатоличавању и похрваћивању.

Страдање у НДХ

Да би страдање Српске православне цркве (1991‒1995) било разумљивије у временском оквиру 20. вијека, требало би учинити и покушај кратког поређења са страдањима које је Црква претрпјела у Првом свјетском рату (1914‒1918) и Другом свјетском рату (1941‒1945), са битном разликом да је у претходна два страдања била обухваћена практично цјелокупна Црква, на читавој својој територији, премда са различитим омјером и јачином страдања у појединим епархијама. Тако је за вријеме Првог свјетског рата, 231 свештенослужитељ СПЦ убијен, а 203 су умрла на разне начине (од заразних болести, у заточеништву, од посљедица мучења, погинули на ратишту итд.), што значи да су 434 свештеника и монаха СПЦ смртно страдала током Првог свјетског рата. Биле су срушене и оштећене многе цркве, премда није познат тачан број. За вријеме Другог свјетског рата, убијено је најмање 650 свештеника, монаха и монахиња СПЦ, протјерано из својих парохија и манастира најмање 600, а порушено, запаљено, опљачкано или обесвећено најмање 1.000 цркава и манастира. У Независној Држави Хрватској убијена су тројица архијереја: митрополит дабробосански Петар (Зимоњић), епископ бањалучки Платон (Јовановић) и епископ горњокарловачки Сава (Трлајић), док је епископ загребачки Доситеј (Васић) умро у изгнанству од посљедица мучења, а епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) био је претучен и протјеран, па је у избјеглиштву и умро. У њемачком заточеништву били су патријарх Гаврило (Дожић) и епископ жички Николај (Велимировић).

Посебно је било изражено страдање у Независној Држави Хрватској, гдје је убијено 146 свештенослужитеља, а срушено, запаљено и демолирано 239 храмова и 18 манастира СПЦ. Највише свештенослужитеља убијено је у Горњокарловачкој епархији (57), затим у Зворничко-тузланској (27), Захумско-херцеговачкој (19), Далматинској (15), Дабробосанској (10), и на крају у Бањалучкој, Загребачкој и Пакрачкој, по шест. Дакле, уочљив је значајно мањи број страдалог свештенства у Југословенском рату (1991‒1995), него у Другом свјетском рату (1941‒1945), што значи да је код свештенства СПЦ постојала култура памћења Геноцида над Србима у НДХ. Заиста, тројица убијених свештенослужитеља, шесторица рањених и седморица утамничених, без обзира на могућу непотпуност података, неупоредиво је мања трагедија од 146 убијених свештенослужитеља у НДХ, међу којима је било и неколико владика. Може се закључити да је одлука српског православног свештенства да оде у избјеглиштво, радије него да на кућном или црквеном прагу чека непријатеља, у великој мјери смањила укупни исход страдања. Због тога је голготу Српске православне цркве од 1991. до 1995. године немогуће разумјети без познавања њеног страдања на практично истом подручју од 1941. до 1945. године, са којим погроми из посљедње деценије 20. вијека чине трагичну историјску цјелину, с обзиром на идеолошке и политичке узроке, подстрекаче, непосредне извршиоце, као и на посљедице страдања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.