Гола срамота

Дара Секулић

Избјеглица из Сарајева Мара Мирић, професор географије, смјештена је била у неку бараку с краја фрушке горе. Кад је примила рјешење о пресељењу на Космет, ни часа се није премишљала.

Постојало је нешто због чега је то чак и жељела: њена давна љубав према фарију. Интелигентни, сељачић из села негдје испод Проклетија, био је дописник једне новинске куће из Београда. Живио је у Сарајеву са женом и кћеркицом. Из Босне је слао неписмене вијести и репортаже које би у редакцији те куће дотјеривали или сасвим преправљали. Извлачили су из тих рогобатних реченица само догађај, чињеницу до које им је било стало, јер је долазила с лица мјеста.

Мушкарац у малим ципелама

Мара Мирић ближила се четрдесетој кад је упознала фарија. Дошао је на родитељски састанак својој кћери Нури, којој је Мара предавала географију и била јој разредни старјешина. фари је ушао десетак минута прије других родитеља. Ситан, човјечуљак на коме је немарно висио сако већи можда и за два броја, мушкарац у малим, скоро дјечјим ципелама. Брзе, немирне кретње руку и тијела, које као да се стидјело самог себе и жељело негдје да потоне, да постане невидљиво. Кад би проговорио, видјели су му се наглашено правилни ситни зуби који су одавали умјетну вилицу, која се и примјетно помицала. На његовој омањој глави чело је заузимало простор већи од лица и на њега је падала свиленкаста црна непослушна коса, а он је склањао дугим прстима своје мале, њежне шаке. Очи, крупне и тамне, биле су, у ствари, свијетле од неке своје унутрашње невидљиве сузе која је сваког трена могла да склизне са беоњаче. "Ви сте Нурин отац", рекла је Мара, "одмах сам вас препознала..."

Почео је да је сачекује пред школом и прати до куће. У свом стану Мара је стварала прилике у којима би били сами њих двоје, али он никада није прекорачио њен праг. Њихова љубав започињала је пред школом и завршавала се у улазу у њене зграде, све док је фари једног дана није сачекао заједно са својом женом. Позвали су је у њихов стан и Мара је без премишљања пристала. У соби, у коју су је увели, изнад њиховог брачног лежаја стајала је увећана фотографија с њиховог вјенчања, а у углу те фотографије, поред фаријеве главе, закачена је била и Марина сличица, мала, као скинута с неког документа. "Ово је ту ставила Нура", рекао је фари кад је примијетио да Мара зачуђено гледа у своју фотографију. "Она каже да своју разредницу воли исто толико колико и маму..." Према шиптарским обичајима, фари је у кућу могао довести другу жену, могао их је довести и више, његова жена се томе не би противила. На непознат, и Мари тешко схватљив начин, у све су увели и своје дванаестогодишње дијете. Такво разрјешење необичног љубавног троугла, није могла да прихвати једино Мара Мирић. Брачни однос гдје двоје договорно и обострано пристају на трећег, она није разумијевала. Није се удавала, иако је младост провела у жељи да сретне човјека свог живота и остане с њим. У почетку је фаријевој кући често долазила, кад год би је позвали. Нудећи јој свог мужа, Лила, тако се звала фаријева жена, чупала га је из Мариног срца. Своју жудњу Мара је окретала на пријатељство, и све више се зближавала са Лилом. Лила је дошла и да се опрости од Маре кад су пред рат напуштали Сарајево и враћали се на Космет. Чим су стигли, Лила се јавила телефоном и Мари дала адресу стана фаријевог колеге, новинара Александра Р. у чији стан су привремено уселили.

Тиха сјета и жал

Лекције из географије годинама су се понављале, и у тој дуготрајној монотонији, једина Марина радост били су њени ученици. Дјечја лица која су се сваке године смјењивала и мијењала пролазила су и кроз њен живот. Често их је сретала на улици као одрасле људе, који су је стидљиво поздрављали и у којима је понекад, уз велики напор, успијевала да препозна бившу школску дјецу. Такви сусрети би њено лице прекрили тихом сјетом и она је осјећала жал за данима када су ти, сада одрасли људи, били дјеца.

Мара ни снове није знала тумачити. Своје је ријетко памтила, а туђе нерадо слушала. У избјегличком смјештају на Космету, прве ноћи сањала је Лилу. Био је ту и фари и још неки људи с којима су се дружили док су живјели у Босни. Нешто пред рат, као отишли су заједно на излет, у стари град на малом, зеленом језеру. Кад су уским улицама избили на обалу језера, Мара је застала да гледа како Лила скида хаљину и скаче у воду. Како је бућнула, сви су се окренули, и као да им је неко налагао враћали се обалом уназад, док се нису зауставили на мјесту према коме је Лила раздрагано пливала. Кад је видјела да је проматрају, она доплива до обале, пред њих зачуђене, праћакајући се несташно. Спретно је са себе скинула мали бијели грудњак. Он се кратко витлао по површини, натапао водом и лагано тонуо. Онда се испод воде појави једно њено кољено, обло, као да се указа ружичаста дуња, затим и друго. Лила се нагло окрену, баци се попут рибе из воде, титрајући између сунчевих зрака, бљеснуше заобљене двије половине њене задњице. У њу су биле упрте очи са обале и Лилина радосна врискања изазвана голицањем и прењежним миловањем меке језерске воде, претворише се у мале кругове бијеле пјене. Поново се бацила на леђа, веслајући рукама изнад главе, стварајући около водене вјенчиће, а њене дојке су се бибале кроз сребро капљица. фари је на обали грлио Мару и држао је за руку, другом је понекад махнуо Лили, желећи јој као сретну пловидбу.

"Бестидна курветина", рекао је гласно. Лила се праћакала, вртила рукама и ситно ударала ногама испод површине воде. Жмирећи, задовољно је напуштала оне на обали. Уживајући у љубави којом су је обавијали сунце и вода, лагано је клизила површином језера и удаљавала се...

Трособан стан

Чим се смјестила, Мара је телефоном позвала Лилу, чинила је то неколико дана узалудно, фари и Лила би се јављали и прекидали њене позиве. Колега фаријев, Александар Р. дао му је на располагање свој трособан стан, с тим да га испразни када се он врати из земље у којој је радио као новинар, врсан и познат. Због рата, то се врло брзо и догодило. Али из стана свог колеге, глупог Аце, како је пред Лилом често знао да каже - фари није ни помишљао да мирно изађе.

Александар је потицао из угледне старе, грађанске породице која је чувала свој класични, резбарени намјештај, старинске витрине, комоде, столове и полице - што је све фари изнио из стана пред зграду. Позвао је стране новинаре, дописнике познатих телевизијских и новинских кућа, од којих је многе и лично познавао и био им на услузи. Исте вечери на њиховим каналима, а сутрадан и у њиховим гласилима, вртјеле су се слике и вијести које су непобитно свједочиле о томе - како познатог албанског новинара Ф. Д. српске власти присилно изгоне из његовог стана да би уселио неки српски новинарчић.

Неколико дана Мара се враћала свом необичном сну. Осјећала је као да је њено тијело, а не Лилино, отпловило на пучину језера и више не зна да се врати. Помишљала је да тај њен сан, као и сви снови, мора да има неко значење. Можда је то опомена да се поново јави Лили и да их обиђе. Ближећи се згради у којој су фари и Лила становали, са стране улазних врата угледала је гомилу набацаних ствари. На једној овећој дубокој фотељи сједиле су Лила и Нура, приљубљене. Дјевојчица је изгледала као да ће заплакати, своје крупне очи упирала је у свог наизглед очајног оца. Он се испред камера и уз присуство многих новинара жалио свијету на биједан положај своје тако питоме, мирне породице.

"Срамота! - изговорила је Мара Мирић. "Бити го у сну, значи срамоту!"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана