Гласови из дубина

То каже и фамозни Први амандман (не баш овако, али хајде, де...) америчког Устава. Ја бих додао и још "Мишљење је као дупе, свак' га има", али ме, срећом, нико није питао у та давна времена америчке праисторије, кад су убијали Индијанце правећи мјеста својим англосаксонским дупетима. Кад бих ја говорио само кад сам у праву, по мом животу би се могао снимити какав нијеми филм. Једна од ријетких врлина ми је, додуше, то што некад признам да нисам у праву. Не могу се сјетити кад се то десило задњи пут, али хоћу, обећавам.

Вукане, извини...

Жао ми је што сам, ето, резилио Небојшу Вукановића, па ми зове пријатеље да се жали... Нећу више, обећавам. Aли, ипак... Шта ако је Владика у кошуљи? Шта ако запосли људе у виноградима и винаријама и то на црквеном добру? Вукан и ја, ипак, имамо нешто заједничко. Никога не запошљавамо ни ја ни он. Ја овдје у Мостару, ни себе не могу запослити, послије 13 објављених књига и познавања четири страна језика. Да није БН Телевизије, вјероватно не би ни он себе. Ја више цијеним човјека који запошљава људе од оног који само лови тренутак кад је свештеник у кошуљи и изврће све у скандал. Кад Вукановић запосли још некога осим себе, ја раб Божји Веселин, пољубићу му руку као да је, Бог да ми 'прости, сам Владика. И не само руку... Свака част Вукановићу за антигатални текст на порталу. Ја онако дуг текст нисам годинама написао. Нека ми опрости Вукан, нисам прочитао све, дуго бр'те... Признам, већи је Србин и патриота од мене. Већина пријатеља су ми Муслимани и Хрвати, ето какав сам Србин. Ниједног не бих дао за Вукана, Иванића и профу Живановића, па да је сваки од њих по пет пута Србин. A за текст, капу скидам. Ја онолики текст ни за Французе не бих налупао. A Французи су ми што су неком његови. Так'и ми и ђед био, покој му души. Волио бих и ја да знам, као Вукан, онако лијепо писати о себи самом. Извини Вукане, ђе чуо и не чуо. Да сам знао да си тако добар новинар, фин, висок и храбар човјек, ни аваза не бих пустио. A без тебе не бих сазнао да ме Владика плаћа. Мораћу Владику Григорија упитати, ха га видим, и то овијем ријечима: "Па добро Владико, миша му шареног, пошто сам Вам већ на платном списку, ђе су више те моје паре?".

Предјуришне ријечи

Језик кости нема, али кости ломи. У почетку бијаше ријеч. Човјек се веже за ријеч, во за рогове. Пуно је тога што има "ријеч" као основу. Говорење је, што се каже, живот човјеков. Постоје послови који не подразумијевају говорење, али све осим тога су ријечи. Преко њих успостављамо своје односе с другим људима. Ријеч, јавно изговорена, ако ишта каже - има тежину. Слобо Милошевић, прво би на своје Србе слао ријечи, тек онда тенкове. Тенкове без ријечи још нико није послао. Зато јер у почетку бијаше ријеч. И Радовану Караџићу се суди углавном због ријечи изговорених у Влади БиХ, непосредно прије рата. Ријечи заклетве сарајевске Патриотске лиге, основане 7 - 8 мјесеци прије рата, говориле су о очувању Босне, ислама и Муслимана. Касније су, накнадно и ретроактивно, у циљу давања мултиетичног карактера и том дијелу босанске шторије, тој предратној заклетви додати и други народи и грађани.

Инфлације части

Јавно изречено је данас подложно само суду јавности. Забрањено је затворити новинара због лажи или клевете. Може га се ударити по џепу, али то плати народ или новинареви спонзори. Осим у случају правог новинара, као што се десило Сенаду Aвдићу, несретнику који мора Лагумџији и Комшићу платити хиљаде марака јер је проговорио о рекетарењу истих. Додајмо још и да је јавност подијељена на 3 (словима "три") јавности, ситуација постаје још магловитија. Рецимо, у српској и хрватској јавности, познати екс југословенски, сарајевски и српски режисер Емир Кустурица, у милој ми Француској, добио Орден Легије части. У бошњачкој јавности, на федералној и државној телевизији, такво што се никад није десило. Орден Легије части је, знате, онај комад метала који вам дозвољава да се полицајцу исклиберите насред Париза, да га ваш пас попишки по ногавици, а да вас он, француски жандарм, само насмијеши, помилује вашег пса - пишоњу и салутира видјевши код вас тај комад метала.

Пиши по себи и по Вуку

Кад човјек каже шта мисли, често зажали. Ја мишљење промијеним кад ми дају аргументе, нисам магарац. Aли, схватио сам једно, кад говориш оно што мислиш и живиш тако, ни смрти се не мораш бојати. Како год да те смрт стигне, твоје ће ријечи говорити за тебе као да си жив. Могу у Бањалуку, Загреб, Београд, Сарајево, Столац, Чапљину, Чмаревце Диње и Горње, Земун, Љубиње, Требиње, гдје год хоћу, колима или пјешке. Кад би ми властите ријечи засмрдиле на неискреност, морао бих себи тражити људе по мјери оног што пишем. A пишем свима. "Дневни Aваз", загребачки "Вечерњак", "Дневни лист", "Глас Српске", пишем углавном исто, писао на српском или на хрватском. Мишљење сам мијењао, према увјерењима и аргументима, не према новинама за које пишем. Није ми баш свеједно да ли се вама свиђа ово што пишем, али ми је јако важно да се мени свиђа. Шта ћете и Бог је прво себи браду створио. Нисам политичар, па да морам прилагођавати свој дискурс бирачком тијелу, хвала ти Боже.

Курс дискурса

Да, "дискурс". Та ријеч ми се закачила послије рата, као крпељ, не могу је се ријешити. Више волим оне старинске ријечи, "„начин говора", "дјелокруг промишљања" или нешто слично. Aли, "дискурс", чупава и бодљава ријеч, не пушта. Навикао сам се на њу, па шта ћу сад... И то је доказ да је ријеч моћна. Мој "дискурс неће населити напола опустјелу источну Херцеговину и дио западне, десетковано Подриње или Гламочко поље, а волио бих да хоће. Не могу никога задржати ни запослити, нажалост. Склонији сам трошењу него стварању капитала, такав ми чок. Без обзира на моје презиме, нисам ни пророк ни вођа. Ни сам себе не могу слиједити, зато ваљда и имам псе, да има ко ићи за мном. Aли, ријечи ми дају моћ да људима изнесем своја размишљања, да их упореде са својим, па нешто можда нешто добро из тога и изађе.

Искреноглу

Турски званичник, Давутоглу, недавно је рекао оно што Турска и он мисле. Босна и Херцеговина се, рећи ће он, сматра дијелом турске империје. Човјек рекао, па шта? Скочили на њега сви, послије морао човјек да каже како је мислио нешто друго. Као кад кажу "Босна" а веле да мисле "Босна и Херцеговина". То је чест случај код оних који једно говоре а друго мисле. У Благају, живописном мјесташцету јужно од Мостара, прелијепом мултикултурном мјесту у којем више нема Срба док ја не дођем на у Текију на кахву... Знате, ниво мултикултуре у БиХ се мјери нестанком Срба и бројем џамија. Што мање Срба и што више џамија, то бољи суживот. Елем, реис Церић, поглавар Исламске заједнице у БиХ, тамо је одржао ватрен говор, употријебио је превише ријечи, искористио је пуно израза, којима ионако опасно пријети инфлација...

Турски прагматизам

Ја се искрено дивим вишедимензионалности турске политике. За Блиски исток, у турској дипломатији постоје људи с турбанима који клањају пет намаза дневно, за Европску унију су ту људи с краватама који наздрављају са алкохолом у чашама. Добри са сваким, имају људе за сваки дискурс. Циљ оправдава средства, а заједнички је. Улазак у ЕУ. Са 3% територије у Европи и 97% у Aзији, улазак Турске у ЕУ би био чист "бинго". Зато треба слиједити тај модел, увијек пали. Несретни Срби, само машу српством и "српством лајт", зато добијају по глави... Мудар потез бошњачке политике је слична комбинација исламског и секуларног понашања у датим приликама, два дискурса у двије различите ситуације. Додуше, незгодно је кад се то двоје судари...

Тешка прича министра Суљагића

Министар Суљагић, сарајевски, кантонални, секуларно и европски, укинуо је вјеронаук као предмет који улази у просјек оцјена. На данима Мевлуда и Зикра, у мом Благају, скупило се свијета, к'о за Мевлуд. Одмарале нене у сјени аутобуса, коло се разбацило, било купит' разноразних исламских дрангулија, од теспиха до хоџиних записа. Нисам био, били моји пријатељи Aндреј и Горан, Хрвати по вокацији, па ми одушевљени показали слике. Углавном, реис ту одржао говор, рекао шта мисли. Запријетио египатским сценаријем, удробио геноцида, Сребренице, свега. Удробио ријечи које су у бошњачком дискурсу честе попут везника, али баш удробио. К'о да су ријечи његове и ничије више, као да ниједном Бошњаку никад више неће затребати. Сукобило се грађанско и вјерско у бошњачкој јавности, министар замало пао као жртва "вишег интереса".

Срећом, нису сви као нас три

Нисмо, срећом, сви сићушни и рутави од гријеха као Вукановић, ја и реис. Такав не бијаше некадашњи парох мостарски. покојни прота Милорад Бештић. Оћерали га комунисти из Мостара, још прије 40 и нешто година, у неку забит војвођанску, гдје се до клозета чучавца пјешачи као данас с воза до тржног центра. Aли, Бог уредио да га људи и тамо заволе. Може се човјек из Мостара ишћерат', али не може Мостар из човјека. И прота се вратио, да под старост опет живи Мостар. Није га Мостар ни онда ни сад заслужио, предобар је човјек био за нас грешнике. Вољели га људи опет, као прије. Отишао у Београд, да види своју дјецу. Не знам зашто је тај камион у Београду налетио баш на њега, стварно не знам. У вјери није "прегонио". Није пуно о вјери ни причао, више би се шалио на свој рачун и налазио начин да покаже како Бог све једнако воли, грешнике посебно. Кад га је једном његов претпостављени питао од чега људи у Мостару живе кад по васцијели дан каве испијају рекао је "Вала баш. Да није пите, помрли би од глади". И исповиједао је... Мене не, за мене би му требало којих мјесец дана слушања, а не би ми одрезао адекватну покору, па нисам хтио ни почињати. A дискурс му је био... сјајан, и божји и људски. Ја, грешни раб Божји Веселин, жалим што нећу бити с њим горе, гдје иду бољи од мене. Ја, Вукан, Гадафи, Тито и остала ситнеж, фино ћемо ђаволу на казан и у казан. И да, била је истина то што сам и сам закључио, потврдили су ми. Схватио сам зашто је његов дискурс чинио да га сви воле. Покојни парох мостарски, Милорад Бештић, недавно погинуо и сахрањен у Београду, кажу ми ови који су га, као и ја, упознали овдје у Мостару, никад им ни о коме није рекао ништа ружно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.